Suđenje Isusu – pravni aspekti
Da li je Isus otpađivao narod i zabranjivao
da se daje danak cezaru?
Izneta optužba mogla je podsetiti Pilata na ne tako davni događaj: “Za vreme njegova (Arhelajeva) upravljanja, navede neki Galilejac Juda svoje zemljake na ustanak, izjavivši da je sramno ako daju Rimljanima dažbine i priznaju, osim Boga, i smrtne ljude za svoje zapovednike”. (Judejski rat 2,8,1)
Da je Isus zaista otpađivao narod i bunio ga protiv Rima, to bi bilo u suprotnosti sa čitavim njegovim učenjem. Isus je učio da i zemaljske vlasti treba poštovati, jer i zemaljski vladari vladaju po Božjoj nameri i dopuštenju. Ovakvo shvatanje je izneo i pred Pilatom: “Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo…” (Jovan 19,11)
Isus nije prezirao one koji su poštovali rimske vlasti, čak ni one koji su bili u službi Rima prikupljajući porez. Zamerali su mu što se družio sa takvim ljudima, tzv. carinicima, jer su ovi bili omraženi u društvu, između ostalog i zbog saradnje sa Rimom. Čak je i jedan od dvanaestorice apostola, Matej, bio carinik. (Matej 10,3) Da nije u neprijateljstvu sa Rimljanima, Isus je dokazao i time što je iscelio slugu rimskog kapetana. (Matej 8,5-13; Luka 7,1-10)
Oni koji su težili da Isusa uhvate u zamku i navedu da izgovori nešto zbog čega bi ga mogli osuditi, jednom prilikom su ga upitali: “Učitelju! Znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božjem: Treba li nam ćesaru (rimskom caru) davati harač?” (Luka 20,21.22; Marko 12,14) Isus je prozreo njihovu nameru: ako odgovori potvrdno, moći će da ga optuže kao izdajnika svoga naroda i saradnika okupatora, i tako da ga omraze narodu i spreče da njegova popularnost i dalje raste na račun zvaničnih jevrejskih vođa; ako bude odgovorio odrično, moći će da ga tuže Rimljanima. Isus odgovara potvrdno, ali na takav način, da se njegovom logičnom odgovoru nije moglo prigovoriti. Pre nego što će dati odgovor, Isus objavljuje licemerstvo onih koji su mu postavili pitanje: “Što me kušate?” rekao je on. Zatim je dodao: “Pokažite mi dinar.” Doneli su ga, a on ih je upitao: “Čiji je na njemu obraz i natpis?” A oni odgovarajući rekoše: “Ćesarov.” Pokazujući natpis na kovanom novcu, Isus je rekao: “Podajte dakle što je ćesarevo ćesaru, a što je Božje Bogu!” Drugim rečima – pošto žive pod zaštitom rimske sile, treba da joj daju potporu koju zahteva sve dotle dok se to ne sukobi sa uzvišenijom obavezom. Dok se miroljubivo pokoravaju zemaljskim vlastima, oni u sva vremena treba da se prvo pokoravaju Bogu.
Iako je često kritikovao jevrejske vođe, Isus nije opravdavao one koji se oglušuju o njihove pravedne zahteve; za to nema opravdanja – čak ni licemerstvo narodnih vođa ne može biti izgovor: “Sve dakle što vam reku (književnici i fariseji) da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite, jer govore, a ne čine.” (Matej 23,2). Nije ni osporavao nadležnost jevrejskim sudovima, pa ni Sinedrionu, da sudi po zakonu Deset zapovesti. (Matej 5,22 – prevod Čarnić)
Dakle, Isus nije otpađivao narod – ni od rimskih, ni od jevrejskih vlasti.
Da li je Isus tvrdio da je car?
Deo optužbe koja je bila izneta pred Pilatom glasio je: “Govori da je on Hristos car”. (Luka 23,2) Da li se Isus podigao protiv autoriteta rimskog cara i njegovih namesnika u Palestini, tvrdeći da njemu pripada presto?
To je, po svoj prilici, bilo ono što je i Pilat želeo da ispita. Zato mu je postavio pitanje: “Ti si car judejski?” (Jovan 18,33)
Isus ne poriče da je car, ali objašnjava naročitu prirodu svog carstva, koje ne predstavlja pretnju postojećem poretku: “Moje carstvo nije od ovoga sveta.” Ovu svoju tvrdnju potkrepljuje logičkom argumentacijom: “Kada bi bilo od ovoga sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Judejcima; ali carstvo moje nije odavde.”
Da je ovo tvrđenje Isusovo istinito, svedoči i njegovo učenje. Na očekivanje naroda da bude uspostavljeno Božje carstvo na zemlji, Isus je odgovarao: “Carstvo Božije neće doći da se vidi… jer gle, carstvo je Božije unutra u vama” (Luka 17,20.21) Carstvo Božje ne treba da bude uspostavljeno dekretom, ili zveckanjem oružja, već usađivanjem novih, nebeskih načela u srca ljudi.
Da Isus nije pretendovao na zemaljski presto, svedoče i njegova dela. Kada je stekao popularnost, imao je priliku da se proglasi mesijom i carem; među Jevrejima je postojalo takvo raspoloženje. Jevanđelje po Jovanu navodi jedan slučaj, kada je narod poželeo da ga zacari. “A kad razumije Isus da hoće da dođu da ga uhvate i da ga učine carem, otide opet u goru sam”. (Jovan 6,15) Isus je izbegao da bude proglašen za cara.
Poznata “beseda na gori” (Matej 5) ima, između ostalog, isti cilj: da objasni prirodu nebeskog carstva; u njemu ne vladaju drski i moćni vladari, koji na presto dolaze laktanjem, nasiljem i prevratima (uobičajenim za to vreme); u nebesko carstvo ulaze ponizni, prognani radi pravde, oni za koje obično nema mesta u vladama ovoga sveta. Ovo su sporo učili čak i njegovi učenici (a i hrišćani u svim vekovima posle Hrista). Stoga je Isus jednom prilikom rekao: “Znajte da knezovi narodni zapovijedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga. Kao što ni sin čovječij nije došao da mu služe, nego da služi…” (Matej 20,25-28)
Isus nije nikada izjavio da pretenduje na presto – ni rečju, niti bilo kakvom konkludentnom radnjom. Istina, dozvolio je da ga dočekaju usklicima prilikom njegovog ulaska u Jerusalim; međutim, tuga koju je izrazio rečju i suzama, dok je sa Maslinske gore posmatrao Jerusalim, svedoči o tome da je zemaljska slava mesijanske vladavine bilo poslednje čemu se nadao. Bio je svestan strašne propasti koja će snaći ovaj grad, nekad izabran od Boga za mesto u kojem će se otkrivati Njegova slava. (Matej 19,41-44)
Isus poslat kod Iroda
Teško je reći u kojoj meri je Pilat razumeo Isusovo objašnjenje o prirodi carstva koje teži da uspostavi. Jedno je sigurno: bio je uveren da Isus nije buntovnik. Rekao je: “Ja na nalazim nikakve krivice na ovom čovjeku”. (Luka 23,4) “A oni navaljivahu govoreći: on buni ljude učeći po svoj Judeji, počevši od Galileje dovde. A Pilat čuvši za Galileju zapita: zar je on Galilejac?” (Luka 23,5.6)
Kada je shvatio da je Isus iz Galileje, poslao ga je galilejskom tetrarhu Irodu Antipi, koji se zatekao u Jerusalimu. Naime, važilo je pravilo da “upravnik provincije ima vlast samo nad ljudima svoje provincije… Ponekad ima vlast i naspram stranih ljudi, ako svojom rukom počine neki delikt”. (Paulus, D. 1,18,3) Tako je Isus lege originis potpadao pod jurisdikciju Iroda.
I kod Iroda su bili prisutni Isusovi tužioci, po pravilu da tužilac u kaznenom postupku sledi sud optuženog. (CJ. 3.13.5) Iako “glavari sveštenički i književnici stajahu, i jednako tužahu ga”, prema Pilatovim rečima, ni Irod nije našao da je Isus učinio išta što bi zaslužilo smrt. (Luka 23,10.15)
“A Irod osramotivši ga sa svojijem vojnicima, i narugavši mu se, obuče mu bijelu haljinu, i posla ga natrag Pilatu”. (Luka 23,11)
Izgleda kao da su i Irod i Pilat izbegavali da sude Isusu. Dok se Pilat, u želji da se oslobodi odgovornosti, mogao pozvati na lege originis, Irod se u istom cilju mogao pozvati na forum delicti commisi: “gde ko počini krivično delo, tu treba i da odgovara” (Pomponius, D.9,4,43; slično i: Ulpianus, D.48,2,7,4). Međutim, budući da je Isus optužen da “buni ljude” i po Judeji i po Galileji, ovde su, prema forum delicti commisi, Pilat i Irod jednako nadležni. U slučaju jednake nadležnosti, primenljiv je forum preventionis, po kome se prednost daje onom sudu koji je prvi stranku zakonito pozvao pred sud. (Golgota i pravo, str.19)
Još jednom u Pilatovoj sudnici
Pilat ponovo, “sazvavši glavare svešteničke i narod”, svečano izjavljuje da je Isus nevin; tačnije, da nije našao da je Isus kriv po bilo kojoj tački optužnice. Ipak predlaže da se Isus išiba, pa pusti! (Luka 23,13. 16) To je potpuno nelogično – “ne može biti kazne, bez krivice”, (Ulpianus, D. 50,16,131) kažnjavanja nisu ustanovljena za nevine, nego za krivce. (C.Th. 11,7,7) Ovako nešto se da objasniti samo Pilatovom željom da ugodi Jevrejima i učvrsti svoj položaj prokuratora. Sudija se spustio toliko nisko da pregovara sa tužiocima kako da kazni optuženog! To je bilo ispod svakog sudijskog dostojanstva. Dodajmo još i to da je upravnicima provincija bilo dano uputstvo da “ne dopuštaju provincijalcima da im se suviše približe, jer se iz razgovora jednakih rađa preziranje dostojanstva”. (Calistratus, D.1,18,19) Tako je i bilo: Pilatova slabost, davanje prava tužiocima da zahtevaju da se ispune njihova očekivanja, učinilo je ove još odlučnijim i drskijim u svom ophođenju prema sudiji.
Nakon što je Pilat naredio da se Isus išiba, “vojnici spletavši vijence od trnja metnuše mu na glavu, i obukoše mu skerletnu haljinu, i govorahu: zdravo, care judejski! I bijahu ga po obrazima”. (Jovan 19,2.3) Ni ovo Pilat nije smeo da dopusti: “Svaki postupak i kažnjavanje trebalo je da bude bez vređanja (ljudskog dostojanstva)”. (Cicero, De off. 1, 25,88)
Posle svega poniženja Pilat ponovo izjavljuje da ne nalazi na Isusu “nikakve krivice”. (Jovan 19,4) Ova izjava je još snažnija od prethodne, kada je rekao da ne nalazi na Isusu nijednu krivicu koju mu pripisuju. (Luka 23,14)
Pilat izlazi k Jevrejima (okupljenim izvan sudnice) (Jovan 18,28) i izvodi Isusa za sobom da bi oni koji traže njegovu smrt videli da ne njemu nema krivice! (Jovan 19,6) Kakva li je bila Isusova pojava, kada je trebalo da se Isusovi tužioci samo na osnovu nje uvere da je Isus nevin!
I ovo je verovatno bio jedan od Pilatovih pokušaja da oslobodi Isusa. Nadao se da će Isusova pojava ganuti Jevreje. Međutim, ovi nisu bili dirnuti, već još više razdraženi. Počeli su da otvoreno vrše pritisak na sudiju, vičući: “raspni ga, raspni… mi imamo zakon i po zakonu našemu valja da umre, jer načini sebe sinom Božijim”. (Jovan 19,6.7) Pilat se pobojao da Isus nije zaista sin Božiji, pa je pokušao da ga ispita u vezi s tim. No Isus nije želeo da odgovara Pilatu. “A Pilat mu reče: zar meni ne govoriš? Ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te”. Isus mu odgovara: “ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo; zato onaj ima veći grijeh koji me predade tebi”. (Jovan 19,11)
Prema ovim Isusovim rečima, Kajafa je imao veći greh od Pilata, jer je kao Jevrejin znao da svaka vlast dolazi odozgo i da je Bogu odgovoran za to kako je koristi. To je primena opšteg pravila po kome je čovek odgovoran za neki čin, prema meri svog saznanja o njegovoj težini i kažnjivosti. (Luka 12,47.48) Ova izjava ima naročit značaj kada imamo u vidu Isusovu tvrdnju da je on nadležan da sudi svetu. (Jovan 5,27) Ovim je rečima pokazao da je dostojan da bude sudija. Usred najvećih patnji i bola opravdao je, koliko je to bilo moguće, delo rimskog namesnika koji ga je predao da bude razapet. Kao pravi jevrejski sudija – branilac, trudio se da pronađe svaku moguću olakšavajuću okolnost.
Pilat ponovo pokušava da oslobodi Isusa. Pritisak tužilaca prerasta u pretnju: “ako pustiš ovoga nijesi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru”. (Jovan 19,12)
Sinoptička jevanđelja pominju da Pilat “o svakom prazniku puštaše im (Jevrejima) po jednog sužnja koga iskahu”. (Marko 15,6) Dok su Jevreji optuživali Isusa da je buntovnik, i dok su optuživali Pilata da nije prijatelj caru (jer želi da oslobodi Isusa), tražili su da Pilat oslobodi Varavu, koji je stvarno bio buntovnik i ubica! (Marko 15,8) Kakvo licemerje i nepravda! Toliko o njihovoj odanosti rimskom caru.
Čak ni Pilat nije očekivao takav rasplet situacije, već se nadao da će, koristeći svoje pravo abolicije za praznik Pashe, uspeti da oslobodi Isusa. (Matej 27,17; Luka 23,20) Abolicija kod Rimljana nastaje ili zbog javnih razloga, kao što je proslava svečanog dana, ili javne zahvalnosti, ili zbog privatnih razloga, zbog traženja tužioca. (Papinianus, D. 48,16, 8-10) Abolicija je ukidanje, predaja zaboravu i prestanak optužbe. (Paulus, Sent. 5,17)
Međutim, “nije sve ono što je dozvoljeno ujedno i časno”. (Paulus, D.50,17,144. pr) Abolicijama su Rimljani povređivali sopstvene principe pravde: “Ne treba da zločin ostane nekažnjen, niti da nevin bude osuđen”. (Iulianus, D. 9,2,51,2) Takođe, Jevreji su morali znati da “ko opravda krivoga i ko osudi pravoga, obojica su gad Gospodu”. (Priče Solomunove 17,15)
Tako su Jevreji učinili dve nepravde: tražili su oslobođenje za Varavu, a osudu za Isusa. Pilat je udovoljio i jednom i drugom zahtevu: “… pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da ga razapnu”. (Marko 15,15)
Po pravilu, na krst je pribijana pločica na kojoj je bila ispisana krivica. (Adalbert Rebić, Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1983, str. 164) U ovom slučaju bilo je napisano na jevrejskom (tačnije aramejskom), grčkom i latinskom: “Isus Nazarećanin car Judejski”. (Jovan 19, 19.20; Marko 15,26) Na osnovu ovih reči možemo zaključiti da je Isus na kraju osuđen za uvredu veličanstva ili veleizdaju (crimen maiestatis, perduellio). Naime, “U toku republike, jedno od krivičnih dela je uvreda dostojanstva (rimskog naroda), ili crimen laesae maiestatis. Tokom principata ovo delo menja svoju suštinu, sve više se pretvara u uvredu vladara, koji simbolizuje narod. Ono se koristi za obračun sa političkim protivnicima, naročito za vlade Tiberija, Kaligule i Nerona”. (Ob- rad Stanojević, Rimsko pravo, str. 176) “…već 15. godine dato je novo tumačenje starom zakonu o uvredi veličanstva. Ranije su po tom zakonu pozivani na odgovornost oni koji bi izdajom, podsticanjem plebsa na pobunu, rđavim upravljanjem državom, umanjivali veličinu rimskog naroda. Pod Tiberijem su se za uvredu veličanstva počeli najpre optuživati oni čiji su postupci i reči vređali uspomenu na Avgusta, a zatim su se pod taj zakon počele podvoditi i sve neoprezne opaske na adresu Tiberija”. (N. A. Maškin, Istorija starog Rima, Naučna knjiga, Beograd, 1951 – I.P.N.P. Srbije, str. 348)
Zločin uvrede veličanstva po kazni je nadilazio sva druga krivična dela (Iust., Inst. 4,18,3) Međutim, “zločin uvrede veličanstva ne čini se bez zle namere” (Farinacius, citirano prema zbirci latinskih izreka A. Romca, Latina et Graeca, Zagreb, 1988, str. 133), koju Pilat nije pronašao kod Isusa. Pri tome, “Dolus non praesumitur” (Ulpianus, D. 22,3, 18,1) – zla namera se ne pretpostavlja, naročito “tamo gde nema koristi, ili (druge) pogodnosti”. (Farinacius, str. 175. u zbirci latinskih izreka A. Romca) Takođe, verbalni delikt nije bio dovoljan za krivicu. (Modestinus, D. 48,4,3)
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.