Suđenje Isusu – pravni aspekti
Suđenje pred Pilatom
“I odmah ujutro odlučiše prvosveštenici sa starešinama i književnicima i sav sinedrion, svezaše Isusa, odvedoše i predaše Pilatu”. (Marko 15,1; Matej 27,1; Luka 23,1; Jovan 18,28)
“U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja” (Judejski rat 2,9,2). Pilat je svoj mandat dobio direktno od rimskog cara, kao i prvi upravitelj, Koponije, koji je upućen u Judeju, nakon što je Arhelajeva država bila pretvorena u provinciju. (Judejski rat 2,8,1) Svojom konstitucijom, car je davao uputstvo upravniku, koje se odnosilo na njegovu službu (mandat). (Obrad Stanojević, Rimsko pravo, Dosije, Beograd, 2002, str. 64)
Provincije su podeljene na dve kategorije: senatske (provinciae senatus v. populi) i imperatorske (provinciae Caesaeris v. principis). Na osnovu navedenih citata iz Judejskog rata, zaključujemo da je Judeja bila imperatorska provincija. Za upravnike provincija je važilo pravilo: “U svojoj provinciji upravnik provincije ima najvišu vlast među svima, posle princepsa”. (Ulpianus, D. 1,18,4)
U izvesnim zemljama koje su potčinjene Rimu, nad kojima je kraljevska vlast prešla od narodne dinastije na imperatora, imperator predaje celokupnu administraciju članovima ekvestarskog reda, koji su se zvali praefecti, kao što je bilo u Egiptu, ili procuratores Augusti, kao u Judeji do 70. godine posle Hrista. (Pjer Vilems, Rimsko javno pravo ili rimske političke ustanove od postanka Rima do Justinijana, Beograd 1899, Državna štamparija Kraljevine Srbije, str. 571, 576). Pilat je prokurator (Tacitus, Annalium 15,44), član ekvestarskog reda, drugog reda za vreme carstva nižeg od senatorskog, koji je ispunjavao uslove: ingenuitet, građanska čast i ekvestarski cenzus od 400.000 sestersa. Ordo equester i ordo senatorius spadali su u klasu honestiores, za razliku od klase humiliores. U prvim vekovima carstva, članovi ovoga reda su činili većinu od broja onih lica koja su kao sudije bila upisana u album judicium. Sva zvanja koja čine ekvestarsku karijeru daje isključivo sam imperator (P. Vilems, Rimsko javno pravo…, str. 420, 421, 428). Prokuratori, članovi viteškog staleža, kao Koponije, od Cezara su dobijali “vlast nad životom i smrću”. (Judejski rat 2,8,1) Isto pravo imao je i Pilat, kao upravnik provincije: “Qui universas provincias regunt, ius gladii habent et in metallum dandi potestas eis permissa est”. (Ulpianus, D. 1,18,6,8) Pilat je dakle imao “ius gladii”, što se vidi i iz činjenice da je krvavo ugušio nemire Jevreja (Judejski rat 2,9,4) i da je pogubio Galilejce koji su prinosili žrtve. (Luka 13,1) I sam Pilat je izjavio pred Isusom: “Ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?” (Jovan 19,10) Dr Ivo Milić zaključuje da je Pilat na osnovu svog “ius gladii” u vršenju pravosuđa bio potpuno nezavisan (a ne potčinjen sirijskom legatu, kao što neki misle) i najviša pravosudna instanca u Judeji. Mimo njega se smrtna presuda nije smela, niti mogla zakonito izvršiti, jer je ius vitae et necis jedan od atributa suverene vlasti. (Golgota i pravo, str. 11-13)
Zato su Isusa njegovi tužioci, kada su želeli da ga osude na smrt, mogli izvesti samo pred Pilata. “Onda Pilat iziđe k njima napolje i reče: kakovu krivicu iznosite na ovoga? Odgovoriše mu i rekoše: kad on ne bi bio zločinac, ne bismo ga doveli tebi”. (Jovan 18,29.30) Ovde nam se nameće pitanje: kako su Jevreji sa takvom slobodom izašli pred Pilata, očekujući nešto što je sasvim neprimereno za tužioce: da im sudija veruje? Postoji mogućnost da je Pilat ranije bio voljan da potpisuje smrtne presude i bez istrage, pa su očekivali da se i u ovom slučaju Pilat neće dublje zainteresovati za slučaj jednog peregrina. Načelo pravičnosti nije dopuštalo da iko nesaslušan bude osuđen. (Marcianus, D. 48,17,1)
“A Pilat im reče: uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu” (Jovan 18,31). Drugim rečima: “Ako je vaš sud dovoljan, zašto ste ga onda doveli k meni?” Tužioci su sada morali da priznaju da su Isusa već osudili na smrt: “Mi ne smijemo nikoga pogubiti.” Sada je Pilatu moralo biti jasno šta je cilj ove jutarnje posete.
Očigledno, Pilat nije bio voljan da osudi Isusa, zato “počeše ga tužiti govoreći: ovoga nađosmo da otpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car”. (Luka 23,2) Isus je pred Sinedrionom osuđen za hulu. Ovde se optužnica znatno razlikovala; ona se svodila na jedno: da je Isus buntovnik i da podiže narod protiv Rima. Dakle, Isus je optužen da je izvršio politički delikt; suđenje u ovakvim slučajevima bilo je u isključivoj nadležnosti guvernera provincije. (Golgota i pravo, str. 17)
U krivičnom postupku, Pilat je trebalo da ustanovi “uzrok (razlog), osobu (učinioca), mesto, vreme, vrstu, količinu (kvalitet, kvalifikaciju), ishod (posledicu dela).” (Venuleius, D. 48,19,16,1) Obaveza je tužilaca bila da dokažu ono što tvrde. (Paulus, D. 48,18,18,2; Paulus, D. 22,3,2) Teret dokazivanja pada na tužioca. (C.J. 4,30,10; Just. Inst. 2,20, 4; Marcianus, D. 22,3,21) Sudi se po težini argumenata, dokaza, a ne po njihovom broju. (Cicero, De off. 2,22,79) Kod krivične odgovornosti, treba uzeti u obzir i ličnost optuženog: da li je to delo mogao učiniti, da li je ranije nešto slično učinio, da li je o tome razmišljao i da li je bio duševno zdrav. (Modestinus, D. 48,4,7,3)
U slučaju političkih delikata prema peregrinima se primenjivala zvanična, inkvizitorna forma. Ovo je bilo izričito pravilo kod krivičnog dela uvrede veličanstva. Glavna dokazna sredstva su iskazi okrivljenika i svedoka. Za razliku od jevrejskog krivičnog postupka, ovde je priznanje optuženog redovno bilo dovoljno za osudu, (Cicero pro Ligutio 1, 2; Sallustius, Catil. 52,36; Seneca, Controvers. 8,1) iako se priznanje moralo uzeti u vezi sa ostalim stanjem stvari. (D. 48,18,1,17 i 23 i 27) Verodostojnost svedoka zavisila je od njegovih ličnih svojstava. (D. 22,5,3; 22,5,21,3) Dokazi se slobodno ocenjuju. (Golgota i pravo, str. 17)
Kao i kod Jevreja, “svako se smatra nevinim, dok se presudom ne utvrdi suprotno”. (Ulpianus, D. 28,1,9) Takođe, “bolje je ostaviti krivcu zločin nekažnjen nego osuditi nedužnoga”. (Ulpianus, D. 48,19,5, pr.)
Kazna se odmerava srazmerno težini krivičnog dela. (Callistratus, D. 48,10,31) Ugled izvršioca povećava težinu krivičnog dela. (Menander, D. 49,16,2,1) Gleda se da li je krivično delo učinjeno namerno, ili nepromišljeno, ili usled nemarnosti (nehata). (Marcianus, D. 48,19,11,2) Kod teških krivičnih dela, kažnjava se i zla namera (pokušaj), ako ne nastupi posledica. (Calistratus, D. 48,18,14)
Jevanđelja nam daju dovoljno informacija da možemo ispitati osnovanost optužbi navedenih protiv Isusa.
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.