Suđenje Isusu – pravni aspekti
Da li je Isus hulio?
Onaj koji huli na Boga zasluživao je smrt – prema Mojsijevom zakonu. Pod huljenjem se podrazumevalo ruženje Boga. (3. Mojsijeva 24, 15.16) Međutim, Jevreji su ovo shvatali šire. Smatrali su da svako ko bi se izjednačio s Bogom, direktno ili indirektno – prisvajajući atribute koji pripadaju samo Njemu – huli. Na primer, pošto je Bog jedini ovlašćen da oprašta grehe, neki od književnika pomislili su kako Isus huli na Boga kada je rekao jednom bolesniku: “Sinko! Opraštaju ti se grijesi tvoji”. (Marko 2,5-7) Jevanđelje po Jovanu beleži dva slučaja kada su Jevreji hteli da kamenuju Isusa zato što je dao izjave kojima je objavio da je jedno s Bogom i da je postojao pre Avrama. (Jovan 8,58.59; 10,30.31)
Opravdanje za stav da i onaj koji se (neosnovano) izjednačava sa Bogom zaslužuje smrt, moglo bi se naći u 5. Mojsijevoj knjizi: “Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u moje ime što mu ja ne zapovijedim da govori… taki prorok da se pogubi”. (5. Mojsijeva 18,20) Suđenje lažnom proroku je, zbog širih društvenih implikacija, bilo u isključivoj nadležnosti Velikog Sinedriona.
Ako je trebalo da odgovara onaj ko bi, lažno tvrdeći da je prorok, govorio ono što mu nije bilo dano da govori, svakako ne bi bilo opravdano osloboditi onoga ko bi neosnovano tvrdio da je Mesija i Božji sin, jedno sa Bogom. Takva izjava bila bi kao prestup devete zapovesti dekaloga (2. Mojsijeva 20,16) sama po sebi greh, a onaj ko bi je dao bio bi kriv i za sve posledice obmanjivanja naroda, baš kao i lažni prorok.
Međutim, Mojsijev zakon nije samo odredio lažno proricanje kao krivično delo, već je dao i kriterijume na osnovu kojih su Jevreji smeli da zaključe da je neko lažni prorok: “Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je riječ koju nije rekao Gospod…” (5. Mojsijeva 18,22); “Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: Hajde da idemo za drugim bogovima… nemoj poslušati što ti kaže taj prorok” (5. Mojsijeva 13,3). Tako, da bi neko bio proglašen za lažnog proroka trebalo je da dâ pogrešno predviđanje, ili, ako i da tačno predviđanje, da potom predloži ljudima da se okrenu drugim bogovima.
Tako, da bi presuda izrečena protiv Isusa bila ispravna i legitimna, trebalo je dokazati da je ono što je on govorio laž, tj. da on nije Mesija, niti Božiji sin, jer ovaj ne bi mogao huliti ako kaže da je jedno s Bogom. Ovo je izostalo.
Isus je naveo suštinski kriterijum po kome se lažni prorok ili učitelj može razlikovati od pravog: “Koji govori od sebe, slavu svoju traži; a ko traži slavu onoga koji ga je poslao, on je istinit i nema u njemu nepravde.” (Jovan 7,18) Ako je Isus govorio od sebe, morao je imati u vidu neki lični interes. Međutim, sve što je dobio svojim priznanjem da je Božiji sin, bila je osuda zbog bogohuljenja. Isus je morao znati čemu vodi njegovo priznanje.
Ovaj čin, poput mnogih drugih u njegovom životu, bio je principijelan. Isus je bio rešen da kaže ono za šta je bio uveren da je istina; ako ne iz poštovanja prema Sinedrionu, ono iz poštovanja prema Bogu kojim ga je Kajafa zakleo. Principijelnost i istinoljubivost obeležavale su i Isusov javni rad. Propovedao je ono za šta je bio uveren da je istina, bez obzira na posledice. Umesto da laska Jevrejima, Isus je poljuljao njihovu veru u sopstvenu veličinu i pravednost. Dok su oni verovali da “svi Izraelci imaju deo u svetu koji će doći” (Mishnah, Sanhedrin, 10,1), Isus je izjavio: “I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome; a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju…” (Matej 8,11.12). Ovde su “sinovi carstva” oni koji su najpre imali priliku da uđu u njega – Jevreji, koji su ujedno mislili da im je mesto u tom carstvu zagarantovano.
Umesto da proriče poraz rimske imperije, što je bila suština tadašnjih mesijanskih očekivanja, proricao je propast Jerusalima i hrama, kojim su se toliko ponosili. Otvoreno je govorio da se Jevreji nalaze u ropstvu mnogo težem od rimskog – ropstvu greha. Umesto zemaljskog dobitka: bogatstva, časti, nacionalnog uzdizanja, nudio je duhovni – oproštenje, izmirenje s Bogom, oslobođenje od greha, novorođenje – preobražaj karaktera. Takva ponuda vređala je Jevreje, koji su smatrali sebe Božijim, privilegovanim narodom, kojima oslobođenje nije potrebno.
Tako, ako pretpostavimo da je Isus bio lažni učitelj i mesija, njegovi motivi ostaju nejasni.
Kada je (ranije) Isus tvrdio za sebe da je on Obećani, Mesija, jedno s Bogom, pozivao se na mnoga svedočanstva: “Vi poslaste k Jovanu (Krstitelju) i on posvedoči za Istinu”. (Jovan 5,33) Jovan Krstitelj bio je prihvaćen kao Božji sluga, prorok, poštovan od čitavog naroda (Matej 21,26), i on je posvedočio da je Isus onaj “koji odozgo dolazi” i koji “nad svima je” (Jovan 3,31), “jagnje Božje koje uze na se grijehe svijeta” (Jovan 1,29). Čak ni jevrejske vođe nisu se usuđivale da ustanu protiv ovog svedočanstva. (Matej 21,25-27; Marko 11,30-33; Luka 20,4-7)
Ipak, postojala su još vrednija svedočanstva: “Ali ja imam svedočanstvo veće od Jovanova; jer poslovi koje mi dade otac da ih svršim, ovi poslovi koje ja radim svedoče za mene da me otac posla”. (Jovan 5,36) Isus je činio upravo ona dela za koja je bilo prorečeno da će ih Mesija obavljati. (Isaija 42,7; 61,1-3) Isus je svojim delima verno predstavljao Božiji karakter, Njegovu ljubav i saosećanje prema ljudima. Bog je u Starom zavetu predstavljen kao zaštitnik slabih, nezaštićenih, potlačenih, unesrećenih, siromašnih i usamljenih. (5. Mojsijeva 10,18; 24,14.15; Psalam 68,5.6; 2. Mojsijeva 22,22-27; 23,9; 3. Mojsijeva 19,10.15) Ovim kategorijama ljudi, zanemarenim, prezrenim i od društva odbačenim, Isus je posvećivao posebnu pažnju. (Matej 4,23.24; 9,35.36; 11,9; 14,14; Marko 2,15-17; Luka 7,39; 15,1.2)
Listi svojih svedoka Isus je dodao i Boga: “I otac koji me posla sam svedoči za mene”. (Jovan 5,37) Jevanđelja beleže da su, prilikom Isusovog krštenja – na početku njegove misije – prisutni čuli glas s neba, koji je objavio: “Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji”. (Matej 3,17; Luka 3,22) Nešto slično se dogodilo, prema Jovanovom jevanđelju, i na kraju njegove misije. (Jovan 12,28-30)
Na kraju Isus pridružuje svojim svedocima i Sveto pismo (starozavetna Biblija, koju Jevreji priznaju): “Pregledajte pisma, jer vi mislite da u njima imate život večni, i ona svedoče za mene”. (Jovan 5,39) U Svetom pismu bili su prorečene mnoge okolnosti i detalji u vezi sa životom Mesije i sa njegovom službom – mesto i okolnosti njegovog rođenja (Mihej 5,2; Isaija 7,14), vreme njegovog krštenja (Danilo 9,25), njegova pripadnost Judinom kolenu (1. Mojsijeva 49,10) i preciznije, Jesejevom i Davidovom potomstvu. (Isaija 11,1; 9,6.7) Zatim, opisana je njegova služba (Isaija 42,7; 61,1-3), njegov tih i nenametljiv način rada (Isaija 42,1-3) odbacivanje od strane naroda (Isaija 53,1.3; Isaija 49,4), pa i napuštanje od strane učenika u trenutku krize (Zaharija 13,7), čak i najteže izdajstvo od strane jednog od njegovih najbližih saradnika i apostola, do detalja! (Psalam 55,12-14; Zaharija 11,12.13; Matej 26,14.15) Zatim, njegov trijumfalni ulazak u Jerusalim (Zaharija 9,9; Matej 21,4.5), zloba njegovih sudija i prisutnih svedoka i službenika (Psalam 27,12; 64,2-4), kao i njegovo krotko i dostojanstveno držanje na sudu (Isaija 50,6; Psalam 38,12-15). Njegova smrt na krstu prorečena je više vekova pre nego što je taj sramotni način pogubljivanja bio ustanovljen. (Psalam 22,16.18)
Dakle, Isus je naveo četiri svedočanstva, kada je tvrdio da je Mesija i Božiji sin: svedočanstvo Jovana krstitelja, Isusova dela, svedočanstvo Boga Oca, kao i Sveto pismo. Time je susreo Jevreje na njihovom terenu: u jevrejskom krivičnom (i građanskom) sudskom postupku, dva svedoka bila bi dovoljna – Isus je naveo dva puta više.
Za Isusa su svedočili i ljudi koji su, po naređenju jevrejskih vođa, bili poslani da uhvate Isusa za praznik Senica, skoro pola godine pre ovog suđenja. Oni su se vratili bez Isusa, sa obrazloženjem: “Nikad čovjek nije tako govorio kao ovaj čovjek”. (Jovan 7,46)
Ko je hulio na Boga i na hram
Iz jevanđelja, a i iz jevrejskih spisa saznajemo da su vodeći jevrejski ljudi, naročito tzv. književnici (tumači Zakona) i fariseji (jedna grupacija u okviru jevrejske vere), doneli čitav niz propisa kojim su derogirali Božanske naredbe, čak i one najsvetije zapovesti Dekaloga. Tako su objavili da ako čovek zavešta imanje hramu, za života više nije obavezan pomagati svoje stare roditelje. “Poštuj oca svojega i mater svoju … i ne preziri matere svoje kad ostari” (2. Mojsijeva 20,12; Priče Solomunove 23,22) – bile su reči iz Biblije, koju su Jevreji smatrali Božjom rečju. Zato ih je Isus ukorio: “…ukidate zapovijest Božiju da svoj običaj sačuvate!” (Marko 7,9.13; Matej 15,6)
“Ništa ne dodaji k riječima Njegovijem (Božjim), da te ne ukori i ne nađeš se laža”. (Priče Solomunove 30,6) Naročito su se fariseji isticali u tome što su zapovestima Tore dodali i čitav niz svojih pravila i tumačenja, koje su smatrali svetima i nametali ih drugima, kao da su i to Božanske uredbe. Tako su subotu, dan od odmora, opteretili čitavim nizom besmislenih ograničenja, osuđujući sve koji ta ograničenja ne bi poštovali. (Matej 12,12; Marko 2,23.24;3,2; Luka 6,7; 13,14; Jovan 5,16)
Dok su optuživali Isusa da se izjednačava sa Bogom, fariseji i jevrejski rabini sami su to činili. Svoje zapovesti smatrali su jednako vrednim zapovestima Tore, čak i vrednijim. Ne samo da su se izjednačavali s Bogom, nego su se postavljali i iznad Njega. Isusov stav prema Bogu predstavlja potpunu suprotnost tome. “Ja ništa sam od sebe ne činim, nego kako me nauči Otac moj onako govorim” (Jovan 8,28; 5,19). Ovo je bila suština Isusove odbrane od svih optužbi jevrejskih vođa. Ovaj stav je potvrdio i svojim životom. Pred svoje hapšenje, pošto se pomolio da izbegne strašnu sudbinu koja ga je očekivala, dodao je: “ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti… ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja”. (Matej 26,39.42) Isus, “ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči se nađe kao čovek, ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove”. (Filibljanima 2,6-8)
Mada su sveštenici pokušali da optuže Isusa da ne poštuje hram, sami su pokazivali krajnje nepoštovanje prema njemu. Za vreme velikih praznika, u samom hramu napravili bi pijacu na kojoj su se prodavale (po svoj prilici i preprodavale) životinje za žrtvovanje onima koji su dolazili iz udaljenih krajeva i nisu mogli poneti svoje. (Matej 21,12; Marko 11,15; Jovan 2,15-17) Tako se krug vodećih sveštenika bogatio na račun naroda, pa i onih siromaha koji su smatrali svojom dužnošću prinošenje žrtava po Mojsijevom zakonu.
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.