Suđenje Isusu – pravni aspekti
Suđenje pred Sinedrionom
Ovde su učinjeni ozbiljni pokušaji da se dokaže Isusova krivica. Izvedeni su svedoci koji su iznosili različite optužbe. O ovome izveštavaju Matej i Marko. Matej jednostavno navodi da članovi Sinedriona nisu našli nijedno svedočanstvo protiv Isusa (Matej 26,60). Marko preciznije navodi da njihova svedočanstva nisu bila saglasna, pa zbog toga “ne nađoše” nijedno svedočanstvo (Marko 14,55.56). Dakle, nejednaka svedočanstva nisu imala snagu dokaza – zato su propali ovi pokušaji da se iznađe krivica.
Da nejednaka svedočanstva nisu uzimana u obzir, nalazimo u Mišni: “Ako se ustanovi da su njihove reči (tj. reči dva svedoka koji su valjano provereni) saglasne, sudije raspravljaju stvar…” Tako je saglasnost izjava neophodna pretpostavka da bi se o njima uopšte raspravljalo i glasalo. (Mishnah, Sanhedrin 3,6)
“Najposlije dođoše dva lažna svjedoka, i rekoše: on je kazao: ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je”. (Matej 26,61; Marko 15,58) Ova svedočanstva mogla su poslužiti kao osnova za dokaz, da je Isus “hulio na hram”. Ista optužba je kasnije izneta protiv Stefana, Isusovog sledbenika. (Dela apostolska 6,13) No i ovde su se članovi Sinedriona susreli sa istim problemom – “…ni ovo svjedočanstvo njihovo ne bijaše jednako”. (Marko 15,59) Naime, prema pravilima jevrejskog krivičnog postupka, svedočanstva su morala biti saglasna, ne samo u globalu, već i u pojedinostima, inače bi bila bez ikakvog značaja. (Mishnah, Sanhedrin 5,3)
Nije nikakvo čudo što su se i ova svedočanstva razilazila; ona su najverovatnije nastala izvrtanjem Isusovih reči. Naime, na početku njegovog javnog rada, nakon što je iz hrama isterao prodavce životinja, neki su ga pitali s kakvim pravom je to učinio. Kao dokaz da ima pravo da to učini, Isus je naveo sledeće: “Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti”. Jovan dalje komentariše: “A on govoraše za crkvu tijela svojega”. (Jovan 2,21) Tako je, prema Jovanovom shvatanju, Isus još na početku svog javnog rada prozreo nameru vodećih Jevreja da ga ubiju, i prorekao sopstveno vaskrsenje.
Ova izjava je dana za vreme Pashe, jednog od najvećih jevrejskih praznika. Za Pashu se okupljao čitav narod, ili bar svi muškarci, kojima je Zakon (Tora) to nalagao. (5. Mojsijeva 16,16) Stoga je veoma verovatno da su bar neki od članova Sinedriona pomenutu Isusovu izjavu čuli – utoliko pre što su za aktivnosti u hramu najviše bili odgovorni vodeći sveštenici, i verovatno je da su upravo oni želeli osporiti Isusu pravo da isteruje prodavce iz hrama, pa su ga pitali s kojim pravom to čini. Zato je veoma verovatno da su bar neki od članova Sinedriona, okupljenih na suđenju Isusu, bili nesavesni kada nisu reagovali na iznesena lažna svedočanstva. Tu je bilo i mnogo uvaženih tumača Zakona (Tore), a ovi su morali znati da i namerno prećutkivanje činjenica predstavlja lažno svedočenje, ukoliko je ono na štetu “bližnjem”.
Iako su sva navedena svedočanstva bila po jevrejskom pravu bezvredna, “poglavar sveštenički zapita Isusa: zar ništa ne odgovaraš što ovi na tebe svjedoče?” Isus je ćutao. Nije bilo potrebno da bilo šta kaže u svoju odbranu, ili protiv svedoka, jer su ovi sami svedočili jedan protiv drugoga. U dvadeset sedmom psalmu stajalo je: “…ustaše na me lažni svedoci; ali zloba govori sama protiv sebe”. (Psalam 27,12)
Kako su se mnogi odlučili da lažno svedoče, i pored strašnih kazni propisanih za lažno svedočenje, ostaje da se objasni. Možda im je bila poznata ranija Kajafina izjava i njegov stav da je Isusova smrt društveno-politički neophodna, pa su zaključili da bi, s tim u vezi, i lažno svedočenje predstavljalo neophodnost! Jer ako bi društvene prilike opravdale prestup šeste zapovesti dekaloga, zašto ne bi opravdale i kršenje de- vete? (2. Mojsijeva 20,13.16) Kada imamo u vidu uticaj koji su poglavari sveštenički uživali u narodu, pomenuta Kajafina izjava mogla je povesti narod u potpuno bezakonje.
Verovatno je, takođe, da su svedoci mogli računati na zaštitu Sinedriona, ili bar njegovih najuticajnijih članova. S druge strane, stroga odredba iz Tore o lažnom svedočenju bila je donekle razvodnjena nekim odredbama iz Mišne procesne prirode, o tome kako je moguće dokazati da je neko svedočio lažno. Na primer, ukoliko bi se utvrdilo da optuženi ima alibi, tj. dokaže se (izjavama drugih svedoka) da je bio u to vreme na drugom mestu od onog koje pominje svedok, to još nije bilo dovoljno da se utvrdi da je svedok lažan. Tek ako bi se izjavama drugih svedoka dokazalo da sam svedok nije bio na mestu koje pominje u svedočanstvu, to bi bilo dovoljno da odgovara za lažno svedočenje. (Mishnah, Makkoth 1,4). Takođe, po farisejskom zakonu, svedoci koji bi protivrečili jedan drugome nisu smatrani lažnim. (Affred Edersheim, The life and times of Jesus the Messiah, p. 558)
Na otvoreno pitanje prvosveštenika: “Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božiji”, Isus je odgovorio potvrdno. O ovome, s malim razlikama, izveštavaju Matej i Marko. (Matej 26,63.64; Marko 14,61.62) Hristos znači pomazanik ili jevrejski – Mesija. Ovim je Isus svečano potvrdio da je Mesija, onaj koga su generacije Jevreja čežnjivo očekivale. I više od toga, priznao je da je i Božiji sin. Izgleda da nisu svi Jevreji verovali u to da će Mesija biti sam Božiji sin. (vidi Matej 22, 42-45)
Ovo je poslužilo kao osnov smrtne presude, koju je potom, na predlog Kajafe, izglasao Sinedrion. Matej i Marko takođe beleže reakciju prvosveštenika: “A poglavar sveštenički razdrije haljine svoje i reče: šta nam trebaju više svedoci. Čuste hulu na Boga; šta mislite? A oni svi kazaše da je zaslužio smrt”. Radrevši haljine svoje, prvosveštenik je grubo prestupio zapovest iz Tore, koju su smatrali osnovom svoga zakonodavstva. Prvosveštenik nije smeo ni pod kakvim okolnostima razdirati svoje haljine. (3. Mojsijeva 21,10; 10,6) U trenutku kada je predlagao smrtnu presudu, Kajafa je učinio delo koje je, prema važećem zakonodavstvu, zasluživalo smrt.
Kajafa je postupio i protiv pravila jevrejskog krivičnog postupka, kojim je bilo predviđeno da se mlađi članovi najpre izjasne o krivici. Svojom izjavom i postupkom sugerisao je da je Isus hulnik i da ga treba osuditi. Takođe, svi članovi Sinedriona morali su znati da ne smeju zasedati noću. Čak su i suđenja manjeg značaja morala početi danju, a ona u kojima su razmatrana dela zaprećena smrtnom presudom, morala su i početi i završiti se danju. Međutim, dok bi oslobađajuća presuda mogla biti doneta istoga dana, smrtna presuda se morala odložiti za naredni dan, kad se ponavljalo glasanje. Kad imamo u vidu i to da su Jevreji računali dan po biblijskom računanju – od zalaska do zalaska sunca (1. Mojsijeva 1,5.8.13.19.23.31; 3. Mojsijeva 23,32), dolazimo do zaključka da su i ovo poslednje pravilo prekršili, bez obzira na to da li je presuda doneta iste noći ili u zoru, ili ujutro. Takođe, zasedanja se nisu smela održavati u predvečerje uoči subote ili praznika (Mishnah, Sanhedrin 4,1), jer bi u slučaju izglasavanja smrtne presude, ona morala biti odložena za naredni dan. Isusu je suđeno praznične noći, na početku Pashe i Praznika beskvasnih hlebova.
Mišna pominje i to da je, uoči izvršenja smrtne presude, jedan glasnik trebalo da bude poslat da objavi da je “taj i taj” osuđen na smrt i pozove svakog ko ima bilo šta da kaže u odbranu osuđenika, da dođe. (Mishnah, Sanhedrin 6,1) Ovo po svoj prilici nije bilo ispoštovano; o tome jevanđelja ćute. U Jerusalimu se nalazilo mnoštvo ljudi koje je Isus iscelio, mnogo nevoljnika kojima je pomogao. Mnogi grešnici su vraćeni na put njegovim zauzimanjem i ljubaznim postupanjem. (Luka 8,2; 19, 18) Možemo samo zamišljati šta bi se dogodilo da je ovaj propis iz Mišne bio ispoštovan.
Najzad, podsetimo se i toga da u ovakvim slučajevima, kad je razmatrana smrtna presuda, optuženi ne bi smeo biti optužen na osnovu lične izjave. Neki su mišljenja da bi, pošto Isusova izjava nije predstavljala priznanje krivice, bilo legitimno proglasiti ga za hulnika ukoliko bi izjava, sama za sebe, predstavljala krivično delo huljenja. No ta hula morala bi biti izrečena pred svedocima, koji se kasnije ne bi smeli naći u ulozi sudije. (Adin Steinsaltz, Essential Talmud, Weidenfeld and Nicolson, London, 1976, p. 165)
Jedini način kojim bismo mogli pokušati da odbranimo legalitet celog procesa pred Sinedrionom je da pretpostavimo da to i nije bilo zvanično suđenje, već istraga u vezi s Isusovim životom, u cilju sastavljanja optužnice, koja bi bila zatim izneta pred Pilata. (Affred Edersheim, The life and times of Jesus the Messiah, p. 556). U tom slučaju i nije bila izrečena presuda, već samo mišljenje da Isus zaslužuje smrt. Međutim, ovo shvatanje se teško može braniti, jer je optužnica koja je kasnije izneta pred Pilatom bila potpuno drugačije prirode, kao što ćemo videti. Zato nam ostaje jedino da konstatujemo da je čitav proces bio nezakonit, jer su prekršene mnoge odredbe važećeg jevrejskog zakonodavstva.
Ali ne samo da su članovi Sinedriona kršili pomenute odredbe Mišne, koje su procesne prirode, već se i nisu trudili da ustanove ono što je bilo od najveće važnosti, a to je: da li je Isus zaista pohulio svojom izjavom da jeste Hristos i Božiji sin. Kao sudije, oni su bili ujedno i u ulozi branilaca; shodno tome, bili su dužni iznaći svaku mogućnost oslobođenja, kao i svaku olakšavajuću okolnost.
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.