Suđenje Isusu – pravni aspekti
Isusovo hapšenje i ispitivanje pred Anom
Isus je bio uhapšen u noći, izvesno vreme nakon što je sa učenicima jeo “pashu”. Pashalna večera se, prema Mojsijevom zakonu, jela četrnaestog nisana uveče, na početku Praznika beskvasnih hlebova, koji je trajao narednih sedam dana. U hapšenju su učestvovali izaslanici vodećih sveštenika “književnika” (ili “zakonika”, koji su bili cenjeni kao dobri poznavaoci i tumači Svetih spisa, naročito Tore) i narodnih starešina. Luka pominje da su tu bili i sami “glavari sveštenički, vojvode crkvene i starešine”. Ovo svedoči o značaju koji su oni pridavali Isusovom hvatanju i suđenju. Jovan pominje da je bila angažovana i “četa”, pri čemu koristi izraz “kohorta”, koji označava jednu rimsku vojnu jedinicu (Adal- bert Rebić, “Biblijske starine”, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1983, str. 161).
Isus se predao dobrovoljno; naime, prema Jovanovom izveštaju, imao je priliku da pobegne i iskoristi zbunjenost onih koji su došli da ga uhapse. (Jovan 18,6) Nije dopustio svom učeniku Petru da ga brani, čak je i jednom slugi poglavara svešteničkog iscelio uvo, koje je Petar odsekao, želeći da odbrani svog učitelja. (Luka 22,51)
Nakon što je uhvaćen, Isus je sproveden najpre Ani, tastu tadašnjeg prvosveštenika Kajafe, a zatim je izveden pred Sinedrion, kojim je predsedavao prvosveštenik. Zapravo, jedino Jovanovo jevanđelje navodi da su Isusa najpre odveli Ani. (Jovan 18,13 i dalje) Razlozi zašto nije direktno izveden pred Sinedrion nisu navedeni. Verovatno je ovo kratko ispitivanje trebalo da posluži nameri celog kruga vodećih sveštenika da osude Isusa. Međutim, ovo kratko ispitivanje u Aninoj palati nije bez značaja, kad imamo u vidu koliko je malo reči Isus izgovorio u svoju odbranu u toku čitavog procesa. Ovde su navedene značajne reči, koje na izvestan način obesmišljavaju čitav proces.
Ana ga je “pitao za učenike njegove i za njegovu nauku”. Isusov odgovor, na prvi pogled nepovezan sa pitanjem, glasio je: “Ja govorih javno svijetu, ja svagda učih u zbornici i u crkvi, gdje se svagda skupljaju Judejci, i ništa tajno ne govorih”. Može biti da je Isus prozreo Aninu nameru da izvuče bilo kakvo priznanje od njega iz kojeg bi se moglo zaključiti da je on organizovao nekakvo tajno zločinačko udruženje. U svakom slučaju, ove reči snažno svedoče o Isusovoj nevinosti, ili – u najmanju ruku – o tome da sve što su činili s njim te noći nije imalo smisla. Zašto je bilo potrebno da Isusa hvataju noću, kad je svaki dan javno učio u hramu i u sinagogama? Zašto da ga ispituju o svemu što je učio, kao da će što novo čuti? Bilo je čitavo mnoštvo svedoka svake Isusove reči. Njegovo učenje nije bilo nepoznato ni članovima sinedriona. Oni su slali svoje ljude da prate svaki Isusov pokret i čuju svaku reč, ne bi li je mogli iskoristiti da ga optuže. (Luka 20,20; Matej 22,15; Marko 12,13) I sami su često bili prisutni dok je govorio, jer se i njima lično obraćao. Govorio je i za vreme velikih verskih praznika, kada se čitav narod okupljao. (Jovan 2,23; 5,1; 6,4) I svoje učenike je savetovao da otvoreno prenose njegovo učenje, “jer nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati”. (Matej 10,26.27).
Isus je svoj način rada suprotstavio metodama vodećih sveštenika i narodnih starešina. Oni su ga mesecima gonili i prikrivajući svoje namere nastojali da ga uhvate u zamku i dovedu pred tajni sud. Na kraju su ga uhapsili noću (Matej 12,14; 26,4; Marko 11,18; 14,1; Luka 22,2; Jovan 11,53).
Sa Isusom se postupalo kao sa krivcem, i pre nego što je njegova krivica bila dokazana. Po svedočenju Jovanovog jevanđelja, Isus je svezan doveden pred Anu, a odatle takođe svezan poslat Kajafi (Jovan 18, 12.24) U toku saslušanja kod Ane, “jedan od momaka koji stajahu ondje udari Isusa po obrazu”. Isus se usprotivio takvom postupanju. Pre nego što ga proglase krivim, moraju dokazati njegovu krivicu; u suprotnom, krivi su za zlostavljanje: “ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?” (Jovan 18,22.23)
Pošto je završeno saslušanje kod Ane, Isus je prosleđen prvosvešteniku, “i stekoše se k njemu svi glavari sveštenički i književnici i starešine”. Prvosveštenika Kajafu ovde vidimo u ulozi predsedavajućeg Sinedriona. Jovanovo jevanđelje nas podseća na jednu raniju izjavu Kajafinu, koja nas uvodi u sve što se događalo i pomaže ne samo da upoznamo ovog čoveka i njegov način razmišljanja, već i da bolje razumemo karakter čitavog procesa.
Bolje je da jedan čovek pogine, nego sav narod
Verovatno želeći da umiri uznemirenu savest članova Sinedriona, koji su jednom prilikom raspravljali o mogućnosti Isusovog hapšenja i pogubljenja, Kajafa je dao sledeću izjavu: “…ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne” (Jovan 11,50).
Ova izjava, više od drugih, svedoči o nevinosti onoga koga su tražili da ubiju. Da bi dokazao potrebu Isusovog pogubljenja, Kajafa se poziva na moguće posledice njegovog života i službe. Nema nijedne reči o njegovoj krivici. Da je bilo moguće uočiti bilo kakvu krivicu, Kajafa bi mogao da se pozove na to i potkrepi svoj stav.
Ovakvo, zdravoj savesti neprihvatljivo rasuđivanje poglavara svešteničkog prisutno je i danas. Po rečima Zorana Stojanovića “…društvena opasnost često služi i tome da se pukim pozivanjem na nju nastoji legitimisati inkriminisanje bilo kog ponašanja” (Zoran Stojanović, Krivično pravo, opšti deo, 8. izdanje, Beograd, 2003, str. 152)
Slično razmišljanje, doduše, moglo se naći i u jevrejskoj tradiciji. Tako se u Talmudu spominje kako su u nekim slučajevima donošene i smrtne presude, ne zbog toga što su ih pojedinci zaslužili, već “što je vreme zahtevalo tako” i “da se načini ograda oko Nauka”. (Talmud – izbor, Eugen Werber, “Otokar Keršovani”, Rijeka, str. 217)
Ipak je strano duhu jevrejske tradicije, a pogotovu Biblije, razmišljanje po kome je život jednog čoveka zanemarljiv u poređenju sa sudbinom čitave nacije, već je “smrt pravednika nesreća za njega i nesreća za svet”. (Mishnah, Sanhedrin 8,5) Kada govori o tome koliko je veliki greh osuditi nevinog čoveka na smrt, Mišna se izražava gotovo poetski: “Zato je samo jedan čovek bio stvoren na svetu (Adam), da bi nas to poučilo da ako bilo koji čovek prouzrokuje da samo jedna duša nestane iz Izraela, Pismo mu pripisuje nestanak celoga sveta; i ako bilo ko u životu sačuva samo jednu dušu iz Izraela, Pismo mu pripisuje spasenje celoga sveta… jer čovek štampa mnogo novčića sa istim pečatom i oni su svi nalik jedan drugome; ali Car nad carevima, Sveti, Blagosloveni, utisnuo je u svakog čoveka pečat prvoga čoveka, ipak nijedan od njih nije drugome nalik. Zato svako mora reći: za mene je svet stvoren”. (Mishnah, Sanhedrin 4,5). Strahotu ubistva i nemerljivu krivicu ubice Sveto pismo obrazlaže time što je “Bog po svojemu obličju stvorio čovjeka” (1. Mojsijeva 9,6).
Čak i kada bi pozivati se na društvenu opasnost bilo opravdano, u ovom slučaju to je bilo neosnovano. Kasnija istorija jevrejskog naroda to je potvrdila. Isus je bio pogubljen, a ipak se dogodilo ono čega su se članovi Sinedriona pribojavali. Rimski vojskovođa Tit 70. godine osvojio je Jerusalim i razrušio hram. Tom prilikom poginuo je gotov čitav narod, koji je po običaju bio okupljen za Pashu u Jerusalimu.
Isusova smrt nije spasla narod od propasti, kako je to Kajafa predviđao. A kad imamo u vidu da je razorenje Jerusalima bilo reakcija na česte pobune Jevreja protiv rimskih vlasti u to vreme (naročito na veliki ustanak 66. godine), možemo se zapitati: nije li strašna sudbina snašla jevrejski narod zato što je utihnuo glas koji ih je pozivao da ljube svoje neprijatelje, da budu miroljubivi, ljubazni i predusretljivi, čak i u ispunjavanju očekivanja rimskih vlasti.
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.