Suđenje Isusu – pravni aspekti
Jevrejsko pravo u Isusovo vreme
Osnovni izvor jevrejskog prava je bila Tora, koja se sastojala iz pet Mojsijevih knjiga, koje su ušle u kanon jevrejske i hrišćanske Biblije, tj. Starog zaveta. U postvavilonskom periodu (od 5. veka p.n.e), razvijalo se zakonodavstvo, koje je bilo zasnovano, ili je bar pretendovalo da bude zasnovano, na Tori. Tako se u Mišni pokušava objasniti mnoštvo kasnije nastalih propisa odredbama Mojsijevog zakona. Tako se, na primer, objašnjava zašto se Veliki Sinedrion sastoji od sedamdeset i jednog člana, zašto se tzv. mali sinedrioni sastoje iz dvadeset tri, a najmanji sudovi od tri člana; takođe, zašto se za krivo svedočenje kažnjava na način na koji se kažnjava itd. (Mishnah, Sanhedrin 1,6; Makkoth 1) No izneta objašnjenja se često zasnivaju na veoma slobodnom tumačenju, pri kojem se činjenice iz jednog konteksta ubacuju u sasvim drugi. Zato je ponegde velika udaljenost između izvornih principa iznetih u Tori i onih iznetih u Mišni. Kako je Gemara nastala prikupljanjem tradicionalnih tumačenja Mišne, to je još veći raskorak između Tore i tradicije u ovom slučaju.
Veliki Sinedrion predstavljao je najviši jevrejski sud. Njegova nadležnost je, u vreme jevrejske samostalnosti, prevazilazila nadležnost “običnih” sudova, pa i tzv. malih sinedriona. Dok su za suđenje većim prestupima, koji se kažnjavaju smrću, “obični” sudovi bili nenadležni (Mishnah, Sanhedrin 1,4), u slučaju kada se sudilo čoveku koji je optužen da se lažno naziva prorokom, ni mali sinedrioni nisu bili nadležni (Mishnah, Sanhedrin 1,5). Još neki sudski i upravni poslovi od nacionalnog interesa bili su u isključivoj nadležnosti Velikog Sinedriona.
Ovo pravo primenjivalo se i u vreme vladavine Rimljana. Naime, “Rimljani su u provincijama ostavili manje-više netaknut sistem organizacije sudova, pa utoliko i pravo, koje se primenjivalo na celokupno stanovništvo provincija (izuzev Rimljana). Ono je tretirano kao ius gentium – “pravo (pokorenih) naroda”, i primenjivalo se uz staranje peregrin skog pretora”. (Sima Avramović, Opšta pravna istorija – stari i srednji vek; Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu – Centar za publikacije i “Dosije”, Beograd 2000.)
Međutim, u Isusovo vreme Judeja je izgubila onu autonomiju koju je uživala do 6. godine naše ere, kada je od etnarhije u okviru rimskog carstva bila pretvorena u rimsku provinciju (Judejski rat 2,8,1; 2,9,1). U provincijama je važilo pravilo: “Oni koji upravljaju celinom provincije imaju pravo života i smrti i prepuštena im je vlast slanja u rudnike” (“Qui universas provincias regunt, ius gladii habent et in metallum dandi eis permissa est” – Ulpianus, D. 1,18,6,8). To je značilo da su domaći sudovi gubili pravo da osuđuju na smrt. Ovo pravilo, doduše, poznavalo je i svoje izuzetke. (Dr Ivo Milić: “Proces Isusov i replika prof. Lietzmanna”, Mjesečnik, 1939. sveska 5, str. 236; god. LXX) Zato je od interesa sledeći detalj iz Jovanovog jevanđelja: kada su jevrejske vlasti Isusa odvele rimskom namesniku i sudiji Pilatu, i ovaj im rekao: “Uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu”, odgovorili su: “Mi ne možemo nikoga pogubiti” (Jovan 18,31).
Da nije postojala tzv. kapitalna jurisdikcija Sinedriona u Isusovo vreme, svedoči i drugi događaj opisan u Jovanovom jevanđelju, kada su jevrejske vođe (“književnici i fariseji”) doveli pred Isusa ženu uhvaćenu u preljubi i pitali ga: “… Mojsije nam u zakonu zapovjedi da takove kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?” Ovo su rekli, kako Jovan komentariše, “kušajući ga, da bi ga imali za što okriviti”. (Jovan 8,4-6) Naime, ukoliko bi Isus odgovorio da ne treba da kamenuju ženu uhvaćenu u preljubi, mogli bi ga, kao mnogo puta do tada, optužiti da ne poštuje Mojsijev zakon. (3. Mojsijeva 20,10) Ukoliko bi odgovorio da je treba kamenovati, mogli bi ga tužiti rimskim vlastima, jer su samo one imale pravo osuđivati na smrt. Videćemo da se u optužbi protiv Isusa, kasnije iznetoj pred Pilatom, upravo tvrdi da Isus “otpađuje narod”, tj. da ustaje protiv rimskih vlasti. U svetlosti te činjenice postaje još jasniji ovaj događaj koji Jovan opisuje; zbog toga i argument u prilog nepostojanju kapitalne jurisdikcije Sinedriona dobija na snazi.
Da je Sinedrion mogao osuditi na smrt, teško bismo mogli objasniti zašto su vodeći sveštenici toliko dugo oklevali da to učine. Po izveštajima jevanđelja, oni su još od početka Isusove misije bili neprijateljski raspoloženi prema njemu i “gledali su da ga ubiju”. (Jovan 5,16) Optuživali su ga, između ostalog, da krši četvrtu zapovest Dekaloga (2. Mojsijeva 20), time što je lečio subotom. Ta optužba bila bi dovoljna da posluži njihovim namerama da ga osude na smrt, da su imali ovlašćenja za to. (2. Mojsijeva 31,14; 4. Mojsijeva 15,35)
Ipak, ima onih koji smatraju da je Sinedrion imao kapitalnu jurisdikciju. Navešćemo dva osnovna argumenta koja se navode u prilog ovome. (Alan Watson: The Trial of Jesus; University of Georgia Press, 1995, p. 204, note 13.32) Prvi se nalazi u Jevrejskim starinama, delu Josif Flavija: “Da zadovolji tvrdoću svoga srca, mislio je Anan (tadašnji veliki sveštenik) da ima povoljnu priliku sad kad je Fest (guverner Judeje) umro, a Albin (novi od cara postavljeni guverner) još nije stigao. On dakle sazva Veliko Veće na sud i izvede brata Isusa, koga zovu Hrist, po imenu Jakova, uz još neke druge, optuži ih kao kršioce zakona i dade ih osuditi na smrt kamenovanjem. To je jako ozlovoljilo i najrevnosnije i zakonu odanije građane, i oni poslaše potajno izaslanike do kralja i zamoliše ga neka Ananu pismeno naloži da se ubuduće kani takovih dela, jer je i sada bio sasvim u nepravu. Nekoji od njih pođoše štaviše u susret Albinu, koji je dolazio iz Aleksandrije i opomenuše ga da Anan bez njegovog odobrenja nije nikako smeo da sazove Veliko Veće na suđenje; po toj žalbi pisao je Albin u jakoj srdžbi pismo Ananu, u kome mu je zapretio zasluženom kaznom. Isto tako ga je kralj Agripa zbog toga svrgnuo sa časti već iza tri meseca i postavio Isusa, sina Damnejeva, za njegova naslednika.” (Antiq. 20.9.1; navedeno prema: Dr Ivo Milić: “Proces Isusov i replika prof. Lietzmanna”, Mjesečnik, 1939. sveska 5, str. 234; god. LXX) Iz navedenog se jasno vidi da je prvosveštenik iskoristio smenu upravitelja da učini ono što po zakonu nije smeo. Zato je neosnovano iz ovoga zaključivati da je Sinedrion imao kapitalnu jurisdikciju. Štaviše, iz ovoga saznajemo da je Sinedrion bio toliko nesamostalan u svom radu da je i za samo sazivanje veća bila neophodna dozvola upravitelja. Ovo je jedini slučaj koji Josif Flavije pominje u svojoj istoriji, od 6. godine (kad je Judeja pretvorena u rimsku provinciju) do 70. godine (kad je razoren Jerusalim), da je Sinedrion doneo smrtnu presudu. (Ivo Milić, “Proces Isusov” u najnovijoj nauci – kritika teorije profesora Hanca Licmana, 1932, štamparija “Globus”, Subotica, str. 6)
Drugi, i jedini ozbiljan argument u prilog kapitalne jurisdikcije Sinedriona, nalazimo u knjizi Dela apostolska, gde se spominje slučaj kamenovanja Stefana (koji je bio jedan od Isusovih učenika, kao i đakon u prvoj hrišćanskoj zajednici), nakon suđenja pred Sinedrionom. (Dela 7,58-60) Ovo kao da osporava činjenicu da Sinedrion nije mogao u to vreme osuditi na smrt. Međutim, ako pažljivo čitamo izveštaj u Delima apostolskim, videćemo da je članove Sinedriona na ovaj čin pokrenula velika mržnja, pa je kamenovanje izvršeno u afektu, bez ikakvog izjašnjavanja o krivici i pre donošenja zvanične presude. Zato nije neosnovano pretpostaviti, s obzirom na sve druge pokazatelje, da je ovo delo učinjeno van svakog zakona. Emilijan Čarnić pokušao je da ovo objasni aktuelnim prilikama u Judeji: “Izgleda da su (članovi Sinedriona) iskoristili priliku kada je umesto Pontija Pilata za namesnika došao neiskusni Marcel, a njegov pretpostavljeni legat Sirije Vitelius bio smenjen i pozvan u Rim da se brani od optužbi, koje je Sinedrion protiv njega podneo”. (Dela apostolska (komentar), izdavačka kuća Šumadijske eparhije “Kalenić”, 1989, str. 35)
Ivo Milić navodi i logički argument u prilog nepostojanju kapitalne jurisdikcije Sinedriona: takvo ovlašćenje bi se moglo zloupotrebiti protiv domaćih pristalica rimske vlasti. Ova opasnost je bila naročito velika u Judeji, “gde se vera identifikovala sa narodnošću i državom i gde su sveštenici i starešine, koji su vršili i sudijsko zvanje, bili najzagriženiji predstavnici jevrejskog nacionalizma i nosioci makabejske misli protivu rimskog okupatora.” (Ivo Milić, “Golgota i pravo”, Beograd, 1922, Štamparija “Mirotočivi”, str. 13) Kao što smo već rekli, Rimljani su se pribojavali jevrejskih mesijanskih očekivanja, naročito zastupljenih među farisejima, koji su zajedno sa sadukejima učestvovali u radu Sinedriona. (Dela apostolska 23,6)
I sama činjenica da su Rimljani postavljali i smenjivali poglavare svešteničke govori u prilog nesamostalnosti jevrejskog sudstva. Tako je npr. 7. godine naše ere Kvirinije postavio za prvosveštenika Anu, koji je bio tast Kajafe, prvosveštenika u vreme suđenja Isusu. (Ernest Renan, Život Isusov, Prosvjetna biblioteka, Zagreb, 1921. str. 218)
No, bez obzira na njegovu umanjenu nadležnost, Sinedrion je i dalje uživao veliki ugled u narodu. O ugledu koji je Veliki Sinedrion uživao u narodu i u Isusovo vreme, čini se, svedoče i Isusove reči, izgovorene u poznatoj “besedi na gori”: “Čuli ste da je kazano starima: Ne ubi; a ko ubije zaslužuje da ga kazne sudije. Ali vam ja kažem da svaki koji se gnevi na brata svoga zaslužuje da ga kazne sudije; da onaj koji reče bratu svome: Raka!, zaslužuje da ga kazni Sinedrion; i da onaj koji mu reče: Bezumniče!, zaslužuje da se kazni ognjem gejenskim”. (Matej 5,21 – prevod Bakotić) U ovim rečima su navedeni mogući prestupi zapovesti “ne ubi”, izneti u gradaciji. Gnev na brata dovoljno je težak prestup da njime sud treba da se pozabavi; izrečena uvreda je još teži prestup, pa je potrebno da bude sankcionisana od strane višeg suda (Sinedriona), dok će u slučaju naročito teške uvrede presuditi Bog sam. Verovatno je Isus, kao i u mnogim drugim situacijama, i ovde pokušao da ljudima približi nepoznato uz pomoć poznatog, pa je, pozivajući se Sinedrion i na Božji sud, koji su u njihovim očima bili veliki, pokušao da ljude osvesti u pogledu njihovog postupanja prema drugima. Poruka ovih reči mogla bi biti: “Vaše vređanje braće toliko je teško da zbog toga treba da zaseda najviši narodni sud, pa čak ni to nije dovoljno, nego će u slučaju naročito teških uvreda sam Bog presuditi krivcu”.
Vaspitavani u duhu starozavetne Biblije, Jevreji su imali visoka merila o pravičnosti sudskog postupka. Bili su svesni toga da čoveka treba posmatrati kao nevinog dok se krivica ne dokaže. O tome svedoči i Jovanovo jevanđelje. Kada su se, jednom prilikom, članovi Sinedriona dogovarali da Isusa uhvate i osude na smrt, jedan ugledni član, Nikodim, usprotivio se takvom postupanju rečima: “Eda li zakon naš sudi čovjeku dokle ga najprije ne sasluša i dozna šta čini?” (Jovan 7,51) Ovo je bilo dovoljno da članovi Sinedriona odustanu, bar privremeno, od svojih namera. Bili su svesni da ne mogu čoveka osuditi bez saslušanja i istrage.
Takođe, Tora je predviđala da čovek ne može biti osuđen na temelju svedočanstva jednog čoveka u bilo kom sporu, a to je bilo naročito naglašeno za slučajeve gde je razmatrana mogućnost smrtne presude (5. Mojsijeva 19,15; 17,6; 4. Mojsijeva 35,30). Čoveku za kojeg bi se utvrdilo da je lažno svedočio trebalo bi “učiniti onako kako je on mislio učiniti bratu svojemu”. (5. Mojsijeva 19,19) Na primer, ako je svedočio o tome da je optuženi učinio delo koje se kažnjava smrću, trebalo bi njega osuditi na smrt.
Jevreji su bili svesni velike vrednosti ljudskog života. Stoga su, pored pomenutih propisa iz Tore, doneli čitav niz propisa kako bi se sačuvali od toga da donose smrtnu presudu tamo gde krivica ne bi bila dokazana, ili ne bi bila takva da zaslužuje smrt. Na primer, u slučajevima gde bi mogla biti dosuđena smrtna kazna, svedoci su bili naročito upozoravani da iznose samo ono što su videli i čuli na licu mesta. Ako bi što čuli, čak i od poverljive osobe, nisu smeli iznositi. Takođe, svedocima je trebalo staviti do znanja koliko bi mogle biti teške posledice neopreznog svedočenja: ukoliko bi neko bio nepravedno osuđen na smrt zahvaljujući krivom svedočenju, svedok bi se teško ogrešio ne samo o optuženog, već i o njegovo eventualno potomstvo. Tako bi se posledice svedočenja osećale sve “do kraja sveta”. Nakon upozorenja, svedoci bi bili podvrgnuti unakrsnom ispitivanju, o čemu bi takođe bili unapred obavešteni. (Mishnah, Sanhedrin 4,5) Ispitivanje svedoka predviđala je i sama Tora, naročito u slučaju kada bi se posumnjalo u istinitost svedočenja, zbog protivrečnih iskaza svedoka i optuženog. (5. Mojsijeva 19,18) U Izrekama otaca (deo Gemare, tj. Talmuda) stoji i ovo: “Ispituj svedoke što više, i budi oprezan u rečima svojim, kako ne bi iz njih naučili da slažu” (Izreke otaca, Avot I,9).
Tek ako bi bili ispoštovani svi pomenuti principi u krivičnom postupku, saglasna izjava dva ili tri svedoka imala je snagu dokaza, o čemu je govorila i Tora: “Na riječima dva ili tri svjedoka da ostaje stvar.” (5. Mojsijeva 19,15)
Optuženog su od nepravedne presude štitili i propisi koji su se ticali glasanja u sinedrionima, uključujući Veliki Sinedrion. Jedan od njih je predviđao da se mlađi članovi Sinedriona izjašnjavaju pre starijih, kako ovi ne bi uticali na njihovu odluku. (Adalbert Rebić, Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1983, str. 161). Onaj koji bi se izjasnio za oslobađajuću presudu, nije imao prava naknadno se izjasniti o suprotnom; ali ko bi najpre bio za to da se čovek osudi, mogao je sve do zaključenja postupka povući izjavu i glasati za oslobođenje. U slučaju da se glasalo za oslobođenje ili smrtnu presudu, prosta većina (36 od 71, 12 od 23) bila je dovoljna da se izglasa oslobođenje, ali nije bila dovoljna da se izglasa smrtna presuda. Za to je bio potreban bar još jedan glas više (npr. 37 od 71, ili 13 od 23). Oslobađajuća presuda mogla je biti doneta isti dan, ali ne i smrtna presuda. (Mishnah, Sanhedrin 4,1) Ona se odlagala za naredni dan, kako bi se dala prilika onima koji su glasali za nju da preispitaju svoju odluku. Preispitivali bi slučaj celu noć, posteći i diskutujući o njemu u parovima. Nisu pili vino (koje je bilo simbol radosti), pokazujući da im ceo slučaj teško pada. Na ponovljenom glasanju odluku su mogli promeniti samo oni koji su se prvobitno izjasnili za osudu. (Mishnah, Sanhedrin 5,5) Time su se želele izbeći moguće manipulacije na štetu optuženog.
Svi ovi propisi potiču i od osnovnog značenja suda i suđenja u jevrejskom i biblijskom pravu. Reč sudija često se upotrebljava u značenju branioca, izbavitelja, (Sudije 2,16; 2,18; 1. Samuilova 24,16; Psalam 9,4; 68,5; Isaija 33,22; Luka 18,1-4) bez obzira da li se govori o Božjem sudu ili zemaljskom, jer i zemaljski sud treba da bude slika nebeskog. Smisao suda je odbrana nevinog i nepravedno optuženog ili ugroženog, jednako kao i kažnjavanje krivca. Zato na jevrejskom sudu nema branioca, sudije su u ulozi branilaca. Kao što branilac čini sve da odbrani optuženog, navodeći sve okolnosti koje mu idu u prilog, tako su sudije u Sinedrionu bile dužne iznaći svaku mogućnost oslobođenja.
Čovek bi mogao, u nekim građanskim postupcima, biti kažnjen na temelju sopstvenog priznanja, ali u krivičnim postupcima gde je u obzir dolazila i smrtna presuda priznanje optuženog bilo je bez ikakvog pravnog značaja. Ovim se želelo sprečiti iznuđivanje “priznanja” (koje ne odgovara istini); međutim, ono se nije uzimalo u obzir ni u slučaju da je dobrovoljno i istinito. (Adin Steinsaltz, Essential Talmud, Weidenfeld and Nicolson, London, 1976, p. 167, 168) Čak i ako bi bio doveden svedok koji bi posvedočio da je optuženi njemu lično što tvrdio, takvo svedočanstvo bilo bi bezvredno – čak i u građanskim parnicama. (Mishnah, Sanhedrin 3,6)
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.