Suđenje Isusu – pravni aspekti
Željko Stepanović
student Pravnog fakulteta
Beograd
Rezime: Autor se bavi pravnim aspektima suđenja Isusu Hristu. Najpre navodi istorijske izvore i svedočanstva o ovom suđenju, kao i istorijske prilike u Judeji tog vremena. Potom daje pregled jevrejskog prava i funkcionisanja jevrejskog pravosuđa i razgraničava njegove nadležnosti i nadležnosti rimskog pravosuđa, pošto je Judeja 6. godine n.e. izgubila autonomnost i postala rimska provincija. Pozivajući se na postojeće izvore, autor opisuje hapšenje i ispitivanje Isusa i suđenje pred najvišim jevrejskim sudom i, potom, prvo suđenje pred državnim upraviteljem Pilatom, pred Irodom i, na kraju, poslednje suđenje pred Pilatom. Pošto nijedna od ključnih tačaka optužnice nije dokazana (huljenje na Boga, lažno mesijanstvo, stvaranje ilegalne organizacije, poziv na pobunu protiv rimskog cara, samozvano proglašenje za cara), Pilat je oslobodio optuženog, ali je pod pritiscima i pretnjama tužilaca promenio odluku. U epilogu autor ukazuje na pravne posledice ove nepravedne i iznuđene osude, ali i na njen viši smisao i ispunjenje Božanske pravde.
Ključne reči: jevrejsko pravo, mesijanstvo, krivični postupak, kazna bez krivice, pravne posledice, Božanska pravda.
Suđenje o kome je reč dogodilo se u Palestini u prvom veku naše ere (ili u prvom veku posle Hrista!). Čini se da akteri ovog događaja (sa izuzetkom optuženog), nisu bili svesni koliko veliko interesovanje će on buditi u vekovima koji će uslediti. Da li je u pitanju neobičan sticaj okolnosti, ili postoje dublji razlozi zbog kojih ovo suđenje i danas privlači pažnju mnogih – pitanje je koje vredi razmotriti.
U sudskim arhivima nećemo naći zapisnik o ovom suđenju – razlog je jednostavno taj što je od tada prošlo mnogo vremena. Verovatno je da ga ni oni koji su mogli sačuvati zapise o ovom događaju nisu smatrali važnijim od bilo kog drugog suđenja. Čovek koji je bio optužen nije nosio na sebi nikakve dokaze o visokom poreklu, važnosti ili položaju. Istina, optuživali su ga da pretenduje na presto i ustaje protiv tadašnje dominacije Rima u Palestini. Osnovanost te optužbe razmotrićemo kasnije.
Ovo su razlozi zbog kojih smo ograničeni na relativno mali broj istorijskih dokumenata o ovom suđenju. Možemo im dodati i činjenicu da je grad Jerusalim, u kome se sve odigralo, za nešto više od četrdeset godina nakon toga događaja bio gotovo do temelja razrušen i spaljen.
Istorijski izvori
Osnovni izvori podataka u vezi sa ovim suđenjem su četiri jevanđelja, četiri opisa Isusovog života. Ostali izvori su kratki i fragmentarni. Tako Tacit u jednoj rečenici pominje kako su hrišćani dobili ime po Hristu (kako su već u prvom veku nazivali Isusa), koji je u vreme imperatora Tiberija i prokuratora Poncija Pilata bio osuđen na smrt. (Annalium 15.44) Josif Flavije u nekoliko rečenica sumira čitav Isusov život, pa između ostalog kaže: “Nakon što ga je Pilat, na tužbu naših uglednijih ljudi, kaznio smrću na krstu, njegovi sledbenici ga ne napustiše…” (Antiquitatum judaicarum 18.3.3). Ovom Flavijevom izveštaju mnogi osporavaju autentičnost.
Detalje suđenja nalazimo jedino u jevanđeljima. Ovima neki osporavaju istoričnost, budući da su u njima sadržana i mnoga čuda koja je Isus činio. Ali ko može tvrditi da se ona nisu dogodila? Čuda se i danas događaju. Nekima od njih možda bi se mogli pronaći i prirodni uzroci, pa je teško povući granicu između prirodnog i natprirodnog. I prirodne pojave u sebi sadrže toliko čudesnog i neobjašnjenog, pa ipak ih kao takve prihvatamo. Odsustvo predrasuda obezbeđuje nepristrasnost u istraživanju bilo kog predmeta, pa i u istraživanju autentičnosti i verodostojnosti jevanđelja. Ne pretendujući da se bavimo tako obimnim poslom, osvrnućemo se samo na jednu često navođenu primedbu u vezi s jevanđeljima.
Primedba kojom neki osporavaju istinitost i istoričnost jevanđelja je činjenica da su ih pisali Isusovi sledbenici, njegove pristalice. Međutim, ne bi bilo pravično pretpostavljati pristrasnost ovih ljudi. Takođe, analizirajući njihove zapise možemo videti da jevanđelja prilično prozaično opisuju sve što se događalo u vezi sa Isusovim životom i javnim radom (od toga donekle odstupa Jovanovo jevanđelje, koje se više usredsređuje na Isusove reči i njegove dijaloge s ljudima, kao i izjave i reakcije ljudi, manje na same događaje). Jevanđelisti vrlo malo komentarišu i daju vrednosne iskaze o različitim ljudima i događajima. Gotovo uopšte ne nalazimo kvalifikacije ljudi, ni Isusovih prijatelja, ni njegovih neprijatelja. S druge strane, navedeni događaji predstavljaju njegove učenike sa svim njihovim ljudskim slabostima – naglošću, neverstvom, kukavičlukom, slavoljubljem, nedostatkom duhovnog razumevanja, kao i jakim predrasudama prema ljudima koji nisu njihove vere i nacije (Isus im je na ovaj problem često, s puno ljubavi ukazivao). Isusovi neprijatelji, s druge strane, ne kvalifikuju se kao zločinci, ili licemeri (osim što ih je Isus nazvao licemerima, sami jevanđelisti nisu ništa komentarisali). Oni nisu predstavljeni kao monstrumi, niti ljudi bez savesti. Jevanđelista Jovan, na primer, opisuje duboku uznemirenost članova najvišeg sudskog veća (koje je kasnije osudilo Isusa na smrt) povodom čuda koje je Isus činio: “Šta ćemo činiti? Čovek ovaj čini mnoga čudesa.” (Jovan 11,47) Drugim rečima, pitali su se: “Kako možemo osuditi na smrt čoveka koji čini takva čuda?” A sa druge strane, pribojavali su se da, ako ne reaguju, “svi će ga verovati, pa će doći Rimljani i pokoriti nam zemlju i narod” (Jovan 11,48).
Mogli bismo navesti i mnoge druge, upadljivo autentične reakcije ljudi, i Isusovih neprijatelja, i njegovih sledbenika. Jevanđelja ne slikaju događaje u crno-beloj tehnici. Zato bi bilo prirodno pretpostaviti njihovu autentičnost i verodostojnost, pre nego ih poricati. Interesantno je osvrnuti se na reči jevanđeliste Luke, na početku njegovog jevanđelja: “Budući da mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama… namislih i ja, ispitavši sve od početka, po redu pisati tebi, čestiti Teofile…” Luka je bio svestan svoje velike odgovornosti i potrebe da zauzme kritički stav o svemu što je čuo (i video – budući Isusov savremenik), i da sve brižljivo preispita. Novija istorijska otkrića potvrdila su veliku preciznost raznih istorijskih i geografskih podataka koje je Luka navodio, kako u jevanđelju, tako i u knjizi Dela apostolska, koja je takođe ušla u kanon Novoga zaveta. (Božidar Lazić, Biblija – koliko joj možemo verovati; predavanje; Kulturni centar Politehničke akademije, Beograd, 22.04.2004.)
U prilog autentičnosti teksta jevanđelja koji je došao do nas svedoči i preko 24000 pronađenih, delimičnih ili kompletnih, kopija Novoga zaveta. Po tome je Novi zavet na prvom mestu između svih dokumenata iz starih vremena. Poređenja radi, druga po broju pronađenih kopija je Homerova Ilijada sa 643 pronađene kopije. U prilog verodostojnosti govori činjenica da su sve knjige Novoga zaveta napisane 40 do 65 godina nakon Isusove smrti, dok su, na primer, Budine reči napisane 500 godina posle njegove smrti. Najstarija pronađena delimična kopija Jevanđelja po Jovanu je nastala na prelazu u 2. vek (tzv. egipatski papirus), dok većina kopija Novoga zaveta datira iz 3. i 4. veka, pa je vremenski raspon između originala i pronađenih kopija od 30 do 350 godina (kad imamo u vidu velika progonstva prvih hrišćana, praćena spaljivanjem njihovih spisa, ne treba da nas čudi što nema pronađenih kopija iz 1. veka). Za razliku od njih, najstarija pronađena kopija Homerove Ilijade je 500 godina mlađa od svoga originala. Ovaj raspon kod Cezara i Tacita iznosi 1000 godina, kod Platona 1200, a kod Demostena 1300 godina; ipak se njihovim delima ne osporava autentičnost. (Jovan Ilijev, Ateizam ili Hrišćanstvo, str. 303, 304; Caligraph, 2001.) Takođe je veliki stepen saglasnosti između različitih kopija, pa se procenjuje da je, od 1000 reči Novoga zaveta koji danas imamo, u proseku 999 autentičnih. (Božidar Lazić, Biblija – koliko joj možemo verovati; predavanje; Kulturni centar Politehničke akademije, Beograd, 22.04.2004.)
Biblija (a s njom i jevanđelja) je “važan istorijski dokument, značajan izvor istorijskih nauka”. (Andrija Gams, Biblija u svetlu društvenih borbi, Naučna knjiga, Beograd 1988; str. 7)
Na kraju svoje kritike teorije profesora Licmana, po kojoj je izveštaj Markovog jevanđelja o Isusovom suđenju pred najvišim jevrejskim sudom neistoričan, dr Ivo Milić, profesor Pravnog fakulteta u Subotici, zaključuje: “Između evanđelja, istorije i rimskog prava nema protuslovlja”. (“Proces Isusov” u najnovijoj nauci – kritika teorije profesora Hanca Licmana, 1932, štamparija “Globus”, Subotica; str. 7)
Istorijska pozadina
Isus je rođen u krilu jevrejskog naroda, u to vreme pokorenog od Rimljana. Specifično za Jevreje bila je njihova vera u jednoga Boga, tvorca, zakonodavca i vrhovnog sudiju. Verovali su da se Bog otkrio njihovim precima i usvojio ih da budu Njegov narod, svet i izdvojen od svih ostalih. Verovali su i da im je otkrivena Božja volja u spisima ljudi koji su prenosili Njegovu poruku. Zajednički naziv za ove spise su “pisma”, i ona sačinjavaju ono što se danas naziva Stari zavet, ili Jevrejska Biblija, ili Sveto pismo Staroga zaveta.
Bitno je reći i to da je prema Svetom pismu hram u Jerusalimu, izgrađen na brdu Sion, bio mesto koje je Bog izabrao da u njemu otkriva svoju slavu. (Psalam 78,68; 135,21) To je bilo ujedno i jedino mesto gde su se po zakonu mogle prinositi žrtve. (5. Mojsijeva 12,5.6.13.14) Što se tiče javnih bogosluženja, ona su se održavala i u tzv. sinagogama; međutim, jerusalimski hram je bio mesto njihovih verskih sabora, gde se čitav narod okupljao za velike praznike. Hram je bio ponos čitave nacije. “Tko ne vide izgrađeno Svetište, taj raskošne građevine nikada nije video”. (Gemara, Suka, 51/b) Čak su se i Isusovi učenici divili hramu. (Marko 13,1; Luka 21,5)
Jevreji su verovali da Biblija proriče dolazak Mesije (pomazanika), vladara koji će doneti večni mir i blagostanje celoj naciji i koji će vladati “od mora do mora i od rijeka do krajeva zemaljskih”, kome će se klanjati “svi carevi, svi narodi biće mu pokorni”. (Psalam 72,9-11) Na to su bile usredsređene njihove nade. Istorijska je činjenica da je u Isusovo vreme očekivanje Mesije bilo veoma rašireno, što je bilo i razumljivo, s obzirom na teške društvene i političke prilike. S druge strane, opadanje sile Izrailja uveravalo ih je da je blizu dolazak Izbavitelja. U Pismu je stajalo: “Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi”. (1. Mojsijeva 49,10) U ovome su Jevreji mogli naći osnovu za svoje verovanje da će Mesija pokoriti sve narode, dakle, osloboditi ih i rimskog jarma. O takvom verovanju svedoče i reči Isusovih učenika, razočaranih nakon njegovog pogubljenja: “A mi mišljasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja”. (Luka 24,21) Jevanđelja beleže i to da se Irod Veliki, koji je vladao Palestinom u to vreme (kao vazal Rima), pobojao glasova o rođenju Mesije, koji su stigli do njegove palate, u vreme kada se Isus rodio. Irod je ovoga video kao potencijalnog suparnika; mislio je da se i ovog pretendenta na presto oslobodi na način na koji je to obično činio – likvidacijom. (Matej 2,3.16) I sami Rimljani su se bojali glasova o Mesiji i bili u pripravnosti. Zato su se i jevrejske vođe pribojavale da, ako ne preduzmu ništa protiv Isusa, “svi će ga verovati, pa će doći Rimljani, i pokoriti nam državu i narod”. (Jovan 11,48)
Pomenuta verovanja bila su uglavnom zajednička svim Jevrejima. Ipak, među njima su se formirale različite verske grupacije, među njima tri glavne, koje navodi i Josif Flavije: fariseji, sadukeji i eseni. (Judejski rat 2,8,2)
Isus se nije uklapao u pomenuta jevrejska mesijanska očekivanja. Ipak, uživao je izvesnu popularnost, jer je saosećao s ljudima – naročito s onim od društva odbačenim i prezrenim. (Matej 9,11; Luka 15,1.2) Družio se s njima, lečio ih, poučavao. Jevanđelja beleže česte sukobe Isusove sa verskim i narodnim vođama toga vremena. Verovatno je da je Isusov ugled u narodu rastao na štetu njihovu. Isus je i svojom naukom i životom umanjivao autoritet fariseja, čije propise nije poštovao. (Luka 11,38; Matej 9,14.15; 15,2.20; Marko 2,18.19) Pred kraj svoga života otvoreno je osudio učenje i praksu fariseja i tzv. književnika – učenih tumača svetih spisa. (Matej 23; Marko 12,38-40; Luka 20,46.47)
S druge strane, Isus se morao zameriti i sadukejima – njegovo učenje o vaskrsenju i o službi anđela bilo je u suprotnosti sa njihovim. (Marko 12,18; Matej 18,10; Dela apostolska 23,8) S druge strane, vodeći sveštenici, kao i prvosveštenik, bili su sadukeji (Dela apostolska 5,17), i oni su bili najodgovorniji za trgovinu u hramu – praksu kojoj se Isus usprotivio najmanje dva puta – na početku i na kraju svog javnog rada. (Jovan 2,14.15; Matej 21,12; Marko 11,15)
Eseni se ne pominju u Novom zavetu, što je razumljivo s obzirom na to da nisu bili uticajni, a i zbog svoje izolovanosti. Neki smatraju da je Isus pripadao esenima; međutim, njegov život, opisan u Novom zavetu, znatno je odstupao od esenskih običaja, kako ih opisuje Flavije. (Judejski rat 2,8)
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.