Srpski politički klonovi
Branko Ljuboja
književnik, Beograd
Pre nekoliko godina cela Srbija se bavila aferom kloniranja prvog srpčeta i supstitutom božije promisli, italijanskim lekarom, dr Antinorijem. Pomešanih osećanja, u drami dostojnoj Hičkoka, srpska javnost je bombardovana podacima o dr Antinoriju, njegovim saveznicima kod nas, što u profesiji, što u politici; bilo je tu i patetičnih poziva na otpor novom svetskom poretku, koji je i za kloniranje, pored svega ostalog, našao svoj poligon u Srbiji. Na kraju, od srpskog klona nije bilo ništa, ili je rođenje “tog bića” vešto sakriveno.
Međutim, u Srbiji kloniranja ima, a najbolji dokaz za to je naša politička scena. Pažljiviji posmatrač ne može a da ne primeti kako rukovodstva, pa i članovi naših vodećih stranaka, liče jedni na druge kao jaje jajetu. A obrazac, kalup “srpskog političkog klona”, uglavnom je lider stranke. Njegov stil oblačenja, izgovor, pokrete tela, doglavnici i ostali članovi partije podražavaju do granica bizarnosti.
Da bismo ove tvrdnje potkrepili dokazima, dajemo kratku analizu ponašanja u nekoliko srpskih partija:
1. Trenutno vodeća stranka u vladajućoj koaliciji je možda najčistiji primer ove pojave. Karakteristične osobine njenog vođe, kao što su izuzetna ozbiljnost, ubeđenost u teorijsku superiornost u odnosu na oponente, govor jednoličnog tonaliteta i intenziteta, propisno odevanje, očigledne su kod njegovih pristalica, počev od ministara, šefova poslaničkih grupa, pa do lokalnih poverenika. Naravno, institucije i procedura su im na prvom mestu. Većina problema rešiće se donošenjem novog Ustava ili drugog opšteg akta. Predstavljaju se kao jedina autentična državotvorna, “srbijanska” stranka, uz brigu za braću preko Drine i u Crnoj Gori. Ljudi drugačijeg senzibiliteta u stranci nisu omiljeni i ne odlučuju o najvažnijim pitanjima.
2. Tu je i vladajuća-opoziciona stranka predsednika države. I pored toga što je na dobrom putu da učvrsti svoje liderstvo u partiji (i milom i silom), obrazac koji je ostavio prethodni harizmatični lider je još uvek uveliko u opticaju. Razbarušenost, nekonvencionalno odevanje (košulja bez kravate, sa otkopčanim gornjim dugmetom), pragmatičnost i elastičnost u “zauzimanju stavova”, osobine su rukovodilaca ove stranke. Naravno, jedina su partija koja će našu zaostalu zemlju uvesti u zapadno blagostanje, jer su miljenici zapadnih moćnika. Većina od njih je u upravama sportskih klubovima i drugih društvenih organizacija gde se vrte veća finansijska sredstva.
3. I pored pokušaja da u svojoj javnoj prezentaciji načini distancu od svog osnivača, koji je jedan od retkih ljudi koji je svoj imidž srpskog nacionaliste nadogradio potezom dostojnim pravih državnika dobrovoljnim odlaskom u Hag, vodeći ljudi ove stranke, čim na to budu isprovocirani, pokazuju osobine zbog kojih njihov lider izaziva crno-bele reakcije aktera srpske političke scene i javnosti. Ironičan stav prema politi- čkim protivnicima, uz obavezno nalažanje “slabih tačaka” u njihovom privatnom životu (alkohol, droga, kafanske pevačice i slično), antizapadni stav, “ljubav” prema Rusiji (“majka Rusija”), isticanje sopstvenog poštenja uz optuživanje političkih protivnika za korupciju, bezuslovno poštovanje stranačke hijerarhije – to je “zaštitni znak” Šešeljevih naslednika i najbližih saradnika.
4. Tu su i eksperti. Prvorazredna garderoba, samozaljubljenost i isticanje učenosti i poznavanja ekonomije, ono je čime se diče pripadnici ove stranke. Cifre i planovi, odnosno njihovo ostvarivanje, jedino je što ih zanima, životni problemi uboge raje ih ne interesuju. Ponosni su na svoje veze u svetskim finansijskim institucijama, čiji se restriktivni model u privredi primenjuje jedino kod nas i u zemljama Južne Amerike. Druge stvari u društvu interesuju ih samo zbog uhlebljenja partijskih kadrova.
I ostale stranke u Srbiji boluju od ovog sindroma, mada u manjoj meri. Ne zbog individualizma njenih članova, već zbog potresa i borbe za vlast (naročito u “voždovoj” stranci).
Viševekovni život pod despotskim režimima od većine je stvorio ljude bez identiteta, pogotovo u javnim stvarima. “Rajinski mentalitet” i slepa odanost vođi udaljuju Srbiju od evropske savremenosti i pretvaraju je u izolovano ostrvo, čiji će najveći prihod priticati od ekskurzija koje će organizovati razvijene zemlje i na kojima će njihovi građani moći da vide kako je izgledao život naroda “pretpolitičkog vremena”. A u trošenju narodnog novca i u izobilju, morbidnom i za zapadne standarde, uživaće par procenata političko-privredno-mafijaške elite.