Redukcionizam i neprijatelji demokratije
Marinko Vučinić
publicista, Beograd
U središtu političke istorije Srbije je dugotrajna i teška borba za ustavnost. Sudbina prvog, Sretenjskog ustava, koji je trajao nekoliko nedelja, obeležila je i sudbinu ustavnosti u Srbiji. Osim Turskog ustava, koji je trajao tridesetak godina, svi ostali pokušaji ustavnog uređenja političkog života u Srbiji delili su sudbinu onih koji su ih donosili. Trajnost, dugovečnost i ukorenjenost ustava u jednom društvu predstavlja osnovnu pretpostavku da on bude temelj društva. Naš razvoj ustavnosti govori upravo suprotno, ustavi su uvek delili sudbinu političkih prevrata, dinastičkih hirova i dramatične smene režima. Ustavne borbe kod nas su uvek bile jasan izraz žestokih političkih i partijskih borbi. O tome ima mnogo svedočanstava u našoj bogatoj političkoj istoriji, ali je ustavno pitanje i danas ništa manje izraz aktuelnih političkih borbi nego što je to bilo u devetnaestom i dvadesetom veku. Jedan od glavnih političkih zahteva demokratskih snaga u vreme vladavine starog režima bio je radikalan raskid sa ustavom donetim u vreme vladavine Slobodana Miloševića, a samim tim i sa autokratskim i nedemokratskim načinom vladavine. Donošenje novog ustava je verovatno bio jedini politički cilj oko koga nije bilo nikakvog spora. Bio je to jedinstven politički zahtev i temelj konsenzusa svih demokratskih snaga. Novi ustav bi svakako učvrstio i legitimitet demokratskog sistema uspostavljenog posle demokratske revolucije 5 oktobra 2.000. godine. Postojali su svi preduslovi da novi ustav bude donet bez većih političkih trzavica i problema. Dvotrećinska poslanička većina bila je solidna politička osnova za stvaranje temeljnog društvenog i civilizacijskog sporazuma kao osnovnog preduslova za donošenje ustava koji neće biti menjan prema potrebama novih vlastodržaca.
Ustav mora biti iznad dnevnih političkih i stranačkih borbi i ako ne ostvaruje tu neophodnu funkciju trajnosti i ukorenjenosti u bazični društveni konsenzus on olako postaje sredstvo političke instrumentalizacije. Ustav je i izraz uspostavljenih političkih odnosa i izraz realne društvene moći i stalne težnje da se zadrže određene političke pozicije. Međutim, donošenje ustava uvek je zahtevalo i prevladavanje tzv. klasičnog političkog delovanja i borbi, a samim tim i dogovor o demokratskim i civilizacijskim vrednostima koje nadilaze dnevnopolitičke interese i grozničavu borbu za osvajanje i održavanje na vlasti. Verovatno se u nesposobnosti političkih elita i političkih partijskih oligarhija da svoje interese podrede širem društvenom konsenzusu o političkim vrednostima koje će biti ugrađene u novi ustav krije odgovor zašto ni novouspostavljena demokratska vlast nije uspela da stvori uslove za donošenje ustava. Tek kada ustavne borbe prestanu da budu samo izraz političkih i stranačkih borbi, može se stvoriti društvena klima spremna za ostvarivanje temeljnog ustavnog konsenzusa. Umesto da stvori društvenu atmosferu sporazumevanja i konsenzusa političkih snaga okupljenih u DOS-u, demokratska vlast je radije krenula u ogorčene i razdiruće političke borbe. Tako je poništena izuzetno vredna istorijska prilika da se donese novi ustav. Nastavljene su političke i stranačke borbe, koje nesmanjenom žestinom traju i danas. Više ne postoji ni nagoveštaj ozbiljne političke volje da se konačno donese novi ustav.
Redukcija koju nam sa puno strasti u svom tekstu “Demokrati protiv demokratije” nudi Miša Đurković, označavajući Demokratsku stranku kao isključivog krivca što nije donet novi ustav, ne može nam dati pravi odgovor zašto još uvek traje duboke ustavna kriza u našem društvu. Nije sporno da je Demokratska stranka kao vodeća politička snaga demokratske koalicije u velikoj meri doprinela da se ustavno pitanje ne pokrene sa mrtve tačke. Ali ne mogu biti amnestirane ni ostale parlamentarne stranke, koje takođe nisu bile spremne da žrtvuju svoje političke pozicije i osvojenu političku moć radi stvaranja delatnog ustavnog konsenzusa. I pored sve pogubnosti ustavne krize u kojoj se nalazimo, naše političke oligarhije jednostavno ne mogu da shvate i prihvate činjenicu da pitanje donošenja demokratskog ustava nije stranačka stvar. Tek kada stranke budu spremne da svoje uske političke interese podrede najširem društvenom i civilizacijskom konsenzusu, biće stvorena efikasna politička volja za konačno izglasavanje ustava. Kada se analiziraju sporne tačke u postojećim predlozima ustava, jasno je da je reč o političkim pitanjima koja se tiču gubljenja ili zadobijanja realne političke moći. Samo se o tome zbilja i radi. Ako Demokratska stranka u svom predlogu ustava insistira na stavu da predsednik Republike treba i dalje da bude biran na opštim izborima, onda se može reći da je reč o odbrani položaja sadašnjeg predsednika Republike. Ali se to isto može reći i za one stranke i njihove ustavne predloge u kojima se traži da se predsednik Republike bira u Narodnoj skupštini; one se zapravo zalažu za jednostavnu preraspodelu političke moći i uticaja. Da li bi one to tražile da predsednik Republike nije iz Demokratske stranke?
Kako onda naći rešenje za ovaj slepi kolosek naše politike. Sigurno da rešenje nije u tome da Demokratsku stranku proglasimo jedinim i isključivim krivcem zato što još nije donet novi ustav. U pitanju su mnogo složeniji i kompleksniji politički procesi i nikakva redukcija ne može doprineti razumevanju zašto nije stvorena delatna politička volja za izlazak iz ustavne krize. Može se postaviti i pitanje zašto Demokratska stranka Srbije, kao vodeća stranka vladajuće koalicije, nije do sada značajnije pokrenula pitanje donošenja ustava. Ne želim da se služim novim redukcionizmom, jer tako se ne može doći do pravog odgovora. Trenutni raspored političkih snaga ne uliva mnogo nade da će brzo doći do razrešenja ustavne krize. Stranke su ukopane u svoje trenutne političke interese i pozicije i nisu spremne da se odreknu osvojene političke moći i pozicija. Međutim, vreme za donošenje novog demokratskog ustava neumitno ističe. Da li će izbori za Ustavotvornu skupštinu ili zadržavanje postojećeg postupka za izmenu ustava biti rešenje za krizu, zavisiće u velikoj meri od političkih dešavanja u društvu koja se odvijaju mimo doktrinarnih stranačkih koncepcija i profanih političkih kombinacija. Na pomolu su i nove koalicije, očekivani stranački ustupci, preraspodela političkih snaga. Verovatno će to biti osnov za stvaranje političke volje za donošenje novog ustava. Ali ostaje otvoreno pitanje da li ćemo i tada dobiti ustav koji će biti menjan kao i svi ustavi do sada u našoj ustavnoj istoriji. Donošenje ustava je uvek velik istorijski i civilizacijski događaj u životu svakog društva. Da li će novi ustav biti zbilja istorijski i da li će trajati duže od trenutnih stranačkih ustupaka i kombinacija, ostaje i dalje kao dilema i politički izazov. Političke elite koje su trenutno na društvenoj sceni do sada nisu pokazale da su dorasle za stvaranje velikog istorijskog ustavnog dogovora. Samo produžavaju našu lošu političku prošlost i sadašnjost.