Otvoreno i konsekventno protiv rata
• Kako je bilo motivisati ljude da izađu na ulicu?
Jako teško. Za građanske proteste ’96. godine bilo je jako lako, jer je između bilo hepeninga, bilo je veoma masovno, ali za ostale manifestacije bilo je jako teško. Prvo, ne postoji tradicija takvog oblika izlaska na ulicu. Uglavnom su postojali partijski mitinzi, a u bivšoj SFRJ oni su bili po nalogu Partije… Po naredbi se izlazi. I partije su bile jedna vrsta dekreta, partijskog naloga. Slabo su postojale u ovoj zemlji druge vrste izlaska na ulice. Vrlo je bilo teško održati taj kontinuitet.
• Zašto su ljudi brzo gubili motivaciju?
Zato što nemaju poverenja u sebe kao subjekte političkog života. Nema kulture, tradicije i iskustva civilnog društva, zato što preovladava autoritarna kultura… Neko će to da uradi, ima ko o tome da misli… Tako se na Balkanu izražava ta autoritarna kultura – ima ko da misli, tj. neko je plaćen da se bavi politikom. Bio je to Tito ranije, a sada je to šef neke partije. Onda ljudi ne veruju da mogu da urade nešto kao individue. To je veliki problem odgovornosti i slobode na Balkanu. Ljudi se boje slobode. Mislim da se jako boje da uzmu život u svoje ruke, zato što je država SFRJ bila veoma protektorska. Onda im je Milošević, i time se dobrim delom održao, davao iluziju države, brige, zaštitničke države. Sada su izgubili bilo kakav osećaj zaštite, sigurnosti. Zato idu u crkvu, u fanatizam, mesijanstvo. Ali pre svega zato što ne postoji tradicija civilnog društva. Ne veruju da kao pojedinci mogu i treba da urade nešto. Stalno misle da to neko drugi treba da uradi, da za rat protiv rata treba da se zalažu samo pacifisti i mirovne grupe. A ovde ima najmanje mirovnih grupa. To je šokantno. Na Balkanu ima najmanje mirovnih grupa posle rata. To je veliki problem. Oni misle da su mirovne gru- pe samo kad je rat, a ne kada je mir da se gradi kultura mira. Ne veruju da postoji snaga građanskog organizovanja. To je najveći problem.
• “Žene u crnom” su bile prva organizacija koja je formirana?
Pa, nije prva. Centar za antiratnu akciju. Ali brzo smo se mi formirale. Među prvima.
• Šta najviše zameraš Miloševićevom režimu?
Spregu s narodom. Zameram ljudima koji su dozvolili da im režim oduzme moralni integritet i dostojanstvo. Ne znam. U ovom trenutku mi se tako čini. Najviše mu zameram što je započeo ratove. To je jasno!
• Zašto se dogodio 5. oktobar baš 2000. godine, a ne ranije ili kasnije?
Miloševićev režim se nije održao samo zato što je imao ogromnu policijsku snagu i propagandnu mašineriju, već i zato što je Milošević uživao ogroman legitimitet u narodu. Postojao je dug period kada je njegov politički program imao ogroman legitimitet. Ideje koje je on propagirao takođe su bile veoma prihvaćene. Ponavljam da su tu duhovnu klimu stvorili mnogi oko Miloševića. Nije bilo samo pitanje Miloševića, već ogromnog broja ljudi, i to najviše intelektualaca. Onih koji su mogli da utiču na promene u kulturnoj klimi. Ja nemam problema sa velikim brojem tzv. običnog naroda. Uvek sam imala problema s intelektualcima, koji su stvarali tu duhovnu klimu, održavali je i huškali na rat, na mržnju. Osećam veliku ogorčenost prema njima. Mislim da treba da budu mnogo odgovorniji, da treba da budu podvrgnuti strogoj lustraciji. Mislim da je veliki broj ljudi mogao da učini nešto, ali nije učinio zato što to nije hteo. Ne mislim na običan narod. Milošević se održao zato što je uživao ugled. Ono što je on propagirao bilo je važno većini ljudi. Meni se čini ponekad da je grozno kako “peru ruke” – on je otišao u Hag i mi nemamo nikakve veze s njim. Ništa se neće promeniti u duhovnoj, kulturnoj klimi. Danas sam videla na kiosku… Ova Ceca Ražnatović… Kaže da li će njene kolege… Oni se zovu umetnici… Da li će potpisati peticiju za njeno oslobađanje iz zatvora. Neće potpisati. Oni su svi bili za Miloševića. Sada neće ni svojoj koleginici… Neće ni da pitaju za nju. Neki dan je ispred zatvora došlo samo 10 žena iz njenog sela da se bune protiv njenog hapšenja. Kao i za Miloševića. Svi su bili na mitinzima. Njih milion, a bilo ih je samo 10 kada je on bio uhapšen. To znači da je autoritarni sindrom toliko jak da oni samo govore ono što govore sa institucionalnog nivoa. Oni samo to slede i to je ovde stalna istorija. Oni toliko ne veruju sebi i svom razumu, rasuđivanju… Samo slušaju RTS, ono što kaže neki partijski sekretar… Tako su oni rekli i za nas… Dođi kod mene kući da vidiš šta ja imam! Ili, veruješ kada ti kažu da imam 5 miliona dolara! Ne, to kažu na televiziji! Taj palanački strah bude samo malo različit. To je kočnica istorije na Balkanu. Sada svi peru biografije kroz nas. Ti sa RTS-a. Dolaze stalno da nas intervjuišu. Ti ljudi koji su ćutali 10 godina, koji nikada nijednu reč nisu rekli… Ili su ćutali ili su bili protiv nas… To je strašno! Moralna otupelost… Moralna beda. To me najviše brine. Kao što Ceci neće da potpišu tako ni za koga ko je bio drugačiji nisu hteli da potpišu… Znaš za poslovicu u Srbiji i na Balkanu: “Glasaću za tebe kad pobediš!”
• Kako si doživela 5. oktobar 2000. godine?
S velikim olakšanjem sam doživela 5. oktobar. To i sada osećam, zato što sam mislila da do kraja života neću dočekati da Milošević ode s vlasti. Mislila sam 1996, ali kada se ta godina završila bez ikakvog uspeha, mislila sam da ćemo do kraja života živeti s Miloševićem. Tako da je 5. oktobar bio velika stvar… U nekom emotivnom smislu. Proces 5. oktobra – to je drugo! Za mene je to bila velika nada.
• Misliš da je Miloševićev režim mogao da se sruši 96/97. godine?
Moglo je, ali tu je i međunarodna zajednica odgovorna. Italija, Berluskoni… Zato što su Miloševiću dali finansijsku injekciju. Nije samo opozicija. Opozicija nije bila jedinstvena. Ali nije samo opozicija. Međunarodna zajednica nije bila zainteresovana da se ovde dese promene… Odgovornost međunarodne zajednice za ostanak Miloševića na vlasti je ogromna. Da su hteli, mogli su mnoge stvari da urade. Ali nisu hteli. Milošević je bio njihov jedini sagovornik. Nismo mi bili sagovornik, niti opozicija. Ja razumem da je vlast trebalo da bude sagovornik međunarodne zajednice, ali ona nije htela da vidi da postoji neko drugi kao politički sagovornik, osim Miloševića. Kao garant mira.
• Koje medije si ti pratila do 5. oktobra?
“B-92”, “Slobodnu Evropu”, “Danas”, “Vreme” i “Republiku”.
• Kako si se još informisala, osim preko medija?
Dosta preko medija, ali dosta i preko neformalnih, ličnih kontakata. I na pijaci sam se informisala. O emotivno-kulturnoj klimi. Najviše sam se informisala dok sam putovala po Srbiji. To je za mene bio veoma važan izvor informacija. Drugačija je klima u Leskovcu nego u Beogradu. Mislim da je to bilo jako korisno za neke moje političke analize. Mislim da sam mogla da imam potpun uvid u ono što se dešava u Srbiji.
• Na početku našeg razgovora si pomenula mediteransku i balkansku klimu ovih prostora. Po čemu su prostori ovde mediteranski i balkanski?
Mediteransko-balkanski. Ja sam rođena u Crnoj Gori. To je moja zemlja u nekom emotivno-kulturnom smislu. Meni nije važno da li je Crna Gora kao državna tvorevina nezavisna. Nosim ne samo sećanje, već i kulturno nasleđe tog podneblja, jer mislim da je Crna Gora veoma izrazita mediteranska zemlja. Po vrsti patrijarhalnosti. Meni je veoma bliska kultura Mediterana. Urbanog i ruralnog. Potičem iz kulture gde su žene živele veoma teško. Rođena sam u gradu, ali to nema veze. Crna Gora je ruralna, kao i Srbija. Za mene su “Žene u crnom” važne i zbog Crne Gore. Zbog žena koje sam ja videla u svom detinjstvu i mladosti. To su sve moje babe… To su sve žene u crnom. Ja ne moram da idem na Siciliju… One jesu meni bile jako važne, veoma sam ih volela, ali su one strašno patile… Strašno je kako se njihov život odvijao. Onda sam ja možda imala neku jaku motivaciju za tu crnu boju. Kao da sam stajala na nekom trgu i radila nešto što se te žene nikada nisu usudile da rade. One su puno radile protiv rata. To mi je pričala moja baka, moja majka… Koliko su žene radile protiv rata, a to niko nije video. To niko nije zapisao. Smatrala sam da je to jako nepravedno – da treba da se piše o tome šta žene rade.
• Šta su radile protiv rata?
U Prvom svetskom ratu, one su radile protiv okupacije. Nisu sve nosile pušku za ramenom. Sve moje tetke su bile u raznim zatvorima – italijanskom, četničkom… Sve su bile antifašistkinje. Zalagale su se da se pomire… Za “reconciliation” između porodica. To je za mene bilo održanje zajednice. Ne preko pušaka… One su održavale socijalnu komunikaciju, kontakte. Za vreme Iformbiroa 1948. godine, žene čiji su muževi bili na Golom otoku i one čiji muževi nisu bili međusobno su komunicirale. Imale su svoje tradicionalne oblike solidarnosti. Život žena u Crnoj Gori većinom je jako težak. Razvile su oblike solidarnosti koji su im pomogli da prežive. To nije bio feministički koncept solidarnosti, ali i jeste. Kad je život tako težak, onda su žene upućene jedne na druge, kao što su sada žene u Avganistanu upućene. Meni je to postalo jasno kasnije, kada sam postala feministička aktivistkinja… Moje su tetke sve bile same. I ja sam se kasno udala, u 50. godini. S drugom sam se registrovala, zbog administrativnih problema. Moj koncept je bio da se nikada ne udam zbog mojih tetaka, jer u familiji u Crnoj Gori postoji ta snažna tradicija žena koje žive same, koje se ne udaju. Moja baba i dve tetke su stalno bile same… Te slike… Žene same po selima… Jake, snažne žene koje su stekle status kao muškarci kada su postale stare. Od 50. godine nadalje.
• Mogu da zamislim kako je bilo jako teško kao žena živeti sama…
Jako teško, ali one su tako sticale kredibilitet u svom okruženju, ne kao mlade, već kasnije. One su predstavljale porodicu. U Crnoj Gori postoji običaj “virdžine” – kada nema muškog deteta u porodici, onda neka žena… Ne mogu da kažem da je to jako često. Za mene su najsnažnije figure tih žena koje se nisu udavale. U onom delu Crne Gore odakle sam ja, svaka porodica to ima. Meni su te slike bile jako važne – šta su one radile, kako su se borile protiv muškaraca, kako im je bilo teško protiv braće. Kao one žene na Siciliji. Ima puno sličnosti – Španija, Crna Gora, Grčka, Sicilija. Smatram da je Mediteran moja kolevka, dom, zemlja. Kolevka i civilizacija. Kamen, ulje, masline, smokve. Taj neki asketizam. To sam videla i u Crnoj Gori – da je taj kamen stvarao asketske ljude, ljude koji su imali neku utopiju. A Balkan… Crna Gora je balkansko-mediteranska, a Srbija je balkanska. Ja živim između Srbije i Crne Gore. Balkan mi je, takođe, urođen. Ne znam šta je jače – Balkan ili Mediteran. Ponekad, kada odem u Crnu Goru, osećam se potpuno kao Mediteranka, a živim u Srbiji.
• Misliš na kamen u fizičkom ili u figurativnom smislu?
Kamen je meni i simbolički i materijalni. Kamen je za mene upornost. Naučio me je… Tegoba i napor stvaranja. Ne govorim da je to nešto pozitivno. Ovo je druga žena iz tog kraja… Nije bilo kao u Slavoniji, gde je sve bilo lako. Žene su bile ratarke, nisu radile na ovakvom kamenu. To je bila stalna borba s prirodom. Ta upornost… Ti uporno moraš da radiš. Kamen je čvrstoća. Konzistentno. Ne možeš tako često da menjaš mišljenje. Imaš jedno mišljenje i dosta dugo ga držiš. Ne mislim na kulturne stavove. Ne možeš danas da kažeš ovo, a sutra ono. Na primer, ne možeš danas da budeš partizan, a sutra si četnik… To znači nešto jako stabilno, postojano. Odnosi s ljudima su jako stabilni. Postoje spone koje su stabilne. Postoji kultura reči, komunikacije. Duhovna kultura. Mnogo ljudi na tom kamenu sanja o nekom drugom životu u boljem svetu. Jako je siromašan taj deo Crne Gore.
• Kako si rekla, represija je bila ’98. i ’99. godine najjača. Da li je to povezano sa bombardovanjem?
Bilo je najgore posle bombardovanja. Tokom bombardovanja, ja nisam spavala kod svoje kuće. Nisam se usudila. Spavala sam na sto mesta. Ostala sam u Srbiji, Beogradu. Ulazila sam u svoj stan samo da uzmem nešto. Možda je bila paranoja, ali advokati su mi rekli da ne treba da budem kod kuće. Iako je bilo komplikovano, išla sam po manjim mestima u Srbiji da vidim ljude. Da viđam svoje prijatelje i prijateljice. To sam jako volela, ali smo bili vrlo obazrivi. Posle bombardovanja je bilo grozno. Tu su nam bili neki prijatelji za vreme bombardovanja. Stranci, koji su svi proterani. Nisu bili diplomate, već volonteri. Policija ih je proterala. Sve strance su se proterali… Bombardovanje je bilo kolektivna paranoja, ludilo. Represija režima bila je najgora posle bombardovanja, kada je shvatio da je kraj. Bombardovanje u Srbiji je početak kraja Miloševića.To je strašno, ali istinito.
• Da li je bombardovanje isprovociralo poslednje kritike protiv režima? Da li je bombardovanje isforsiralo pad Miloševića?
Ne… Znaš zašto je bombardovanje ubrzalo pad Miloševića? Zato što je rat došao kući. Polovina Srbije nije htela sebi da prizna da je Srbija u ratu. Oni su stalno slušali režim koji je govorio da Srbija nije u ratu. E pa, sad da vidiš šta je rat! Ja nisam išla u južnu Srbiju do 1999. Tamo su svi bili za Miloševića. Žene iz južne Srbije, koje su sada naše najbolje aktivistkinje, mogu da posvedoče da do ’99. nisu pitale šta je s tom Bosnom, šta se desilo u Vukovaru. Nisu znale, nije ih zanimalo. Bile su neke mobilizacije. Ali tada je došlo do masovne mobilizacije. Odjednom su videle: “Evo i nama rata! Nije bilo rata u Srbiji!” Milošević im je rekao da Srbija nije u ratu. Srbija izaziva ratove, ali nije u ratu. Na njenoj teritoriji nema rata. To je strašno, ali otrežnjenje je došlo s bombama. Posle bombardovanja, mi smo sa sindikatom “Nezavisnost” imali akciju, koju je taj sindikat pokrenuo po svim gradovima u Srbiji. Ko je odgovorniji – NATO ili Milošević? Običan narod… Svuda su rekli da je Milošević odgovorniji. Tek tada su videli kakav je on monstrum. On nije hteo dogovor ni sa kim… Za mene je to strašno kao za pacifistkinju – da priznam to. Ljudi su mislili da je rat uvek negde drugde i da će zlo koje je krenulo odavde negde drugde završiti. Nažalost, napravio se krug. Kad držim radionicu, kažu: “Kad je bio ovde rat…” Ja pitam: “Koji?” Oni misle samo na ’99, samo na bombardovanje. Kada ih pitam da li misle na Vukovar, Sarajevo… Oni kažu: “Ne! Mislimo na bombardovanje!” Pitam ih onda da li je bilo rata u Sarajevu, tri godine opsade… I, onda počnemo priču… Niko nije verovao da će biti bombardovanja. Mi smo imale proteste. Samo mi. To je za mene bio jedan od najbolnijih momenata. I najteži momenat. Kada su počeli pregovori u Rambujeu, onda smo mi odlučile… Svake nedelje smo izlazile, tri meseca… Januar, februar, mart. Govorile smo pod sloganom “Bolje pakt, nego rat!”, a ne ono “Bolje grob, nego rob!” Niko nije hteo da se pridruži, nijedna nevladina organizacija. Nataša Kandić nas je podržala. Molili smo ih da izađu, jer smo kod ljudi videli užasan strah. Rekli smo im da se ljudi boje bombardovanja… Hoću da kažem da su intelektualci toliko odgovorni… Da su oni govorili običnom narodu: “Pa, nemojte ljudi! Stvarno će doći do rata!”… Koliko god je ovaj narod nesrećan, patrijarhalan, on je uvek bio bolji od onih koji njime vladaju, od intelektualaca.
• Kako se moglo pričati na Dnevniku RTS-a o sukobima, a oficijelno nije bio rat?
Oni govore o građanskom ratu, a u Sarajevu zasipali, ubijali, tri godine. Oni to zovu građanski rat. Tu je problem. Terminologija. Mi govorimo o agresiji. To nije građanski rat. To je problem sa većim delom demokratske javnosti ovde… Ne znam kako će to da se razreši, zato što ne postoji nikakva volja – politička, institucionalna. Nikada nije ni postojala. Ni posle 5. oktobra. Mene je najviše od toga strah. Kod naroda bi moglo nešto da se uradi, ali ne postoji politička volja. 2000. godine, držali smo tribine u 9 gradova Srbije. “Zločini. Suočavanje s prošlošću”. Dolazili su ljudi iz Hrvatske. Da pričamo o Hagu. Ljudi nisu imali dovoljno informacija. Kasnije je i Koštunica nastavio istu priču. Kada na RTS-u govore… Taj Koštunica… To je strašno šta je uradio taj čovek. Kakav je njegov odnos prema ratnim zločinima, Miloševiću, Haškom tribunalu. Jako negativan, i mi imamo katastrofalne posledice po Srbiju, a i regiju. Nije samo Koštunica, ali je on najgori, zato što je imao institucionalne mogućnosti da govori drugačije.
Beograd, 27. maj 2003. Razgovor vodila
Silvia Nadjivan
Zeolit-mineral budućnosti
Savremeni način života, ishrana, stres, zagađenje, zračenje uzrok su najezde slobodnih radikala. Svakodnevno, na desetine hiljada slobodnih radikala napada naš organizam. Slobodni radikali su nestabilni molekuli koji lako reaguju sa drugim jedinjenjima u svojoj okolini. Opasni su jer narušavaju ravnotežu uzimajući elektrone drugim molekulima. Tada od stabilnih molekula stvaraju slobodne radikale, a zdrava ćelija se oštećuje. U ćeliji koja je napadnuta slobodnim radikalima dolazi do različitih promena-narušava se struktura proteina, oštećuje se DNK, dolazi do kidanja lanca i do smrti ćelije. Svi ovi poremećaji unutar ćelije dovode do nastanka raznih bolesti-tumora, bolesti srca i krvnih sudova, bolesti jetre, šećera, autoimunih bolesti.
U borbi protiv slobodnih radikala koriste se antioksidansi. Antioksidansi imaju svojstvo stabilizatora. Oni predaju elektron slobodnim radikalima i pri tom ga stabilizuju, sprečavajući dalja oštećenja. Zbog toga bi svakodnevno trebalo uzimati antioksidanse, putem ishrane, ili dijetetskih suplemenata.
Najefikasnije sredstvo za prevenciju dejstva slobodnih radikala i za neutralizaciju njihovog delovanja, jeste najjači antioksidans-ZEOLIT.
Zeoliti su slilikatni minerali. Po sastavu su aluminijumsko-natrijumski ili aluminijumsko-kalcijumski silikati. U prirodi se nalaze u vulkanskim stenama, stenama koje su nastale taloženjem gasova i para i u okeanima. Javljaju se kao vlaknasti, lisnati i kristalni zeolit. U prirodi se nalazi preko 200 vrsta zeolita. Najčistiji i najefikasniji zeolit je kristalni-klinoptilolit koji se koristi za humanu upotrebu. Ovaj mineral je potpuno neškodljiv što je dokazano hemijskom analizom i toksikološkim analizama od strane eminentnih stručnjaka.
U našoj zemlji zeolit se nalazi u podnožju Kopaonika i na Kosovu.
…………………………
Zeolita ima i u okolini Loznice,a, u znatnoj količini je evidentiran na Kubi,što pokreće adekvatna pitanja oko “kazne”koja je primenjena u odnosu na narod te države ,od strane ,recimo ,pokretača svog sranja koje je zadesilo i Srbiju.-Terezia Đurin)
……………………………………
U prirodi ovaj mineral je neaktivan. Procesom mehaničke obrade, on se aktivira, tj. ispoljava svoja svojstva. Mehanička aktivacija je tehnološki postupak mehaničke obrade materijala pri čemu se materije usitnjavaju do veličine mikrona, tj. kretanjem jedne čestice po površini druge u dinamičkim uslovima, dolazi do oštećenja površine čestice i sloja koji se nalazi neposredno ispod nje, a zatim dolazi do kidanja veza što uzrokuje usitnjavanje čestice. Pri tom se povećava slobodna površina čestice, pojačava im se adsorpciona sposobnost, sposobnost jonske izmene i kapacitet. Ovim postupkom se menjaju fizičko-hemijska svojstva zeolita, ali ne i hemijski sastav. Mikroni zeolita u ćeliju unose hranljive sastojke, a iz nje odnose raspadne produkte metabolizma. U ćeliji otpuštaju slobodnu vodu koja se nalazi unutar kristalne rešetke, pa samim tim poboljšavaju membranski potencijal i njegovu nepropustljivost za štetne materije, pri čemu se reguliše acidobazni potencijal.
Pored čistog zeolita, u našoj zemlji se nalaze proizvodi koji u sebi sadrže kombinaciju zeolita i drugih antioksidanasa, kao što su zeleni čaj, vitamin C, noni, spirulina. U ovim kombinacijama zeolit se koristi kao nosač, tj. olakšava prolazak antioksidanasa do ćelija. Treba napomenuti da zeolit nije lek, već dijetetski suplement koji ima dokazana lekovita svojstva.
Različita ispitivanja u Hrvatskoj, Austriji i Nemačkoj dokazala su primenu zeolita u medicini, veterini i prehrambenoj industriji.
Prvi rezultati ispitivanja prezentovani su 1998. godine. Ono što karakteriše zeolit je adsorpciona sposobnost. U organizmu vezuje metale, toksine, lekove, pa treba biti obazriv prilikom upotrebe zeolita. Razmak između upotrebe zeolita i drugih lekova ili vitamina treba biti što veći da ne bi došlo do poništavanja efekta leka.
Posle primene, čestice zeolita dospevaju do tankog creva gde prodiru u limfoidno tkivo, odakle dolaze u kontakt sa imunskim sistemom i menjaju ga. Dokazano je da zeolit može aktivirati ili deaktivirati T i B limfocite u organizmu. Kod pada imuniteta usled bolesti, stresa, zračenja, upotrebe jakih lekova, zeolit stimuliše proizvodnju i aktivaciju T i B limfocita. Nasuprot tome, kod autoimunih bolesti zeolit se vezuje za T limfocite koje prepoznaje kao antigene. To rezultira izrazito jakom imunološkom reakcijom pri čemu dolazi do razaranja T limfocita.
Što se tiče slobodnih radikala, na mestu oštećenja ćelije, zeolit jonskom izmenom dovodi Mg, Ca i druga minerale od kojih je sagrađen, čime se sprečava dalje oštećenje ćelije.
Ispitivanja su dokazala i antitumorski efekat. Poznato je da enzim protein kinaza dovodi do razaranja DNK molekula, do mutacije gena i stvaranja malignih ćelija. Zeolit prepoznaje protein kinazu odgovornu za mutaciju, inhibira je, sprečavajući dalje stvaranje malignih ćelija. Tokom 1998. i 1999. godine u Hrvatskoj je praćen veći broj bolesnika obolelih od malignih bolesti koji su uzimali zeolit pod kontrolom lekara. Pacijenti su imali različite vrste tumora, lokalizovanih na različitim mestima uz loše fizičko i psihičko stanje, jer su oboleli odbili hemoterapiju, zračenje i hirurško odstranjenje tumora. Posle višenedeljne primene zeolita došlo je do vidnog poboljšanja, tako da je većina pacijenata izgubila simptome bolesti-primarni tumor je smanjio veličinu, metastaze su se povukle, poboljšalo se opšte stanje pacijenta.
Zeolit povoljno utiče i na kožne bolesti, dermatitise, psorijazu, seboreju, herpes.
Zeolit se ne preporučuje deci do 3 godine, trudnicama, pacijentima na hemodijalizi i osobama sa transplantatima. Preparat nema toksičnu niti letalnu dozu.
S obzirom da je upotreba zeolita u svetu počela još sedamdesetih godina prošlog veka, nema sumnje da će zeolit u budućnosti biti jedan od vodećih preparata koje treba uzimati u toku same bolesti, ali i za prevenciju i poboljšanje imunskog sistema kod zdravih osoba.
Dr Vesna Mihajlović
……………………….
(Jos u vreme Tita ,u koferima diplomata koji su bili u poseti ili u odlasku ,pronalazene su kolicine neke rude koja nije mogla da se otkrije ,detektuje radarom ,a, krijumcarila se vec tada kako bi se ispitala koliko je korisna za vojnu industriju,odnosno Kosmicki program svetski priznatih sila ,sukobljenih u hladnom ratu,odnosno osvajanju novih Planeta gde je moguc zivot, kako bi ostvarile prevlast nad pomenutim programom.)-Terezia Đurin
…………….
U našoj južnoj pokrajini ima uglja, hroma, mangana, bora, volframa i uranijuma…
Za koga je čuvana kosmetska nafta punih pet decenija?
Zdrav razum govori da u kosmetskom podzemlju ima značajnih rezervi nafte.
To potvrđuju i podaci o gotovo tajnim istraživanjima tokom proteklih pola veka
Početkom februara, asocijacija Gustafson u ime Manas Petroleuma saopštila je da je u severnoj Albaniji otkriveno veliko nalazište nafte i gasa, od 2.987 milijardi barela nafte i 1.004 triliona kubnih metara gasa. Saopšten je još jedan podatak vredan pažnje: gotovo polovina dokazanih rezervi nafte na Balkanu utvrđena je u Albaniji. Gde je drugih pedeset odsto? U Grčkoj nafte nema, na crnogorskom primorju zna se za veoma male količine, dok se u Srbiji samo nagađa da nafte ima i na Kosmetu!
Poznato je da savremena nauka omogućava da se nalazišta minerala, a i nafte otkrivaju merenjima iz satelita. Naročito precizne snimke tla bogatog mineralima i naftom, načinili su Amerikanci. Zna se da su svojevremeno snimali i Kosmet. Tada su i počela nagađanja o tome, ne da li ima, nego koliko ima nafte i gasa u Kosovskom pomoravlju. Čak ima mišljenja da su rezerve nafte u južnoj srpskoj pokrajini veće od azerbejdžanskih!
Daleke 1936. godine, kod Gračaničkog jezera je istraživana ruda bakra, ali je sve okončano procenom da je vađenje rude neisplativo. Naime, gračaničkog bakra je bilo od 2,45 do 3,5 odsto po toni, dok je tada u rudniku Bor bilo 7 odsto bakra. Samo dve decenije kasnije, u rudniku „Trepča“, proizvodilo se oko 11.000 tona najfinijeg katodnog bakra! To znači da je prethodna procena o svrsishodnosti vađenja bakra bila pogrešna. Slično je bilo i sa drugim rudama, na primer boksitom, koji je zanemaren, a ima ga u neprocenjivim količinama, što smo saznali mnogo kasnije.
U drugoj polovini prošlog veka, na Kosmetu je procenat istraženih mineralnih sirovina bio samo 37 odsto od uobičajenog procenta u ostalim evropskim zemljama. Zašto je to bilo tako, danas nema odgovora. Kao da je neko u ondašnjoj Jugoslaviji namerno ćutao, nastojeći da rudno blago dočeka neke druge eksploatatore?
Između Suve reke i Prizrena ušuškano je selo Šumadija, nekada najlepše na celom Kosmetu. Izgradili su ga solunski borci, kojima je država dala zemljište da posle surove ratne epopeje u Prvom svetskom ratu, podignu nove domove. U Kraljevini, selo je raslo, razvijalo se, stanovnici su bili sretni i zadovoljni.
Ni Drugi svetski rat nije narušio idilu seoskog ambijenta, iako su okupacione godine donele teške trenutke pre svega sa šiptarskim življem iz okoline.
Odjednom, 1958. godine, u ataru sela Šumadija došli su nepoznati ljudi sa čudnim mašinama. Bušili su zemlju, proračunavali i merili. Stručnjaci državnog preduzeća tragali su za naftom. Kao što su počeli, radovi su i odjednom okončani. Bušotine su sanirane, otvori zabetonirani, a bušotine nisu zatrpane. Kao da su ostavljene za neko drugo vreme. Ova epizoda je zaboravljena jer je svim učesnicima istraživanja naređeno da o rađenom i pronađenom zauvek ćute. Takvu obavezu deo stručnjaka je morao da potvrdi potpisom. Od tada je prošlo pola veka. U životu je samo nekoliko znalaca te kosmetske tajne. I danas se nećkaju da govore. Dokumentacija je nestala, ali, ono što se događa sa Kosmetom, jača pretpostavku da su dokazi o nafti, gasu i još nekim retkim mineralima na Kosmetu, završili izvan granica Srbije.
GEOLOŠKI PREDUSLOVI
Kosmet, poznat po ogromnim rezervama uglja (dovoljne za narednih pet vekova) mora da sadrži značajne količine nafte. Pre nekoliko stotina miliona godina Balkan, Mediteran i Severnu Afriku prekrivao okean Tetis. Tektonski poremećaji su stvorili Paratetis (Vardarski okean), čije su vode, u periodu kasne jure, odneli nekadašnji Ibar, Vardar i Morava. Može samo da se nagađa kolika je bila plodnost tla, a kakve su tek hemijske reakcije u kosmetskom podzemlju stvarale naslage uglja, analogno tome i nafte.
Inače, podzemlje Kosmeta pripada takozvanom Tetanskom evroazijskom metalogenetičkom pojasu (TEMB), nastalom u postmezozoiku, a prostire se do Indonezije i istovetnog pojasa na Pacifiku.
Savremenik se priseća prošlosti. Još 1947. godine, bušilice za naftu su iz Vojvodine premeštene na crnogorsku obalu, kod Petrovca. Nakon godinu dana vrlo tajnovitog istraživanja, oprema je povučena, ali ne nazad u Vojvodinu. O njoj se ništa nije čulo čitavu deceniju. Bušilice su osvanule kod sela Šumadija, gde je na dubini od nekoliko stotina metara, otkriven sloj uljanih škriljaca, iz kojih se dobija nafta. Danas je nepoznata debljina sloja škriljaca koje stručnjaci ubrajaju u „kaspijsku žilu“ koja se pruža do Jadranskog mora. Istraživanje kod sela Šumadija, a i na još nekoliko lokacija na Kosmetu, dobilo je oznaku „strogo poverljivo“! Tadašnja jugoslovenska vlast je učinila sve da kosmetsku naftu prekrije poluvekovna tama! Zašto? Kasnije su crpljene skromne količine nafte po Vojvodini, dok se o kosmetskom blagu nije govorilo. Ili nije smelo?
Da li je crno zlato bilo „kaparisano“?
Muk je trajao do 1999. godine, kada je uoči napada NATO na Jugoslaviju, dr Sara Flaunders, direktor Američkog akcionog centra, u listu Vašington Poust objavila članak naslovljen sa „Rat i rudnici“ u kojem piše o interesovanju multinacionalnih kompanija za naše područje. I ona, kao i mnogi drugi pisci o resursima Kosmeta, kao mačka oko vruće kaše obilazi oko kosmetske nafte, više se baveći grandioznim rezervama uglja (500 milijardi dolara). Tokom napada NATO na Srbiju, među špekulacijama o pravom razlogu napada, pojavila se ona o kojoj je govorio Džon Pilger – nafta. Reč je o projektu koji je dospeo na dnevni red SAD i velikih multinacionalnih kompanija odmah nakon okončanja hladnog rata: ostvarenje naftnog protektorata od Persijskog zaliva do Kaspijskog mora i od obala južne Evrope do Indijskog okeana.
Nafta, bor, volfram, bizmut i uranijum su bili najvažniji povodi da se posle Kumanovskog sporazuma (jun 1999), odmah iza prethodnice Kfora, britanskih trupa generala Džeksona, nađu ne jedinice ostalih članica Kfora, već poslenici multinacionalnih kompanija. Predvodili su ih ljudi američke kompanije „Braun i Rut“, a upravo su oni, pre dolaska američkih vojnika Kfora, izgradili ogromnu bazu Bondstil, koja je u blizini njima očito poznatih ležišta dragocenih minerala i nafte. Naravno, „Braun i Rut“ su i danas tamo. Šta tamo radi građevinska kompanija koja učestvuje i u mnogim naftnim poslovima, nije poznato, ali može da se pretpostavi. Podsetimo se i detalja godinu dana pre napada NATO, kada je Baljevac na Ibru, kod kojeg je rudnik veoma bogate žile uglja, ugostio jednog „predstavnika“ holandske firme nedefinisanih interesovanja. Bio je to Hans van de Bruk, tada član holandske vlade!? Inače u rudniku uglja kod Baljevca je otkriveno bogato ležite bora, u svetu retke, ali veoma upotrebljive rude u tzv. novim tehnologijama. Zanimljivo je to da ni ovaj mineral nisu iskopavale naše bivše države! Nisu preterivale ni sa vađenjem hroma, a na Kosmetu je 20 odsto svetskih rezervi!?
Sada je jasno da je kosmetsko mineralno bogatstvo, posebno nafta, dugo bilo pod mnogim velovima tajni. NJih su stavljale naše bivše države, naši ljudi. Zašto? Zbog čega? Za koga? Zar je moguće da su pre pola veka, ovi koji se spremaju da čerupaju Kosmet, znali čega sve ima ispod kosovskih božura? Zar je moguće da su naši nekadašnji lideri sve otkriveno prikrili, ostavljajući ga u nasleđe budućim otmičarima Kosova i Metohije?
Autor:
Jovan Nikolić
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-03-03-2008/za-koga-je-cuvana-kosmetska-nafta-punih-pet-decenija
……………………..
Na osnovu samo delića saznanja koje Vam prezentujem,možete i “Žene u crnom ” a i ostale grupacije koje su veštački stvorene i finansirane od strane interesnih grupacija,shvatiti o čemu se ovde,u Srbiji radi.
Ako se pridoda tome slabljenje vojne moći,uništenje potpuno,strategije odbrane R.Srbije,kada se povežu konci koji se vuku i odakle se vuku,pa do urušavanja ustavvotvorne države Srbije ,do zamena teza kada se na scenu dovode kriminalci i pravdaju njihova zlodela,kada se forsira tajkunizacija državnih dobara,kada se sudstvu ne dozvoljava da kažnjava krivce ,već da se neizostavno pronalaze ,ili izmisle grehovi i grške nevinim ljudima ,istinskim rodoljubima,do urušavanja strategije države Srbije po pitanju Zdravstva i ekonomije, definitivno je jasno da je Srbija već poodavno prodata od strane odrđenih skupina i poltičkih marioneta,te da se sada samo tavori i kupuje vreme zarad tamo nekih G Ge sila koje bi da pošto unište (globalno i svakako) Zemlju,odlete ,kada se za to stvore uslovi na planetu/možda i Veneru,koju pominje naš genije Tesla/koja daje više uslova za njihove zločinačke misli i dela.
Kažu ,te sile da sada baš nemaju dovoljno para za taj program,navodno,reč je o Marsu,po njima,ali ,da će se novci nakupiti do 2020-30.godine i onda AU FIDERZEN glupi narode Zemlje,odoše oni u nova osvajanja.
A,”Žene u crnom”,šta že onda?
Ljudi,razmislite dobro,ne dajte se izmanipulisati do balčaka.
Uzdajte se da Vam je pamet data zarad MISLI ,ne zarad ukrasa i statistike.
Hvala na prostoru
Terezia Uzel Đurin
Pančevo