Otvoreno i konsekventno protiv rata
• Ti si rekla da ste bili prijatelji sa ljudima iz “B-92”. Da li je bilo i zajedničkih akcija?
Da. I dalje smo… S Veranom Matićem… Manje je bilo zajedničkih akcija. Više je bilo pozitivne, uzajamne podrške kada su bili kritični momenti. I ključni momenti. Kada su bili kritični momenti za nas, obraćali smo se “B-92” i oni su nam uvek pomagali. Ili to emitovali, govorili o tome na radiju… Različite osobe rade tamo. Možda smo i mi odgovorne što nismo više radile na feminističkoj edukaciji. Ne mislim samo na “Žene u crnom”, već i na druge feminističke grupe. Pre svega na feminističkoj edukaciji ljudi iz “B-92”. Mislim da je sve to bolje, ali da smo i mi odgovorne, a ne samo “B-92”. Jednim delom, “B-92” ima vrlo alternativan sadržaj, a s druge strane ima veoma mediokritetski i patrijarhalan, u nekim pitanjima… Ja lično nemam kritičan stav. Vrlo sam pristrasna prema “B-92”. Nisam sklona da kritikujem… “B-92” je emotivno i politički veoma značajan. Znam da mnogi ljudi iz naših krugova kritikuju “B-92”, ja ne kritikujem… Veoma poštujem Verana Matića, iako nisam njegova lična prijateljica. Veran Matić nam je uvek izlazio u susret. Kad je bilo najgore, uvek smo mogli da računamo na pomoć. Tako da je to vrlo važno za našu grupu. Sad su napravili na televiziji program o nama. Traje skoro jedan sat. Izvanredan je. Zove se “Netrpeljivost” – jako dobar izraz. Netrpeljivost, netolerancija. Kako su se ljudi prema nama odnosili ovih godina. Kakva je bila netolerancija… Može se reći da smo mi neke stvari radili zajedno, možda ne onoliko koliko bi trebalo. Ali postoji jako dobra saradnja. Mnogo puta su nam pomogli.
• Onda su “Žene u crnom” organizovale akciju zajedno sa “B-92” – “Ne računajte na nas”?
1992. godine. Jeste. Najviše Centar za antiratnu akciju i mi. “B-92” je, takođe, puno učestvovao. Ja sam lično mnogo učestvovala i uopšte “Žene”.
• Kakav je odnos bio prema “Radio Indexu”?
Ne mogu da ti kažem. Ja i nemam odnos. Mislim da su oni u nekim periodima imali vrlo neprihvatljive stavove. Možda… Za vreme protesta 1996, oni su bili dobri. Meni se ne sviđa onaj Nenad Cekić. Ja ga i ne poznajem. Ali meni se ne sviđa njihovo koketiranje s nacionalizmom. Ne znam. Ne slušam to. Ja sam slušala samo “B-92” i “Radio Pančevo”. Ali ne sada. Ranije… I novine “Pančevac”. To su novine koje su nama dale jako veliki prostor prvih godina.
• Kako su “Žene u crnom” 91, 92. i 96/97. godine učestvovale u protestu?
Mi smo dosta o tome razgovarale. Koji su to uslovi da mi budemo deo tih demokratskih, antirežimskih koalicija? To su bile velike diskusije, ali se ipak iskristalisao neki stav da je dobro da se učestvuje u masovnim inicijativama demokratskog tipa protiv režima čak i kada se ne slažemo u svim pitanjima, zato što je to protiv diktature. Ne smatramo da je neophodno da se u svim tačkama slažemo. Na primer, 1992. godine mi smo aktivno učestvovale u pružanju pomoći i podrške studentskim manifestacijama, zato što smo se slagali sa zahtevima studenata. Ali nismo se toliko slagali sa zahtevima DEPOS-a, zato što je bio mnogo monarhistički, nacionalistički. To je bio problem, ali smo zato pomagali studentima, posebno sa Filozofskog i Prirodno-matematičkog fakulteta… To je bilo individualno – koliko koja žena želi da učestvuje i u kojoj meri. Što se tiče protesta 1996, i tu smo imali velike diskusije. Došlo je do podeljenog stava. I ’92. i ’96, ja sam bila na strani onih koji smatraju da treba da se prave široke koalicije, demokratske… strateške koalicije koje nisu samo uključivale partije, već i sindikate i sve ostalo… Za rušenje režima. To je jedno. Kao drugo, znala sam da ima puno nacionalista u koaliciji “Zajedno”, ali da je bilo jako pozitivnih osoba kao što je Vesna Pešić, koja nije nacionalistkinja… Srpski pokret obnove je imao vrlo različite faze, u nekim delovima vrlo pozitivne – protiv nasilne mobilizacije, u nekim mirovnim akcijama. Drugi motiv je bio odlučujući za mene i ovu drugu struju među “Ženama u crnom” – da li mi možemo među građanima da širimo našu propagandu. Šta ljudi misle o nama? Kako će da reaguju kad smo mi deo njih? Više nismo geto, grupica koja stoji na Trgu koju “pljuju”, svašta joj govore, režim je “satanizuje”, a oni nas ne poznaju. Šta mi tu možemo da uradimo? Ja nisam imala dileme. Čim sam čula izborne rezultate, odmah sam otišla na Trg i provela tamo noć. Bila sam tamo sve vreme. To je meni bilo zanimljivo – da širim mirovnu propagandu. Svakodnevno smo učestvovali tamo i naš simbol je bila zastava “Pace… Rainbow”. Tako smo se pronalazile. Gde je zastava, tu smo mi. Znale smo da i tu ima mnogo konzervativnih, nacionalističkih struja, ali da ima i progresivnih. Stalno smo delile letke o nenasilju. Najviše smo adaptirale… 198 metoda nenasilnih akcija. Džin Šarp, najpoznatiji teoretičar nenasilja. I naše papire. Sve smo delile. Videli smo da to ljudi jako pozitivno primaju. Dogovorile smo se da možemo da učestvujemo kao interpozicija. Vrlo skromno – između policije i mladih muškaraca koji hoće da se tuku s policijom. Odvraćale smo ih… Svima smo pričale da to nije dobro… Pa, idemo zajedno da pijemo čaj… To je nama bilo super… Fantastično. Svaki dan smo bile na ulici. Da vidimo kako se širimo… Da vidimo šta naši ljudi o tome misle. Bilo je sve pozitivno… Bilo je i jako ružnih, nacionalističkih ispada, ali meni je bilo važno što su ljudi izašli na ulice i rekla sam: “Dobro, to nije osnovno… Nije to centralna tačka protiv režima!” Pojačavale smo naše sadržaje. Odlučile smo da krenemo s velikim transparentima na kojima piše: “Protiv represije na Kosovu! “ Mislile smo da će nas istući, da nam neće dati da to pokažemo. Odnele smo i bilo je jako pozitivno. Koliko je ta energija bila pozitivna! Najviše problema smo imali sa klero-nacionalističkim studentima. Sa istorije. I navijači. Oni su nas tukli. Pratili su nas… Javili smo ovima iz partija – Građanskog saveza, SPO-a… Rekli su da će nam pružiti zaštitu. Klero-nacionalisti su pravoslavna omladina. Rekli smo da želimo da naša zastava bude u povorci kao deo Srbije koja poštuje različitost. Onda su oni došli i rekli da je to pederska zastava, da smo mi sve lezbejke i da to ne dolazi u obzir. To su Amfilohijevi pravoslavni, konzervativni studenti. I sa istorije, na Filozofskom fakultetu. Oni su najgori. Samo smo s njima imali probleme.
• Kakav je bio odnos između “Žena u crnom” i SPO?
SPO je 1993. imao tu patriotsku retoriku, ali je baza SPO-a bila vrlo protiv rata. Zato što su oni bili izloženi velikoj, nasilnoj mobilizaciji. Mi smo u akcijama prikupljanja potpisa protiv nasilne mobilizacije imali veliku podršku od njih. “Crni flor” je podržao SPO i Zoran Đinđić, ali ne samo on, već i Vuk Drašković. Tako da ta faza ima puno kontradiktornog. Ja lično, pošto sam jedna od tih osoba, volim da sarađujem s mnogim ljudima. Ne plašim se saradnje. SPO je bio protiv nasilne mobilizacije i ja sam bila protiv nasilne mobilizacije. Ja sam skupljala potpise na ulici… Dok su bili njihovi skupovi… Mnogi ljudi nisu hteli da idu. Nataša Kandić je mislila kao ja. Mi smo išle i skupljale potpise. Svi su nam davali potpise protiv nasilja i mobilizacije. Najviše na mitinzima SPO-a. Nikada nisu hteli Koštunica i još neke… Meni je oduvek bio najodvratniji Koštunica. Do 1995. godine, SPO ima vrlo kontradiktornu politiku. Danica Drašković je jedno vreme bila vrlo pozitivna. Ona je denuncirala zločine u istočnoj Slavoniji. Ubijanja… Oni imaju puno toga nacionalističkog, ali s druge strane, u tom nacionalističkom bilo je i poštovanja neke tradicije… Ja mislim da razlikujem bazu SPO-a, pre svega bazu u Šumadiji, koja je malo nacionalistička u odnosu na neke druge krajeve, recimo zapadnu Srbiju. Sada je situacija promenjena, ali SPO je bio najjači u Šumadiji i ne može se reći da je to narodna, nacionalistička baza. Recimo, Kragujevac… To nema veze. Ja sam toliko putovala po Srbiji, da sam videla… Ja, kao aktivistkinja, ne mogu da crtam Srbiju koju želim. Ovo je ta zemlja – Srbija i Crna Gora. Nije Srbija Firenca. To je Srbija ovakva kakva je. Ako želimo da menjamo nešto u toj Srbiji, ja to moram da znam. Ja sam potpuno radikalno antinacionalistkinja. Za nekoga patriotizam je nešto veoma važno, a za mene je nula, ništa ne znači. Ali moram da uvažim i neke ljude kojima je taj patriotizam važan. Bitno je da neće da unište drugog, da vode politiku rata, itd.
• Kakvi su ljudi bili na protestima od 1991. do 2000. godine? Da li se “kultura protesta” menjala?
Mi smo zadržale našu specifičnu formu i može se reći da je to ostao naš identitet. Ali, ’96. godine bio je samo masovni građanski protest u celoj Srbiji. Za mene je najveći problem bio u Srbiji što nije bilo upornosti i kontinuiteta, što su sve akcije bile uglavnom kratkog daha. Drugi problem je bio taj što je jako malo intelektualaca i umetnika bilo otvoreno i konsekventno protiv rata. Jako mali broj. Konstantno. Mnogi su koketirali, mnogi su se skrivali… Politika je prljava stvar, a oni su racionalizovali svoj kukavičluk. I književnici. Ne znam zašto. Ja znam da je samo jedna žena, koja je bila antiratna aktivistkinja, bila s nama stalno. Ona je umrla. Jelena Šantić, balerina. To je za mene aktivistkinja, kao što su u Evropi Vanesa Redgrejv… Mislim da je to opet nedostatak civilne kulture… Moram da kažem da je većina njih takva. Oni su provincija. Duhovna. Oni stalno imaju taj palanački duh. Za njih je izaći na ulicu nešto niže vredno, javno protestovati na ulici, praviti antiratne performanse. Oni su palanački elitisti. Mnogo puta smo želeli da s glumcima i glumicama radimo nešto na ulici, da radimo performanse. Nismo nikada nailazili na razumevanje. Mi smo hteli da razvijemo tu estetsku dimenziju političkog otpora. Oni nisu to hteli. Nije bilo puno razgovora. Oni su nas prezirali, jer je to nešto niže vredno. To nije umetnost. Taj elitistički, provincijalni odnos prema umetnosti se video… Mi smo to imali u Nišu… Čak i među našim aktivistkinjama. Imali smo “Vaginine monologe”. Jako je važno da to rade aktivistkinje, da ne budu profesionalne glumice. Ja sam pitala neke žene iz nekih gradova: “Zašto niste gledale? “, a one kažu: “Zato što ona nije profesionalna glumica.” Srbija i Balkan su jako provincijalni. I ja sam iz malog mesta, ali mnogo je sve to umetnički zatvoreno. Onda, u Beogradu stalno imaju osećaj da su oni najbolji. Jedini konkurent im je Zagreb. Tu se stalno vidi ta srpsko-hrvatska dimenzija sukoba, kompetencija i gospodara Balkana. I jedni i drugi su stalno potcenjivali i Sarajevo, i Podgoricu, i Makedoniju… Sve je to za njih bilo nevažno. I tokom ratnih godina, glumci u Beogradu su mislili da su najbolji umetnici. Oni se nikada nisu ozbiljno suočili sa onim što se desilo u ovoj zemlji. Moram da kažem da je veliki deo njih bio antirežimski, ali… Oni nisu umetnost upotrebili u pravoj borbi protiv rata i režima. Na prste mogu da nabrojim koji su to. Ne govorim o “Dah teatru”. To su naši ljudi… Od rokera, samo Milan Mladenović, Margit Stefanović… Milan Mladenović – jasno protiv rata. Ne možeš da nađeš nijednog drugog. I Balašević. Nema više. Nema nijednog koji će da kaže da će biti dosledno ne samo protiv rata, već i protiv režima, nacionalizma, svega. Koliko sada ima pravoslavnih rokera. U vidu pravoslavlja. Oni organizuju koncerte za manastire, što je u redu za kulturnu baštinu, ali nikada nisu rekli da hoće da urade to isto za neku nevladinu organizaciju ili inicijativu. Za mene su najveći šok umetnici. Druga je činjenica da su rok muzičari okupljeni oko Milana Mladenovića emigrirali. Ja sam najviše njima verovala, ali oni su velikim delom otišli. Ovi što su ostali… Bajaga… Oni su svi glumci koje je režim kupovao. Većina njih nema neki političko-moralni stav. To je za mene šok. I književnici i pesnici. U tom smislu se može govoriti da je Miloševićev režim bio jako legitiman. Uživao je ogromnu podršku ne samo naroda, već i kulturnog establišmenta. To je bilo grozno… Kako su neki umetnici prema nama, jednoj maloj grupi žena, iskazivali toliku mržnju?! Na primer, Sr- đan Dragojević, šta je sve radio u propagandi protiv nas. On je pisao u najgorim novinama do ’95. godine… Mnogi umetnici su to radili, ali on je najgore radio. On je govorio u tim novinama, koje su se prodavale u velikim tiražima, da svaka od “Žena u crnom” mesečno dobija po 5.000 dolara za to da stoji na ulici i bude protiv svog naroda… “Duga”, “Nedeljni telegraf”… Mnogo novina. To čita masa ljudi koji pomisle da ako to kaže Srđan Dragojević, koji je snimio sve te filmove, pa normalno da su one ne samo izdajice, već i špijunke. One imaju velike pare. CIA im daje pare. I do danas je tako! Pitali su nas ljudi da li hoćemo da ga demantujemo. Ja sam govorila da neću, da on može da dođe kod mene kući i vidi šta ja imam… Neka misli da imam 100.000 dolara mesečno! Šta ja da radim! Tako su mnogi pričali o nama, pisali o nama… Književnici… To je pokazalo da je moralni integritet tih ljudi nula. Nula! Prvo su imali moralni problem, jer su znali da nisu ništa uradili protiv rata. Kao drugo, one koji su bili protiv rata… Oni su bili kao RTS. Književnici su bili nemilosrdni prema nama.
• Na RTS-u su bili izveštaji o “Ženama u crnom” uvek u negativnom kontekstu?
Najvažnije za Miloševića i RTS je bilo da falsifikuje sve… Bolje je bilo da kažu preko umetnika, književnika, “glasa naroda”, onih koji su predstavljali duhovnu i kulturnu sferu Srbije, onih koji su pravili kulturnu klimu… Najvažnije je bilo da oni kažu da smo mi ustaški elementi, “balijke”, i sl. I tako se širi priča. Nije bilo potrebe da Milošević govori na televiziji. On je jako puno radio na radiju… Imao je neke po- znate emisije, propagandističkog tipa. Među njima, najpoznatija je bila “Nedeljom u 10”. To sluša ceo narod. Ja nisam znala za tu emisiju, a onda su počeli da nam govore o toj emisiji i šta pričaju protiv nas. Skoro svake nedelje su pričali. Oni su nas kriminalizovali… To je ta tehnologija, veoma česta kod diktatura. Satanizacija… Da smo mi protiv svog naroda… I, onda se narod plašio nas. Ko nas plaća toliko? CIA… Ko nam je to naredio? Kako je strašno da mi imamo tolike pare, a naš narod nema šta da jede! Naš narod prima platu od 1 marke. To je bilo strašno za širenje naše mreže. Svi su se plašili. Mislili su da smo sekta. To je tehnologija vlasti koja ti onemogućava da bilo šta kažeš o sebi. Toliko te demonizuje, da nemaš šanse. To i sada govore – da smo sekta. Ali bilo je zaista nepodnošljivo. Ne smeš nigde da ideš. A nismo ni mogle. Smele smo samo da idemo u dva, tri grada. I kada pričaš… U nekim gradovima odmah DB ispituje. Služba državne bezbednosti. Na primer, odemo da držimo radionicu u Bačkoj Palanci, u Vojvodini. Prema Iloku, prema Hrvatskoj. Dođu žene… Tamo ima jedna lokalna grupa, koju mi poznajemo. Zove se “Društvo za toleranciju”. Naša partnerska organizacija. Pričali su nam kako je tamo jako teško raditi. Rekle smo da hoćemo da dođemo tamo i radimo radionice sa ženama. Dođemo da uradimo pripreme, da vidimo koje su to žene, šta možemo da uradimo… Logistika. Dođe 10, a ponekad i 15 žena, na dogovor. Zakažemo im radionicu i kada dođemo, dođu samo dve žene. Ne znamo šta da radimo. Zovnemo te žene. Nema ih kod kuće. Onda nam prijatelj kaže da su sve išle na informativni razgovor, da ih je policija ispitivala. To je bilo ’97, ’98. Onda smo se mi premestile… Zašto? Kertes. Miloševićev kriminalac. Direktor carine. Gde god odeš, treba da pitaš iz kojeg je mesta neki funkcioner. Ne smeš tamo da ideš, jer su svi ljudi u tom gradu vezani poslovno za tog čoveka. U Bačkoj Palanci, svi su bili vezani za Kertesa. On je bio direktor carine i svima im je dao posao. Devojke kao ti hoće da dođu, ali njihov tata radi na toj carini. One su pričale u kući: “Mi smo bile s ‘Ženama u crnom’. Aaaa! Pa to je strašno! Ne smete više nikad!” Kako je Srbija klanovsko-patrijarhalna! Kontrola, nadzor u porodici. Premestile smo se iz tog grada da ne bismo pravile probleme tim ženama, devojkama. Bilo je najviše devojaka. One su htele da dolaze, ali nisu smele. Kakva je strategija siromaštva! Kako je režim mogao preko bede i siromaštva da kupi ljude! Običan narod.
• Kakvih je restrikcija bilo prema “Ženama u crnom”?
Nisu to bile neke velike restrikcije… Pomenuću ti neke. Bilo je tu nekih prekršajnih prijava. Bilo je zabrana protesta, odlaska u izbegličke kampove. Zabrana informativnih razgovora veoma često. Zabrana skupova, upada policije. Najveća represija je bila u leto 2000. godine, pred pad režima. To je bilo strašno. Onda je bilo permanentno ispitivanje. Za mnom su izdali neku poternicu. Našeg aktivistu, koji je dugo bio u Budimpešti, Bojana Aleksu, policija je kidnapovala i mučila. Odlučila sam pre toga da odem. Ništa više nije moglo ovde da se radi. Naša grupa je bila među četiri koje su bile na udaru policije. Policija je odmah upala u našu grupu, uzela nam dokumenta, najviše papire o našim raznim aktivnostima. 1999. i 2000. godine, ja sam išla na sva suđenja Albancima u Srbiji. Za vreme bombardovanja, dovodili su Albance ovde da im sude. Bila su to politička, montirana suđenja. Išla sam na sva suđenja, kao aktivistkinja… Malo ljudi je išlo na ta suđenja, iz nevladinih organizacija. Vrlo mali broj. Ja sam mislila da to nije tako važno, a onda se ispostavilo da je to bilo nešto što je njima jako smetalo. Odlučila sam da se sklonim. Nije moglo da se radi pod takvim pritiskom policije. Svakog dana su bila ispitivanja. Odlučila sam da odem u Crnu Goru na 10 dana, ali su se stvari iskomplikovale. Mog druga su kidnapovali. Odlučila sam da radim u Crnoj Gori. Ostala sam tamo tri meseca. Tamo je druga klima. Ja sam iz Crne Gore. Imamo puno saradnika u Crnoj Gori. Tako da ja nisam bila ovde kada su bili izbori 24. septembra. Jedini put da nisam bila u Beogradu kada je bila neka velika kampanja.
• Znači, ti nisi učestvovala u kampanji 2000. godine?
U leto ne! Nisam bila tu. Jesu druge žene, ali ja ne.
• Zašto su “Žene u crnom” upotrebile ulicu kao forum protesta?
Mislim najviše iz tog moralnog imperativa. Moraš da se javno pokažeš u strašnom vremenu kada većina ćuti i kada izražava svoj stav između četiri zida. Smatrale smo da je jako važno da se to kaže. Javno i glasno. Bez javnosti i javnog iskazivanja od otpora ratu nema ništa. Režim se može zaustaviti jedino ako to bude javni čin. Kasnije je ulica postala mesto edukacije, gde se ljudi raspravljaju. Mi podstičemo neke teme i onda mi možemo da debatujemo s ljudima… Napravila sam šemu svega toga – kako se ulica za nas menjala…