Otvoreno i konsekventno protiv rata
• Da li su neki mediji pomagali “Žene u crnom” kopiranjem itd.?
Ne, ne. Naši prijatelji iz medija, nama naklonjeni. Neki prijatelj iz radija. On je imao fotokopir… Neki prijatelji, koji su nas simpatisali. Nije to bila redakcija, već prijatelji… Ljudi koji su danas u redakciji “Danasa” bili su u redakciji “Borbe”, pa je bila “Naša borba”. Najviše ljudi iz “Danasa” i “B-92” – to su naši prijatelji, takođe. Imala sam jednog druga iz “Radio-Beograda”. On je disident. Bio je blizak “Ženama u crnom”. Nije imao pravo da tamo išta radi. To je ta vrsta bojkota. Tako je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Nisu mogli da ga izbace s posla po zakonu o radu, ali mu nisu davali da išta radi, a davali su mu platu. To je postojalo u bivšoj Jugoslaviji.
• Po samoupravnom sistemu on je deo firme…?
Nisu mogli da ga izbace. Dolazio je svaki dan na posao, a nije morao… Nije imao šta da radi i onda je on nama kucao. Saopštenje. Niko nije ni gledao šta on radi, jer su mislili da ništa ne radi. On nam je najviše pomagao. Bio je u zatvoru ranije. Ne zbog nas. Poznati disident – Dragomir Olujić… Bio je naš drug… Imali smo prijatelje i prijateljice koji su nas simpatisali.
• Koji mediji su vas još podržavali?
Samo “B-92”, “Danas” i “Naša borba”. I medij iz Novog Sada – zove se “Nezavisni”. “Vreme” nas je simpatisalo, ali nikada nije imalo tu alternativnu dimenziju. Oni nemaju ni sada afinitet za alternativno. Oni su antirežimski… Sve je to u redu. Ali za njih pacifizam nije nešto što je jako važno, ili feminizam… Ljudi iz “Vremena” su nas jako simpatisali. Ali “Vreme” kao novine su nam najmanje pažnje posvećivale. Oni su imali taj pomalo senzacionalistički pristup. Na naslovnim stranicama Biljana Plavšić je bila deset puta. To je jedan tradicionalni mediji u kome je nasilje vest. To su naši divni prijatelji, ali mi smo mislile da je bitno da se stave i mirovne manifestacije. Tako se razvija kultura mira, a ne da se stalno stavlja Karadžić… Mi znamo da su oni imali jednu antiratnu, antinacionalističku opciju, ali nisu alternativni. “Naša borba” je imala i alternativnu dimenziju. Oni su znali da je važno da se pomalo piše i o feminizmu i pacifizmu, o antimilitarizmu ponekad. To je sve skromno, ali su oni pratili. Pratili su pomno šta se dešava na antiratnoj sceni. I “B-92”. Nikog drugog nije bilo.
• Sa kojim organizacijama ste sarađivali do 5. oktobra?
U prvoj fazi, mogle smo da sarađujemo samo s grupama iz Beograda, jer druge nismo poznavale. Prva faza je do Dejtona. U prvoj fazi, najviše smo sarađivale s grupama iz Vojvodine, jer je bilo najlakše kontaktirati s njima. Antiratni pokret je bio najbolji u Vojvodini, zato što Vojvodina ima najrazvijenije civilno društvo. U odnosu na, recimo, jug Srbije. Zato što u Vojvodini postoji tradicija civilnih inicijativa. Multietnički sastav je učinio da ljudi nisu dozvolili da se ultranacionalisti organizuju protiv te etničke tolerancije u Vojvodini. To iskustvo s Vojvodinom je meni pokazalo da je etnička tolerancija u Vojvodini proizvod vekovnog iskustva, da to nema veze sa socijalizmom, već da je odavno, vekovima… To je jako, nije idilično. I danas ima puno problema u Vojvodini, ali mislim da je zajednički život nešto što je vrlo bitno ljudima u Vojvodini. Udar na Vojvodinu od strane srpskih ultranacionalista bio je najjači. Od strane “šešeljevaca”. Ali oni su se ipak suprotstavili tome. Imali smo s Vojvodinom najviše kontakata… Ali ne samo s Novim Sadom, već i sa ljudima iz malih mesta. Mađarskih sela, gde smo imali puno prijatelja. Najviše s Mađarima. Od nacionalnih manjina. Nisu se oni organizovali na etničkoj osnovi, ali su pružali jak otpor nacionalnoj organizaciji. U mnogim selima. Mi smo sada bile u jednom od tih sela na severu Vojvodine – Tešnjevac. Sarađivale smo puno sa ženama iz Niša, Kragujevca. Išla sam u Sandžak. Kosovo smo imali vrlo malo do Dejtona. Iz Crne Gore, sa ženama iz političkih partija, jer nije bilo nevladinih organizacija… Najviše smo u Crnoj Gori sarađivale sa ženama iz dve političke partije – Liberalne – independentista i Socijaldemokratske partije. O ženama iz južne Srbije nismo ništa znale.
• Da li je iza organizacije “Žene u crnom” stajao otvoren koncept?
To je totalno otvoreni koncept. Tamo gde su organizacije bile mešovite, mi smo sarađivali s mešovitim. Nikada nismo išle u taj geto. Zato što smo bili antiratna grupa. Možda je za “Žene u crnom” važnija ta prva dimenzija, kao i za većinu žena. Taj pacifistički angažman. Naravno, i feministički, ali pre svega pacifistički i antinacionalistički. Nismo uopšte želele da se družimo sa ženama koje nisu imale jasan politički stav – da su bile protiv rata, nacionalizma, militarizma. A ako su neke žene bile u političkoj partiji, kao što je Građanski savez Srbije… mi smo sarađivale s njima. Dakle, morala je da postoji politička saglasnost. Sarađivali smo jako puno i s muškarcima, koji su s nama bili od početka. Mladi muškarci, pacifisti i gej.
• Ja mislim – iz mog konteksta – da je vrlo retko da jedan heteroseksualan muškarac podržava feminističke organizacije kao što su “Žene u crnom”.
Tako je. Zato su se nama približili pacifisti. U prvom periodu. Mladi muškarci – pacifisti, koji nisu hteli da idu u rat i koji su bili drukčiji po svom seksualnom opredeljenju. Ali oni su bili antinacionalisti. Nisu se približili zato što su gej, već zato što su bili pacifisti, antimilitaristi i zato što im je bilo teško da žive u ovoj zemlji sa svojom seksualnom razlikom. Bilo je puno muškaraca-heteroseksualaca, i dalje ih ima… Što se mene tiče, za identitet naše grupe i za moj politički angažman, najznačajniji je bio, makar u tom periodu – prvih pet godina, angažman gej pacifista, posebno jednog muškarca koji je bio od početka s nama, a koji je nažalost umro. Vrlo tragično. Poznati gej pisac i aktivista, Dejan Nedigić iz Pančeva u Vojvodini. To je moj drug. Pisao je knjige, radio je s nama. Meni je jako važan. Jedan drugi mladić… Dezerter i pacifista. On je mladi naučnik. Otišao je u Budimpeštu. Bojan Aleksu. I, još puno drugih muškaraca, ali njih dvojica su meni jako važni.
• Dejan Nedigić je misteriozno umro?
Da, da. Može se reći tako. 29. decembra 1999. godine.
• Pošto si navela prvu fazu: Kako je bilo posle prve faze?
Ne bismo uspele da realizujemo naše aktivnosti da nije bilo međunarodne pomoći. Ne mislim samo na političku, međunarodnu pomoć od ženskih mirovnih mreža, pre svega “Žena u crnom” iz Italije i Španije, SAD, Engleske, već i na solidarnu pomoć. Mi smo sve aktivnosti realizovale isključivo zahvaljujući toj pomoći. Mislim na knjige, međunarodne skupove. Ali to je bila pomoć. Nije bila fondacija. To je bila pomoć međunarodnih mreža koja se potpuno razlikuje od pomoći fondacija. To je oblik međunarodne pomoći, potpuno solidaran, ravnopravan. I razmena. To je pravi internacionalizam. To je bilo stalno jedno 4 godine. I nastavilo se. Prvu pomoć koju smo dobile od međunarodnih fondacija, međunarodnih institucija, bio je jedan međunarodni skup 1997. godine. Od Evropske komisije. To je prvi put, oficijelno… Posle toga smo već ’98. dobile tu pomoć… Taj projekat, kome je već šesta godina najviše je pomogao Heinrich Böll, sa kojim je jako dobra, pozitivna saradnja. Drugi oblici saradnje… Ima različitih iskustava. Međunarodna pomoć međunarodnih mreža nastavljena je, ali mnogo manje, zato što su, po tom principu, međunarodne mreže pravedno i pošteno pomagale više ženama, recimo, iz Izraela, Kolumbijkama… Mi smo imali pomoć ovih godina. Heinrich Böll najviše i UNIFEM. Sada imamo od UNESCO-a. Imale smo za jedan projekat. Onda, Otvoreno društvo – Soroš. Poslednje dve godine i neke fondacije. Nismo imale nikada od USA. Prvi put smo sad tražile od “Freedom Housa”. Od američkih fondacija nismo imale, osim od mreža… Na svakoj od naših knjiga piše, na primer, ko je pomogao… Ima ih puno, ali najviše Heinrich Böll i UNIFEM. I Soroš.
• Koja je razlika bila između donacije i pomoći?
Postoji razlika između pomoći mreža i fondacija, ali je činjenica da zavisi kojih fondacija. Ima vrlo negativnih iskustava s nekim fondacijama. Mi nemamo puno negativnih, ali ima jako mnogo pozitivnih, na primer sa fondacijom Heinrich Böll. Mislim da smo dobili pomoć od te fondacije iz političkih razloga. Naše prijateljice iz mreže su nam rekle da ta fondacija želi da nam pomogne. Ja nisam ni znala da ona postoji. Ljudi iz te fondacije su se nama približili. Oni su nas tražili. U slučaju Heinrich Böll. Ja sam koordinator tog projekta i mislim da imamo jako otvoren koncept. Oni se nisu nikada mešali u našu politiku, koja je antifašistička. Oni imaju svoje kriterijume. Imamo vrlo precizne obaveze koje preuzimamo. Nikada nam nisu nametnuli neki koncept koji nije u skladu s našom politikom. Nikada se nisu mešali u programe, što ne znači da nisu imali superviziju, evaluaciju, i sl. Ta pomoć je dugoročna. Heinrich Böll je nama omogućila da napravimo ovu mrežu, u Srbiji pogotovo. Da nije bilo edukativnog rada, tj. finansijske pomoći koju nam je dala Heinrich Böll da putujemo po Srbiji i radimo radionice ne bismo to uradile. Ja pet godina neprekidno idem po Srbiji. Nema maltene mesta gde nismo bile, držale radionice, bile sa ženama. To je ogroman posao – 50 gradova. U Nišu nismo mogli da pozdravimo sve žene, jer na jednu konferenciju idu jedne žene, na drugu druge žene… Nema toliko para… Ali jako pozitivno iskustvo. I sa Sorošom imamo pozitivno iskustvo. Nikada se nije mešao u našu politiku, odnosno u naše političke principe. I UNIFEM… Ne mogu da kažem da se neko mešao… Mi i ne konkurišemo kod nekih fondacija, jer pretpostavljamo da ne bismo dobile…