Otvoreno i konsekventno protiv rata
• Kakve su bile reakcije ljudi – prvo kod SKC-a a onda na Trgu republike?
Kod SKC-a, ljudi dugo nisu shvatali ko smo mi, šta smo mi. Mislili su da smo majke koje oplakuju sinove. Ali kada su pročitali naše poruke, onda su reakcije bile veoma burne. Uglavnom vrlo negativne. Za sve ove godine… Tokom prvih 6 godina, mi smo permanentno bile na ulici, tj. jednom nedeljno. Do Dejtona. Punih pet godina i više… Svake srede. Reakcije su bile burne i mogu se podeliti u tri kategorije: 1) Seksističkog tipa – mržnja prema ženama koje zauzimaju javne prostore, a oni su namenjeni muškarcima; došlo je do jedne retradicionalizacije u kojoj propaganda kaže da žene treba da idu u kuću i da ne treba da se petljaju. Drugi problem, koji je izazivao velike reakcije po nas, jeste ta crnina, kao tradicionalna boja koju smo mi njima konfiskovali. To je deo kulture ovog naroda i kako se mi usuđujemo da to uradimo, jer mi nismo deo ovog naroda po našim porukama. Bili su vrlo ljuti zbog toga, jer su smatrali da žene u crnini ne treba da se pokazuju na Trgu, već da treba da stoje na groblju, u privatnim prostorijama. Posebno su bili ljuti zbog toga. Ne znam kako bi se to moglo nazvati… Kontrapunkt? Da se jednom tradicionalnom simbolu daje potpuno suprotan sadržaj. To smo mi uradile, zapravo pokušale. To nije bila boja oplakivanja, već pobune. 2) Nacionalističko-militarističkog tipa – rat je jedini izlaz, to je nešto normalno i prirodno. Rat je način kojim se rešavaju sukobi, a nacionalizam je ljubav prema svojoj zemlji. Ceo svet nas mrzi i nama ne preostaje ništa drugo nego da se branimo. Možemo samo da uzmemo pušku u ruke. Postoji jedna opšta zavera, konspiracija protiv Srba. 3) Reakcije koje pokazuju takođe jedan nizak nivo civilne kulture – potpuna apatija, ravnodušnost. Potpuna indiferentnost. To je tiha većina koja je odlučila rat u bivšoj Jugoslaviji svojim indiferentnim stavom, stavom ćutanja, pasivnim odnosom prema svemu što se dešava. Vrlo mali broj ljudi je imao jedan aktivan, pozitivan stav. Bilo je toga, ali u manjini. Kasnije se to menjalo. Posebno za vreme protesta 1996, iako imamo vrlo pozitivno iskustvo.
• Koliko žena je učestvovalo u početku?
To se jako menjalo. Puno žena je prošlo kroz “Žene u crnom”. Mnogo njih je otišlo u inostranstvo. Mnoge su bile izbeglice, pa su se vratile. Dobar broj. Ali, od početka, nas nije bilo više od 20. Povećavao se broj tokom godina, ali se nekad i smanjivao. U ovom trenutku, od žena iz inicijalnog jezgra ima sada manje od trećine. Neke su otišle u inostranstvo. Neke su se vratile u Bosnu, jer su uglavnom bile izbeglice iz Bosne. Jedna od naših osnivačica je umrla. Bila je to stara žena. Neke su prestale da deluju s nama. Neke su prešle u druge grupe. Nema ni trećina žena iz ’91. godine. Ima puno žena iz prvih godina. Ima puno žena iz prve dve, tri godine koje su ostale. One možda nisu aktivne istim intenzitetom, ali su tu, blizu nas.
• Kako su akcije izgledale? Kakvih akcija je još bilo osim uličnog protesta?
Ja nisam mislila da ćemo mi uopšte raditi bilo šta drugo osim protesta. I moje drugarice i ja smo mislile da ćemo raditi samo proteste. Ali vrlo brzo se videlo da je to nemoguće i da je taj minimalistički koncept nedovoljan. Već na jesen ’91, videlo se da ćemo raditi mnoge druge stvari. Ja sam puno putovala u inostranstvo. Najviše u Italiju. Tamo smo kontaktirale “Žene”. Počeli smo da organizujemo neke zajedničke konferencije. Jedna od njih je bila u Veneciji – “Susret žena iz bivše Jugoslavije”. Ne žena, već aktivistkinja ženskih grupa, mirovnih grupa, grupa za ljudska prava. Ta konferencija je pokazala dramatičnost rata, im- pakt rata na odnose među ženama. Ne mislim na sve žene, već na od- nose među aktivistkinjama. Videlo se kako rat izaziva velike potrese i kod feministkinja, kako nacionalizam nije stran ni među feministkinjama. Došlo je do vrlo velikog, emotivnog potresa između jednog dela feministkinja iz Zagreba i Beograda. Došlo je do identifikacije nas feministkinja sa srpskim režimom, do optuživanja. Došlo je do podele na žene iz agresorske države i žene iz države koja je pretrpela agresiju. Hrvatska je pretrpela agresiju, a Srbija je agresor, što je tačno. To smo mi prve govorile. Problem je bio zašto se to tako govori među ženama, kad mi od prvog dana kritikujemo srpski režim.
• Kada je to bilo?
Ta konferencija je bila u februaru 1992. godine. Ja sam sve to dokumentovala. Kad smo se vratile, bio je dogovor… Bilo je jako potresno. Neke moje drugarice, feministkinje iz Zagreba nisu mogle da dođu na tu konferenciju. Došle su neke žene koje ja nisam poznavala, a neke koje jesam poznavala, postale su vrlo velike patriotkinje. Bilo je jako teško. Patriotkinje… Neke sa simpatijama prema Tuđmanu… Kad smo se vratile, dogovorile smo se da ne pričamo javno o tome, zato što su nacionalistički mediji u Srbiji jedva čekali da čuju takvu vrstu razgovora i sukoba. Ja lično sam odmah sve uradila da se takav skup ovde pripremi, da ne idemo po inostranstvu da pričamo, već ovde. Da se suočimo s tim užasnim problemima ovde. To je, naravno, bilo moguće za žene iz Makedonije, Crne Gore, Slovenije, Srbije i Bosne, ali ne i za žene iz Hrvatske. One nisu mogle da dođu. Prvi međunarodni skup pod nazivom “Mreža ženske solidarnosti” održan je u Novom Sadu, 1992. godine. Bilo je preko 100 žena. Polovinu su činile samo Italijanke, a polovinu žene iz bivše Jugoslavije, sem iz Hrvatske, koja je bila u poznatoj ratnoj situaciji. Već od sledeće godine, pripremile smo dosta takvih skupova na prostoru Jugoslavije, u našoj organizaciji. Već tada je došlo puno žena iz Hrvatske. Onda smo videle koliko je važno da vidimo jedne druge, da licem u lice razgovaramo. To je jedna od aktivnosti – da se mi, žene, sastajemo kao aktivistkinje mirovnih pokreta i pokreta za ljudska prava, a ne zato što smo žene. Ne zato što smo Hrvatice ili Srpkinje ili Albanke. Ali za nas iz Srbije bilo je jako važno da kažemo ženama iz Bosne, s Kosova, iz Hrvatske, da mi nemamo ništa sa srpskim režimom. One su to znale, ali je bilo vrlo važno da one to vide, da vide da mi nećemo ništa da opravdamo što radi ovaj režim. To je učvršćivalo naše međusobno poverenje i smatrale smo da je to politika mira i da ona podrazumeva jasnu distancu prema politici svakog režima na prostoru bivše Jugoslavije, ali i da nije isti položaj žena u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji. Ima puno sličnosti, ali nije isto. Da je odgovornost svih žena, aktivistkinja u tome da li će da se pobune protiv patrijarhata i patriotizma u njihovoj sredini. Drugim rečima, da li će žene iz Crne Gore, s Kosova ili iz Bosne da kažu bosanskim fundamentalistima, kosovskim ili hrvatskim: “Ne! Vi ne možete da pričate u naše ime!” Kao što smo mi rekle ovde. To je već veliki problem. Ja smatram da žene treba da otkažu poslušnost svojim patrijarhalnim liderima i da je to ključ za postizanje mira, ali to nije tako jednostavno. To je jako teško i to se nije desilo na Balkanu. Među feministkinjama i pacifistkinjama u Hrvatskoj jeste najvećim delom, ali to nije tako jednostavno. Ja nemam prava da govorim ženama s Kosova paternalistički da ja lično smatram da ne trebaju da slušaju Hašima Tačija. Treba da kažu: “Ti ne govoriš u naše ime!” Ali… mogu to ovde da kažem za sebe i za grupu “Žene u crnom”. Mi to ovde i radimo. To je problem. Da li će neko da kaže da žena ne želi nijednom lideru da dâ svoj glas. Da delegira svoju volju i svoj politički stav. To je veliki problem na Balkanu i šire. Ima mnogo drugih aktivnosti. Mi smo od početka rata podržavale javno dezertere. Zbog toga smo imale velikih političkih problema. U oktobru ’91, izdale smo javni proglas protiv patriota. Ovo što sada pričaju za patriote, mi smo to rekle ’91. godine. Patriote su siledžije, ubice i oni su protiv svog naroda. Mi smo bile antipatriote. Politički stav je bio: mi smo izdajice, antipatriotkinje, mi smo protiv rata. Mi nećemo da budemo patriotkinje ako patriote-ubice idu da kradu i ubijaju civilno stanovništvo. Po pitanju takvog oblika antipatriotizma i antinacionalizma nikada nije bilo problema među “Ženama u crnom”. Radile smo na prigovoru savesti, što znači da smo smatrale da muškarci imaju pravo da odbiju da idu u rat, da imaju pravo da odbiju mobilizaciju. To je bilo kažnjivo. Bilo je u redu, ali nije bilo lako. Onda smo počele i drugu stvar – stvaranje paralelne istorije. Pluralitet istorije. Počele smo ediciju “Žene za mir”. Do sada smo izdale 9 knjiga, a počele smo da izdajemo i neke druge knjige. Radile smo puno i sa izbeglicama. Ja sam 4 godine išla stalno po kampovima. Ja nisam bila koordinatorka, već su same izbeglice bile koordinatori tog projekta, aktivnosti.
• Kako je izgledao taj projekat o izbeglicama?
Radile smo u 4 velika kampa po Srbiji, van Beograda. Nismo imale pomoć ovdašnjeg Crvenog krsta, već naših mirovnih mreža. Naš projekat se zvao “Budimo kreativne zajedno”. Nismo htele da posmatramo žene samo kao žrtve. Htele smo da vidimo šta je to njima ostalo pozitivno od života, iz zemlje iz koje su došle. Napravile smo divnu knjigu s izbeglicama. Nismo htele da ih intervjuišemo o patnjama i problemima. Smatrale smo da je terapeutski bolje da pričamo o pozitivnim stvarima – kako sanjaju o povratku i šta je njima bilo najvažnije u zemlji iz koje su proterane. I, o odnosima s ljudima. Mi smo znale… Ljudi ne žive zajedno zato što im je partija rekla da žive zajedno, već zato što su hteli da žive zajedno, jer je suživot u bivšoj Jugoslaviji bio stvarnost. Ljudi su stvarno živeli zajedno. Bilo je toliko brakova. To etničko svađanje nije posledica, već cilj rata. Želeli su da pokažu kako ti narodi ne mogu nikako da žive zajedno. Morali su da vode rat da bi to pokazali. A narodi su mogli da žive zajedno i to se vidi iz svedočenja ljudi s kojima smo mi pričali. Druga vrsta pomoći izbeglicama… Ona što ih je motivisala na rad, na samopomoć. To je projekat samopomoći. One su pokazale svoje umetničko-zanatske veštine: vez – žene iz Slavonije, vuna – žene iz Bosne. Svaka je imala kulturni specifikum, u zavisnosti od kraja iz kojeg je dolazila. Onda smo mi s ženama iz inostranstva – s “Ženama u crnom” iz Italije i Španije prodavali te rukotvorine. To je bila solidarna pomoć, neka vrsta alternativne ekonomije. Ne znam tačan broj… Dosta je žena sebe izdržavalo tako. Imale su dodatne aktivnosti, dopunska primanja da mogu da kupe sebi lek, voće ili hranu, jer bila je jako loša hrana. Ali uglavnom za lekove…