Otvoreno i konsekventno protiv rata
Staša Zajović
Nevladina organizacija “Žene u crnom”
Beograd
• Zašto si osnovala “Žene u crnom”?
Ja sam bila aktivistkinja u bivšoj Jugoslaviji, u okviru Jugoslovenske feminističke mreže, koja je okupljala feminističke grupe iz Ljubljane, Zagreba i Beograda, kao i neke pojedinke iz Sarajeva i drugih gradova. Ali uglavnom se svodila na ta tri grada. Bila sam aktivistkinja i nekih drugih kulturno-političkih inicijativa u okviru disidentskog pokreta, novih socijalnih pokreta. Bilo je logično da se na početku rata, 1991. godine, priključimo novim inicijativama. Mirovne inicijative postojale su i pre “Žena u crnom” i ja sam bila aktivna od početka ’91, u nekim akcijama. Jedna od njih je bila u februaru ’91, kada je grupa nas feministkinja počela da protestuje protiv žena koje su branile JNA – Jugoslovensku narodnu armiju. One su organizovale miting pred tadašnjom Saveznom vladom, tj. Saveznim izvršnim većem u Palati federacije. To su bile žene iz Pokreta žena za Jugoslaviju. Zvali smo ih “bundašice”, žene vojnih lica. One su zapravo tražile militarizaciju, a mi demilitarizaciju Jugoslavije. Došlo je do fizičkog obračuna. Nas je bilo samo osam. Kada su shvatile koje su naše poruke, počele su da nas jure nekim batinama, da nas tuku, ali smo se nekako izvukle. Nakon toga, bilo je mnoštvo malih inicijativa. Jedna od njih je bio “Mirovni karavan” na Kosovu. Učestvovalo je nekoliko njih iz Beograda. Ja sam učestvovala s italijanskim pacifistima i pacifistkinjama, kao i nekim evropskim parlamentarcima. U leto ’91. godine, došlo je do osnivanja Centra za antiratnu akciju, prve organizovane, civilne, antiratne grupe. Tamo sam od početka radila protiv nasilne mobilizacije muškaraca. To je bila mešovita grupa, od muškaraca i žena. Ali, zbog mog ranijeg feminističkog angažmana, bilo mi je jako stalo da ženski mirovni angažman bude vidljiviji. Da se i u mirovnom pokretu u zemlji kao što je ova, u kojoj ne postoje snažne civilne inicijative, reprodukuju te patrijarhalne uloge. U tom Antiratnom centru bilo je i muškaraca i žena, ali su žene bile u većini i najaktivnije, dok su muškarci bili najvidljiviji u javnom prezentovanju našeg rada. Ipak, bio je jako dobar odnos i bilo je sve odlično. Tu su bili ljudi koji su i danas aktivni. Recimo, predsednik je tada bio Stojan Cerović. Ljudi nama bliski. U leto ’91, došla je grupa italijanskih feministkinja i pacifistkinja, a među njima su bile i političarke – žene koje su bile angažovane na raznim nivoima vlasti u Italiji. Tada su zapravo prvi put došle “Žene u crnom” iz Italije i to je bio moj prvi susret s njima. Od ranije sam želela da se upoznam s “Ženama u crnom” iz Izraela, s obzirom na to da su one osnovane 1988, ali nisam imala prilike. Ostvaren je kontakt s “Ženama u crnom” iz Italije, a onda sam ja ceo avgust i septembar učestvovala aktivno na organizaciji jedne evropske mirovne inicijative – Evropski karavan mira. Bio je sastavljen od akademskog i aktivističkog sveta. Došlo je više autobusa iz Evrope. To je bio pokušaj da se zaustavi rat. Obišli su celu bivšu Jugoslaviju. Došli su u Beograd. Onda smo zajedno otišli za Sarajevo. Došlo je puno “žena u crnom” iz Italije i tada smo imali prvu manifestaciju kao “Žene u crnom” u Sarajevu. Nije bilo mnogo ljudi iz Beograda. To je bilo krajem septembra ’91, a ja sam već tokom leta imala ideju da žene treba da se organizuju protiv rata, tj. za mir. Ta forma mi se učinila najbliskijom. Ideje koje su te žene imale učinile su mi se najbliskijim nama – feminističko pacifističke. Posle oko 15 dana uspela sam da ubedim jednu grupu žena, uglavnom aktivistkinja od ranije, da izađemo na ulice. Pored ranijih aktivistkinja, nama su se pridružile i druge žene, koje su prvenstveno bile pacifistkinje. Tu su bile i žene iz Pokreta majki – žene koje nisu dale da njihovi sinovi idu u rat ili su tražile da se vrate s ratišta. Bilo je puno takvih inicijativa u leto ’91. godine, a onda je jedan deo njih shvatio kolika je to bila manipulacija i odvojio se od Pokreta majki. Onda su sarađivale s nama. Neke od njih su i danas u našim grupama. Moja osnovna motivacija bila je moralne prirode. Moralno-emotivne prirode. Osećaj duboke ogorčenosti, nepravde, ogorčenosti protiv JNA, države, a na emotivnom planu i sramote, stida, nemoći i istovremeno želje da uradim nešto. To je bio vrlo minimalistički zahtev, moralno-emotivne prirode i, naravno, jasne političke prirode. Bez ikakvih nejasnoća da je ovaj režim odgovoran za ratove – režim Miloševića.
• Koliko dugo si pre osnivanja “Žena u crnom” bila aktivna?
Nikada nisam bila ni u jednoj oficijelnoj organizaciji. Nisam bila ni u Savezu omladine, ni u Savezu studenata, niti u Partiji. Nikada nisam bila u oficijelnoj organizaciji, osim kao pionirka. Nisam učestvovala ni u kakvim formalnim oblicima organizovanja. Uvek sam sebe smatrala levičarkom i antifašistkinjom, jer potičem iz takve porodice. Moja porodica nije bila u Partiji. Moja cela porodica, i s majčine i s očeve strane, dugo je bila na Golom otoku i mislim da je to uticalo na moj politički izbor u smislu “autsajderstva” u odnosu na državu. Nisam se ja zanimala za politiku, već za međunarodnu politiku u nekom romantičnom smislu – za Če Gevaru, rat u Vijetnamu, Vudstok. Za takva kulturno politička stremljenja. Nikada me nije zanimalo da idem u Partiju, u Savez komunista. Moje prvo političko iskustvo bilo je vezano za internacionalizam, za neke kontakte koje sam imala s ljudima iz Latinske Amerike. Završila sam filologiju i zato sam bila, u kulturnom smislu, upućena na Mediteranske zemlje i Južnu Ameriku, jer sam završila romanske jezike – španski i italijanski. U kulturnom smislu, vrlo su mi bliske zemlje juga, pre svega Mediterana. To je moje kulturno opredeljenje. Ja se ne izjašnjavam kao pripadnica nacije, već kao Mediteranka i Balkanka. Moje prve internacionalističke veze su bile sa političkim izbeglicama iz Latinske Amerike, iz Čilea. Imala sam veze, ali manje, i sa palestinskim izbeglicama. Moje prvo političko iskustvo vezano za ovdašnju situaciju je jedan Otvoreni univerzitet. Jedna inicijativa u kojoj, moram da priznam, nisam bila preterano aktivna, niti protagonistkinja. Moji prijatelji su bili mnogo aktivniji. Tada sam prvi put bila uhapšena… To je bilo 1984. i tako je počelo. Stalno sam bila aktivna u raznim inicijativama kulturno-političkog sadržaja.
• Kako je bilo moguće biti van institucija aktivna kao žena, feministkinja i autsajder?
Bilo je moguće. Čak je bilo lakše do 1991. godine nego posle. Zato što feministička aktivnost nije doživljavana kao opasna, sa stanovišta establišmenta. Ona je posmatrana kao jedna vrsta importa, uvoza sa Zapada. Kao besmislica, glupost. Tako je oficijelna ženska organizacija posmatrala nas feministkinje. Postojala je tradicionalna antifašistička organizacija – AFŽ (Antifašistički front žena). Prestao je da postoji krajem ’50-tih godina, a posle toga je došla jedna birokratizovana organizacija, produžena ruka države i partije – Konferencija žena. Potpuno besmislena… Ona je izgubila emancipatorski karakter koji je imao AFŽ. Ja njih nisam čak ni ozbiljno shvatala. Smatrala sam da su budale, a ni žene ih nisu ozbiljno shvatale. One nisu imale autonomiju, niti su tražile autonomiju u bilo čemu. Bile su vrlo neemancipatorski raspoložene. Njihov stav prema nama je uglavnom bio indolentan. Nije bilo problema u aktivnosti prema feministkinjama. Veći problemi su nastajali ako si se bavila disidentskim poslom, protiv države. Feministkinje nisu imale nekih većih problema. Konferencija žena postojala je nekih dvadeset, trideset godina. One su jedna birokratska struktura. Nisu razumele ni šta je feminizam. Stalno su govorili da je to jedna zapadna tvorevina, kapitalistička. Da feministkinje žele da deluje protiv interesa radničke klase. Sve neke gluposti! Nisu nam pravile neke probleme. Jednostavno, mi nismo imale nikakav kontakt s njima. Pravile su propagandu protiv nas, ali nisu pravile probleme u našem delovanju. Štaviše, mi smo kao feministička grupa “Žene i društvo” imale prostorije u Studentskom kulturnom centru. To je bila oficijelna institucija koja je otvarala prostor za različite disidentske inicijative. Bilo je mnogo disidentskih tribina. Nove teme su se otvarale i novi socijalni pokreti. Među njima su najaktivniji bili ekološki i feministički. Antinuklearni nije. I, studentski pokret. Mi smo imali sastanke u prostorijama SKC-a, koje je kasnije Milošević potpuno uzeo. Deset godina tu je bila Socijalistička partija Srbije. ’80-tih godina, postojala je liberalna struja u Savezu komunista, koja je shvatala da je bilo potrebno otvaranje. Tu struju je personifikovao Ivan Stambolić. Druga struja je bila staljinistička, totalitarna… Milošević… To smo mi kasnije videli. Nakon hapšenja 1984. godine. Moji drugovi su bili u zatvoru, suđeno im je, itd. Ja sam bila uhapšena… Nije bilo većih problema. Bio je to veliki rascep u Partiji između te dve struje – ortodoksne, tvrde i liberalne, mekše. Miloševića i Stambolića. Naša aktivnost je bila podizanje svesti i preispitivanje položaja žena… Ono što rade, feministkinje obično rade svuda. Onda smo se dosta bavili nasiljem u porodicama, reproduktivnim pravima, ženama u medijima… Mene su tada zanimale neke druge teme koje su uglavnom bile vezane za žene i militarizam, nacionalizam.
• Kako je tvoj posao izgledao?
Ja sam radila i svoj posao prevodioca. Nisam nikada imala državni posao, a nisam ga nikada ni tražila. Posle sam videla da je to teško. Tih 11 godina stalno sam bila u “Ženama”. Radila sam, a i dalje radim na terenu. Puno sam putovala, po celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Hrvatska, Bosna… Po Kosovu sam puno putovala. ’96, ’97, ’98. i ’99. godine stalno sam išla na Kosovo, gde smo se povezivali sa albanskim grupama – studentskim i ženskim. Od početka ’98, uporedo sa drugim putovanjima, ja intenzivno i permanentno putujem po Srbiji i Crnoj Gori, ali najviše po Srbiji, kao koordinatorka jednog projekta koji traje već 6 godina. To je projekat edukacije, koji se prvo zvao “Putujuće ženske mirovne radionice”, koji finansijski podržava nemačka organizacija “Heinrich Böll”. Nastavak projekta su “Ženske mirovne mreže”. Konferencija u Nišu je deo tog projekta. Ja sam učestvovala u svim aktivnostima “Žena u crnom”.
• Koji je bio razlog hapšenja?
Otvoreni univerzitet je organizovao razgovore sa ličnostima koje nisu bile političke, koje nisu bile poželjne sa stanovišta establišmenta, režima, države, o temama koje nisu bile poželjne. Tada je organizovan razgovor s najvećim jugoslovenskim disidentom, Milovanom Đilasom. U stanu jednog od disidenata, u centru grada. U tom stanu bilo je nas 28-24 muškarca i 4 žene. Hteli smo da pitamo Đilasa o nacionalnom pitanju u narodnooslobodilačkom ratu i antifašističkom pokretu. Da li je bilo problema s nacionalnim pitanjem? Videli smo da je nacionalizam opasno pitanje u ovoj zemlji i da je odavno problem za Jugoslaviju. O tome se nije pričalo. Hteli smo njega da pitamo šta je to bilo, kakvi su bili stavovi po nacionalnom pitanju. Policija je ušla posle 20 minuta i sve nas uhapsila. To je bio razlog. Došlo je do velikog skandala i tu se Partija takođe podelila – da li da budemo svi u zatvoru ili jedan deo. Liberalni deo partije je bio za to da se svi puste i da se to minimalizira, da se pokaže da sve to nema značaja, da mi nemamo nikakvog uticaja na radničku klasu, jer mi nemamo nikakve veze s fabrikom i nas niko ne sluša. Bio je jedan sindikalni lider, koji je misteriozno ubijen, Radomir Radović. Do danas to nije razjašnjeno, a bio je naš drug. Mi smo još tada znali da ga je policija ubila, ali nije bilo zvaničnog saopštenja…
• Kada si formirala “Žene u crnom”, kakvi su bili uslovi za osnivanje te nevladine organizacije?
Ništa nismo imale. Naša jedina aktivnost je bila ulica i protest. Nismo imali nijedno mesto da se sastajemo. U početku su nam dali da se sastajemo u Domu omladine, gde je bio SOS telefon. Onda su nam tamo rekli da nije dobro da dolazimo na sastanke, jer su naši sastanci problem za SOS telefon. Onda smo nekada kamuflirali sastanke zajedno sa SOS telefonom, ali to više nije moglo, zato što je bio problem za neke žene… SOS telefon je “hot line”… Nije politička, već humanitarna. Nije protiv režima. Onda smo ponekad išli na druga mesta da se sastajemo. Tamo gde je neka naša drugarica radila. Ona se bavila sociološkim istraživanjima. Čuli su da tamo odlazimo i onda su rekli da više ne smemo. Sastajali smo se u Centru za antiratnu akciju. Tu nije bilo problema, ali je to mali stan od 25-30 kvadrata. Imali smo tu mogućnosti, ali ne i mesta. Uvek je bilo puno ljudi. Posle svakog protesta, odlazile smo da popijemo pivo u jednom podrumu, “Dalmatinskom podrumu”. Nismo imale nikakav prostor sve do aprila 1993. godine. Tada smo prvi put rentirale neki prostor. Nismo imali sredstava za fotokopiranje, niti smo imale gde to da radimo. Prijateljice koje su radile po nekim institucijama, medijima, švercovale su papir za nas. Tada nije bilo kompjutera. Ili smo fotokopirale kod prijatelja. Pa skupimo pare. Sećam se 1991. godine, Italijanke su nam dale 180 dolara i mi nismo znale šta da radimo. Nismo znale šta da radimo s donacijama. Pomislile smo da je to dobro i da ćemo moći cele godine da fotokopiramo. Onda su počele da nam pomažu međunarodne grupe, ali to nije bilo dovoljno da mi neki prostor rentiramo. Posle toga se situacija izmenila. Što se tiče represije u tom periodu, ne može se reći da je bila otvorena prve godine, tokom prvih pola godine. Ali ona je počela kada je naša vidljivost porasla. Što su više pričali o nama, počeli su razne mere represije da primenjuju. Onda smo se premestile. Prvih godinu dana protestovale smo kod Studentskog kulturnog centra, jer je to bilo mesto gde je bila Feministička grupa. Nama je to bilo simbolično i materijalno mesto drugačije Jugoslavi- je, alternativne Jugoslavije. A mi smo sebe smatrale takvima i zato smo bile tu, kod Beograđanke. Onda smo videle da to nije dovoljno vidljivo i otišle smo na Trg republike. Od tada smo tamo.