Nato bombardovanje iliti crvena krpa za narod
Ljubiša Ivanovski
publicista, Beograd
Do kada će se ovom narodu mahati crvenom krpom ispred očiju? Tih starih krpa uvek ima u rezervi, ali ovde pričamo o krpi koja se zove NATO. Najgore je to što ljudi od struke znaju istinu, ali nijedan ne diže glas da objasni narodu. Sve su to Titovi savremenici iliti Titovi pioniri.
Poznajem doktora spoljnopolitičkog prava, ne navodim mu ime jer znam da voli da ostane u senci, dovoljno je da navedem da je jedan od sastavljača tužbe protiv zemalja NATO pakta. Izneću ovde skraćeno naš dijalog, koji zapravo predstavlja suštinu stvari.
“Profesore, zašto to radite kad bar Vi odlično znate da je tužba besmislena?”
“Pa ne mogu oni nas tek tako da bombarduju. Uostalom, kako bi ih vi branili?”
“Presedanom!”
Malo razmišljanja… “E sad mora ozbiljnije da razgovaramo.”
“Da, ali kad budemo ravnopravni. Vi znate napamet Povelju Ujedinjenih nacija, a ja je nisam ni video.”
Dao mi je svoj primerak i objasnio da je to mnogo bolji prevod od onog u “Službenom listu”, a da on ima još bolji prevod. Objasnio mi je da oni na Fakultetu imaju u biblioteci, zbog obaveze, službeni prevod, ali predaju iz boljih, koji drže u fijoci. U čemu je razlika? Prevod u “Službenom listu” je sa engleskog jezika i vrlo grub. U drugim prevodima ima dopuna sa francuskog jezika, koji je jezik diplomatije i mnogo rafiniraniji!
Pre nego otvorim dosije Ujedinjene nacije, moram da objasnim šta me je ponukalo da posumnjam u zvaničnu verziju. Ono što je zabašureno, a što se u glasilima pojavilo samo u početku, to je da je Savet bezbednosti raspravljao o intervenciji u Srbiji! Da se podsetimo, stalne članice imaju pravo veta. Veto je van diskusije. Veto. I tačka. Članice Saveta su glasale za, osim dva uzdržana glasa. Rusija i Kina. Ako izuzmemo Rusiju, koja i danas ima dovoljno svojih problema, e da bi se suprotstavljala, pa se zadovoljila uzdržavanjem, Kina bi stavila veto da je našla i najmanju pravnu začkoljicu.
Pa da zavirimo u Povelju Ujedinjenih nacija i vidimo ko nas je stvarno bombardovao? Da se podsetimo: uvek smo se ponosili da smo među prvima potpisali tu Povelju! Insistirali smo i na imenu i sukcesiji da ne bismo izgubili mesto u međunarodnim organizacijama. Sreća naša da nas nisu ozbiljno shvatili. Mogli su da kažu: hoćete sukcesiju? Onda svi dugovi Titove Jugoslavije padaju na vaš teret! Povelja Ujedinjenih nacija sadrži, između ostalog, sledeće odredbe:
Član 12.
Tačka 1. Dok Savet bezbednosti u pogledu bilo kojeg spora ili situacije vrši zadatke dodeljene mu ovom Poveljom, Generalna skupština ne može da čini nikakvu preporuku u vezi sa tim sporom ili situacijom, izuzev ako to Savet bezbednosti zatraži.
Komentar: Savet je neprikosnoven!
Član 24.
Tačka 1. Da bi osigurali brzo i uspešno postupanje Ujedinjenih nacija, njihovi članovi poveravaju Savetu bezbednosti glavnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti i saglasni su da Savet bezbednosti pri vršenju svojih dužnosti na osnovu ove odgovornosti postupa u njihovo ime.
Član 25.
Članovi Ujedinjenih nacija su sporazumni da prihvate i izvrše odluke Saveta bezbednosti u skladu sa ovom poveljom.
Komentar: Potpisivanjem Povelje prihvatili smo da izvršavamo bezuslovno odluke Saveta bezbednosti. One mogu biti predmet diskusije, ali ne i neizvršavanja. Zašto se nismo pokorili odlukama Saveta bezbednosti, to ostavljam tandemu Sloba-Mira da objasni.
Član 29.
Savet bezbednosti može da ustanovljava pomoćne organe koje smatra potrebnim za obavljanje svojih zadataka.
Primer: Haški sud. Osnovan je ad hoc i nije ga osnovala Amerika, kako se servira narodu, već Savet bezbednosti. Ponavljam, Kina je mogla da stavi veto, isto kao što je Amerika sebe izuzela.
Komentar: Na osnovu ovog člana, Savet bezbednosti može u cilju efikasnosti, a i smanjenja troškova, da iskoristi neku već postojeću organizaciju, ukoliko su članovi te organizacije istovremeno i članovi Ujedinjenih nacija. Da se podsetimo, sve članice NATO pakta su istovremeno i članice Ujedinjenih nacija!
Član 41.
Savet bezbednosti može da odluči kakve će mere, koje za sobom ne povlače upotrebu oružane sile, da primeni u cilju izvršenja njegovih odluka, i može da pozove članove Ujedinjenih nacija da primene te mere. Opet NATO pakt. Ove mogu da sadrže potpun ili delimičan prekid privrednih odnosa i železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih saobraćajnih sredstava, kao i prekid diplomatskih odnosa.
Mislim da komentar nije potreban.
Član 42.
Ako Savet bezbednosti smatra da mere predviđene u članu 41. neće biti dovoljne ili se pokažu kao nedovoljne, on može da preduzme svaku meru vazduhoplovnim, pomorskim ili suvozemnim snagama koja je nužna radi održavanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takva mera može sadržavati demonstracije, blokadu i druge operacije vazduhoplovnim, pomorskim i suvozemnim snagama članova Ujedinjenih nacija.
Komentar: Sve zemlje članice NATO Pakta su istovremeno i članice Ujedinjenih nacija!
Da ne citiram više cele članove, bilo bi zamorno. Ko želi da proveri, neka uzme Povelju. Samo ću komentarisati pojedine članove, naravno, sa naznakom broja.
U članu 83, tačka 3, stoji da Savet bezbednosti može da odredi strateške tačke i podvede ih pod starateljstvo. Tu je zapravo ugrađen presedan koji sam spomenuo. Kosmet je postao strateška tačka, ne u geografskom smislu, već u smislu mirovne bezbednosti. Zašto ne u geografskom smislu? U vreme satelita i Avaks-a kome je stalo do baza?! Još jedna crvena krpa za narod. Jedva je smiren sukob u Bosni, kome treba novo ratište?
Da se vratimo na član 80, tačka 1. Stavljanje neke teritorije pod starateljstvo ni u kom slučaju ne sme da ugrozi teritorijalno jedinstvo države na kojoj je teritorija pod starateljstvom.
Komentar 1: Sve priče “izgubićemo Kosovo” padaju u vodu! To je opet crvena krpa za narod! Međutim, u tački 2. istog člana stoji da suverenitet države čiji deo teritorije treba da se nađe pod starateljstvom ne daje pravo toj državi da odugovlači proces.
Komentar 2: Sloba i Mira očigledno nisu pročitali ovaj član.
Da se vratimo na tužbu protiv zemalja NATO pakta. Tužba bi imala osnova da su te zemlje samovoljno bombardovale. Kako smo ustanovili da je Savet bezbednosti imao pravo da angažuje snage NATO pakta za svoje potrebe, a protiv odluka Saveta nema prosveda, to je tužba besmislena. Kao da ste Okružnom sudu podneli tužbu na odluku Vrhovnog suda. Jedino što može da se desi je da se Međunarodni sud oglasi nenadležnim, što je pravnim stručnjacima itekako jasno. Ali, još jedna crvena krpa za narod. Kada sam gore pomenutom profesoru pomenuo da je učestvovao u pisanju tužbe iz srpskog inata, odgovorio je:
“Da, ali ne mogu oni tako sa nama!” Istini za volju i profesoru za rehabilitaciju, znam da nije imao na umu crvenu krpu.
Ovaj tekst se ne može završiti na ovom. Zašto? Bombardovanje je proisteklo iz problema Kosova! A problem Kosova je i istorijski i politički.
Istorija Kraljevine Jugoslavije (Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca) je naprosto “zaturena”. Nakon Titove smrti štampan je jedan reprint u malom tiražu, a potom opet ćutanje. Istoriju za vreme Tita pisali su njegovi ljudi, što znači da su je ili falsifikovali ili prećutkivali. Naredna generacija istoričara je sledila ono što je učila, nije se bavila istinskim istraživanjem, jer su bili Titovi pioniri. Oni koji su i pokušali da se bave Istorijom nisu imali šanse da objave svoje nalaze. Nećemo se baviti celom istorijom Balkana, ovde nam je interesantna samo istorija Kosmeta, što je pravi naziv te teritorije (Kosovo i Metohija). Sve do seobe Srba pod Čarnojevićem, Srbi su bili većinsko stanovništvo na toj teritoriji. A onda je počela prodaja Kosmeta. Nakon prve opsade Viene (Beč) jedan austrougarski general se zaneo i preveo svoju vojsku preko Save. Gonio je Turke sve do Skoplja. Usput su mu se pridružili Srbi sa Metohije. Kada je ušao u Skopje, shvatio je svoju grešku! Ostao je bez pozadine nasuprot Turcima, koji su se pregrupisali i krenuli u kontranapad! “Okrenuo je konjima repove” i brže bolje se vratio u Austrougarsku. Srbi su, naravno, ostali na cedilu!
I sad počinje trgovina. Postojala je mogućnost da Arsenije stavi glavu na panj zajedno sa još nekoliko srpskih prvaka i da ne bude nikom ništa. Naime, rat je rat, ne može se vojska kontrolisati, ali u miru nisu Turci bili budale da kolju svoju radnu snagu, tj. srpsku raju. Da bi sačuvao glavu, Arsenije postiže pogodbu: odvešće Srbe u Austrougarsku! Sultan je prihvata jer mu odgovara da se otarasi večitih potencijalnih buntovnika bez borbe. Ta pogodba je sigurno zapisana u turskim tefterima, pošto Turci nisu uništavali svoje arhive (kao “komunisti”). Ali nije potrebno ući u turske arhive. Dovoljna je logika! Zamislite tu seobu! Samo popovi i prvaci su imali konje. Volovske zaprege i pešaci zajedno sa kokoškama. Do Save im treba oko četiri stotine kilometra bespuća (nije dvadeseti vek). A onda je trebalo forsirati Savu! Da su Turci hteli, mogle su njihove krdžalije triput na dan, pre ili posle jela, da seku Srbe usput. I da ih na Savi dotuku. Ništa od toga! Srbi su mirno putovali i mirno prešli Savu! Manjih seoba bilo je još, nisu ni zabeležene u istoriji. Austrougarskoj je to odgovaralo. Leva obala Save je bila gotovo nenaseljena zbog stalnih upada turskih pljačkaša. Dali su je Srbima, dali su im i autonomiju, samo da budu graničari! Arsenije je takođe dobro prošao. Smestio se u Sremskim Karlovcima i nastavio da stoluje. Kako je narod prošao, to nam je Ćosić dobro opisao!
Sultanu je pogodba takođe odgovarala! Na ispražnjenu Metohiju naselio je Šiptare iz Malesije. Go kamen! Možete misliti kako su sa oduševljenjem prihvatili islam kad su videli bogatu Metohiju! Jedna oaza mira u Turskom sultanatu.
U kratkotrajnoj Kraljevini Jugoslaviji Kosovo i Metohija su zauzeli mesto koje im pripada. Naprosto su bili deo države, ni manje ni više.
Prodaju Kosmeta nastavlja Tito. U želji da bude Balkanski car, obećao je Šipniji (Albaniji) Kosmet ukoliko se priključi Balkanskoj federaciji. Radi toga je zabranio povratak Srba koji su izbegli za vreme rata. Njegova ideja nije ostvarena, ali je u svesti Šiptara sa Kosmeta ostala!
On je podgreva dajući ime teritoriji Kosovo (brisanje identiteta teritorija) i dajući im pravo da se zovu Albanci.
I sad nastupa najgore. Sami Srbi vrše rasprodaju preostalog. Prodavali su svoja imanja po ceni najmanje tri puta većoj od stvarne vrednost! Kad je dve trećine sela prodato, onda je lako vršiti represiju nad ostatkom! Ti “Srbi” sad imaju imanja i firme po celoj užoj Srbiji i prave se “ludi”. Ne sećaju se ni gde je Kosmet. Moram da ispričam svoje lično iskustvo. Poznajem jednog zlatara iz Gnjilana. Troje dece. Sve ih je smestio u Beograd, ali on je ostao u Gnjilanu. Kada sam ga pitao: “Zar se ne plašiš”, odgovorio je: “Ne. Svi Šiptari znaju da ispod tezge držim otkočen pištolj sa metkom u cevi.” Dakle, niti su Šiptari toliko opasni, niti su Srbi tako bespomoćni. Novac je rešio problem preuzimanja Kosmeta od Srba!
Posle Titove smrti postojalo je rešenje problema Kosmeta, ali nije bilo “političke” volje. Tita su nasledili njegovi poslušnici i “titovi pioniri”. To su ovi koji i danas vladaju. Ne umeju bolje i da žele. Kad su počela previranja, problem Kosmeta su držali u rezervi. Crvena krpa za narod.
Kako je trebalo rešiti problem? Bez represije, potpuno legalistički. Pozivajući se na istoriju, trebalo je vratiti ime sa Kosovo na Kosovo i Metohiju (Kosmet). Potom, oduzeti im pravo da se nazivaju Albanci. Naime, Albanac je samo osoba koja poseduje albanski pasoš. Oni sami svoju državu nazivaju Šipnija, Albanija je ime za spoljnu upotrebu i nalazi se isključivo na geografskoj karti. (Primer je Grčka. Svi ste bili bar jednom u njoj. Nigde niste našli natpis Grčka, osim ako je na stranom jeziku. Svugde stoji Elas.) Opet lični doživljaj. Uvek sam ih nazivao Šiptarima. Jedan mlađi čovek me upitao zašto ih tako zovem kad su oni Albanci?
Dijalog:
“Jesi li školovan?”
“Jesam, završio sam srednju školu.” “Dovoljno. Prevedi mi reč Albanija sa šiptarskog na srpski.”
Razmišljanje. “Ne postoji ta reč u šiptarskom jeziku.” Napomena: sam je rekao šiptarski.
“E kad mi je prevedeš ili kad mi pokažeš albanski pasoš, zvaću te Albanac. A ti ako se stidiš svog naroda, to je tvoja stvar.” Nikad se više nije bunio.
Dalje, pozivajući se na Zakon o državljanstvu trebalo je preispitati državljanstvo svakog stanovnika Kosmeta. Bar trećina Šiptara bila bi vraćena u Šipniju (Albaniju). Time bi se stvorila mogućnost povratka Srba koji žele da se vrate, Šiptari bi osetili da zakon ipak postoji! Ništa slično nije urađeno. Donet je samo besmislen Zakon o kontroli kupoprodajnih ugovora od strane Beograda. Zašto besmislen? U tim krajevima čak i Srbi se pokoravaju zakonu Leke Dukađinija. Šiptari su kupovali imanja naprosto na “besu”.
I konačan kraj. Namesto ovih legalnih poteza, mi oduzimamo autonomiju Kosovu i počinjemo sa represijom. Da se ne lažemo, i te kako represijom!
Znam da će mi većina reči da branim Šiptare, po principu “ako nisi sa nama onda si protiv nas”. Ne branim niti napadam ikoga, naprosto iznosim činjenice. Zbog pogrešna politike Druga Tita, koju su nastavili i ostali iza njega, žrtava je bilo na obe strane. A kako reče jedan pametan čovek “ružno je upoređivati žrtve”.
Od Miloševića, pa i dan-danas, naše rukovodstvo se brani da su “Albanci” imali jak lobi u svetu. Ko je Srbiji branio da ima svoj lobi? Ali ne! Ponavljam, mi smo osnivali “jagnjeće brigade”. Dok su Šiptari radili u svoju korist, mi smo radili “u korist svoje štete”!
Rezime: Ko nas je bombardovao? Mi sami. To jest nepismena Vlast koju smo imali. Ali kako se kaže, “svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje”.
P.S. Članak je napisan pre odluke Međunarodnog suda. Odluka Međunarodnog suda samo potvrđuje tačnost mojih navoda. Ali ne samo to! Još jedno bacanje prašine u oči narodu! Naime, radni čovek radi svoj posao i to očekuje i od svojih izabranika. Ako oni kažu da smo putem sukcesije bili članovi Ujedinjenih nacija, zašto im ne bismo verovali? Odjednom saznajemo da nismo bili član Ujedinjenih nacija! To smo postali tek 2002. Ako naše vlasti nisu to znale, zašto su podnosile molbu za prijem u članstvo?! Naime, bez molbe Ujedinjene nacije ne bi raspravljale o prijemu.
Još jedno bacanje prašine u oči narodu. Naši “stručnjaci” tvrde da je ta odluka uspeh za nas! To me podsetilo na sliku druga/gospodina Miloševića u Dejtonu. “Konačno mir. Za to smo se i borili!?” Naime, ova odluka nema nikakvog uticaja na tužbu BiH i Hrvatske protiv nas. Sud donosi presude na osnovu postojećeg Zakona. Nijedna presuda nema uticaja na drugu. Osim u slučaju presedana. U našem slučaju nije bilo presedana. Čak i da smo bili član Ujedinjenih nacija, Sud bi doneo istu odluku, protiv odluka Saveta bezbednosti nema priziva. Činjenica da nismo bili član Ujedinjenih nacija samo im je olakšala posao.