Mit o nezavisnom novinarstvu
• Da li mislite da bi generalni štrajk ’96/’97. godine doveo do pada Miloševićevog režima?
Iz perspektive ’96/’97. nismo mi imali neku jaku opoziciju koja bi mogla da preuzme sve to. Moje viđenje stvari potvrđuje i 2001. godina. Rekao sam da su socijalisti imali izgrađenu infrastrukturu vlasti. Opozicija nije imala. To što je ona gradila bilo je na “labavim” nogama. Sve je to bilo kao kula od karata. Moglo je lako da padne, da se sruši. Mislim da nije bilo spremnosti, da opozicija nije imala tu jačinu da preuzme kompletnu vlast. Da su imali, oni bi preuzeli ’96/’97. Sada ću izneti lično svoje viđenje, svoj stav. Za vreme prvih izbora, koji su bili ’89/’90, ono što sam ja želeo je da socijalisti pobede, ali sa 50,1%, a da opozicija bude sa 49,9%. Znači, ni tada nije trebalo da opozicija preuzme vlast, jer bi bila još veća katastrofa, nego ono što su radili socijalisti, upravo zato što nije imala svoje ljude, infrastrukturu vlasti, ali je trebalo da bude jedinstvena i jaka da može da parira socijalistima… Došlo je do “cepanja” opozicije, već kod tih izbora. Ista pesma se ponavljala na svim izborima. Uvek je neko hteo da izbije u prvi plan i to je Milošević znao i maksimalno koristio tu situaciju. Pusti, pusti, i onda razvodni sve to i, ako dobije udarac, on je blag. Znači, nije dobijao takav udarac da neko može da ga nokautira. Možda ga je samo okrznuo, jer je znao da ne postoji jedinstvo među opozicionim strankama, političarima i sve ostalo. Da ne pričam da je, verovatno, bilo ljudi koji su se predstavljali kao opozicija, a u stvari su bili njegovi ljudi. Kao same vođe tih stranaka. Tako da, po meni, nije postojala ta snaga u opoziciji da neko preuzme vlast. Kulminacija je bila 2000. godine, kada je narodu već svega bilo dosta. Čak u to vreme, po meni, ulica kao ulica nije mogla nešto bitno… Vezano za Beograd. Jer posle ’96/’97. godine, kada je napravljena revolucija, da tako kažem, to jedinstvo, kada je narod stvarno izlazio, šetao, šerpe, lonci, pištaljke i sve ostalo, i ništa nije urađeno, na kraju. Jeste – opozicija je preuzela Beograd i ništa drugo. Ništa radikalnije od toga. Narod je bio dosta razočaran, nije imao ideale da će nešto bitno da se desi. Niko nije mogao da pretpostavi da će 2000. godine, na izborima, neko iz opozicije da preuzme vlast. Milošević je zato raspisao izbore, zato što nije verovao. Mislio je da je u to vreme najjači. Onda, splet okolnosti. Nešto bogom dano se desilo… Opozicija je pokušavala nešto tim šetnjama, mitinzima, ali sve je to bilo slabo, bledo, neorganizovano, već viđeno iks puta, tako da niko nije verovao da će se to desiti. E, onda, pred te izbore, krenula je ta neka medijska kampanja i sve ostalo, kojom je bilo bitno animirati Beograd. Unutrašnjost nije bila toliko istrošena, kao što je bio Beograd. Lakše je bilo da Niš ili bilo koji drugi grad u Srbiji krenu sa šetnjama i demonstracijama nego Beograd. Zato što je 70-80 dana ’96/ ’97. narod šetao Beogradom i ništa. Tako da je mali vremenski period prošao posle toga, neke dve-tri godine… Svake godine su studenti izlazili na ulice sa određenim zahtevima, blokirali ulice, što nije bio slučaj sa unutrašnjošću. Beograd je bio prezasićen tim šetnjama, strašno razočaran što ništa bitno nije urađeno te ’96/’97. godine, bez obzira kolika je energija bila uložena u sve to da se nešto uradi. Trebalo je animirati sam Beograd kao Beograd i, po meni, dobar deo tog 5. oktobra su izneli ljudi koji nisu iz Beograda. Dolazili su sa strane. Velja Ilić, Čačani… Pa su oni dodatno animirali. Nešto se dešava! Narod je krenuo! Ajmo! Tu je “Indeks” imao ključnu ulogu, jer je obavestio da je narod krenuo. Ta energija za 5. oktobar je, po meni, dolazila iz unutrašnjosti, a ne iz Beograda. Energija koja bi pokrenula narod da izađe. Izašao je na kraju narod. Bilo je ovde preko milion ljudi, na ulicama, 5. oktobra, ali je trebalo da ih neko pozove da izađu… 5. oktobra, ključna je bila uloga “Indeksa”. Bila je i pre toga, u pripremi izbora i sve ostalo. “Indeks” je imao kontakt program koji se zvao “Ko”, bukvalno “Ko” – ko će pobediti? Taj slogan je kasnije uzeo Vojislav Koštunica za svoju kampanju. To je bila “Indeksova” ideja – ko, ko, ko… Ko je jači – Đinđić ili Milošević, Drašković ili Milošević… Ko će pobediti? Doduše, zvali su iz Koštuničinog štaba “Indeks” da pitaju da li mogu to da uzmu, pa je nastalo “Ko? Ko? Koštunica!”
• Pošto ste malo pre pomenuli 80-te godine: da li se znalo šta se dešavalo npr. na Kosovu?
Stari Kosovari, Albanci nikada nisu pravili problem. Ja sam rođen u Vranju. To je jug Srbije, blizu Bujanovca. U samom gradu, nije bilo Šiptara, ali je već na 15-20 km… Tako da sam dobro poznavao mentalitet tih ljudi. Nisu oni bili problem uopšte, nego su tu ubacivani svesno ljudi koji su bili sa zadatkom iz Albanije da se stvori nesigurnost na Kosovu… Demonstracije posle Titove smrti, koje su organizovane i gde su studenti odlazili u šetnju, a žene i deca izbacivani u prvi plan, to je ono što se sada vidi po islamskim zemljama – način na koji se oni bore. Žrtvuju svoju decu… To je Milošević radio, banalno zvuči, kada je žrtvovao ne novinare, već tehničko osoblje RTS-a za vreme bombardovanja. Svesno su žrtvovali oni 16-17 radnika da bi rekli: “Bombarduju i RTS! Poginuli novinari!” Nisu novinari. Nije bilo nijednog novinara, sve je bilo tehničko vođstvo. Taj sistem i logiku razmišljanja su imali i Albanci, koji su dolazili, školovani u inostranstvu, ili su dolazili iz Albanije sa zadatkom da se ta ideja stvaranja velike Albanije realizuje, da se podigne narod na Kosovu. U tom kontekstu pričam. Kao što nije Milošević jedini krivac za raspad Jugoslavije i za rat, da se razumemo. Da biste se s nekim svađali, mora da postoje bar dvojica. Ne možete se svađati sami sa sobom ili da se bijete. Mora da postoje bar dvojica. S druge strane je postojao Tuđman ispred Hrvatske. Slovenija kao Slovenija je po svojoj prirodi… Mislim da je ova zemlja mogla da opstane kao konfederacija. Sistem Amerike – da i dalje bude Jugoslavija, ali nezavisno Slovenija, Hrvatska i sve ostalo. Nije samo u Srbiji, kod Miloševića, bio izražen taj nacionalizam. Bio je izražen i kod drugih, samo što su drugi imali dobar marketing i to svetu predstavili na drugačiji način. U ono vreme kada je, da tako kažem, svetska diplomatija zakazala. Pa, i dan-danas se 90% sudi u Hagu srpskim vojnicima i srpskim političarima. Ne sudi se svima. Slažem se, Milošević je kriv i treba da odgovara, ali Milošević je mnogo veće zlo naneo ovom narodu ovde, nego što je naneo zlo Muslimanima i Hrvatima, da ne pričam kakvo je zlo mogao Amerikancima ili bilo kome drugom da nanese. Mnogo veće ovde. Po meni, jedino je ovaj narod mogao da ga osudi i da ima argumente zašto mu sudi, jer je mnogo ispaštao. Mnogo su više stradali, na direktan ili indirektan način, ljudi sa prostora Srbije, koje je on odveo u rat, na ovaj ili onaj način. Stradao od nemaštine, gladi, bolesti, svega ostalog, nego što su stradali Hrvati, Muslimani. Mnogo je veće zlo naneo svom narodu nego bilo kom drugom narodu.
• Šta najviše zamerate Miloševićevom režimu?
Miloševiću najviše i samoj toj vlasti koja je u to vreme bila, što su uopšte doveli ovaj narod i ovu zemlju do prosjačkog štapa, jer je do početka ’90.-tih, pre nego što je Milošević preuzeo i uzeo zamah u svojoj vladavini, da tako kažem, ova zemlja, da kažem Srbija, mada mislim na celu Jugoslaviju, bila ekonomski relativno dobrostojeća, bila je pojam za ceo Istočni blok…
Vreme će možda pokazati šta je sve bilo, a možda nikada nećemo saznati šta je pravi uzrok raspada te države i da li je moglo, a ja verujem da je moglo, sve to da prođe bez rata, mirnim putem, dobrom diplomatijom. Kao što verujem da za mirno rešenje mora da postoje bar dva-tri političara, a ne samo jedan da bude kriv za rat. Nije samo Milošević kriv, krivi su i drugi. Bar političari. Pričam ne o kolektivnoj odgovornosti, već o odgovornosti pojedinca.
• Kako ste doživeli 5. oktobar 2000. godine?
5. oktobar… Jednostavno, ja i uopšte kuća verovali smo da može nešto da se uradi i da je to možda bio poslednji trenutak da se nešto uradi i sa ovom političkom strukturom, sa ljudima koji su već desetak godina bili opozicija. To je bila poslednja šansa i nada da oni mogu nešto da urade u borbi protiv Miloševićevog režima… Rekao sam da je narod bio isceđen, bilo mu je dosta svega. Jednostavno, mislim da bi, da se nije desio 5. oktobar, zavladala takva apatija među narodom, malodušnost, da bi trebalo da prođe nekoliko godina da narod opet skupi snagu i opet proba nešto što se zove borba za smenu vlasti. “Indeks” i ja, u to vreme, verovali smo i znali smo da moramo da poslednji atom snage usmerimo, da damo maksimum od sebe… Ne razmišljajući čak ni o velikom riziku koji je postojao. Veliki rizik je postojao jer su u vreme kada su se u ovoj zemlji dešavale čudnovate stvari politički neistomišljenici stradali, bivali ubijani… Išlo se do toga da su ubijali i novinare. Nikada se nije saznalo ni ko ni šta. Maltene, ako ne svakog dana, onda su se bar jednom nedeljno dešavala što kriminalna, što ovakva ili onakva ubistva, čiji su izvršioci bili NN osobe. Sada je tu trebalo da se krene sa švercom predajnika. Legalno nisi mogao da uvezeš predajnik, da radiš… To je bilo opšte ludilo. Ali, jednostavno, i rukovodstvo i ljudi koji su u to vreme radili imali su želju da bukvalno poslednji atom snage ulože u sve to da bi se nešto desilo. Na sreću, desilo se. Desio se 5. oktobar. Došlo je do smene vlasti. Po meni, to je bila poslednja šansa da se nešto uradi, inače bi nastao duži period neke apatije u narodu i nespremnost da se bilo šta uradi. Jednostavno, isceđenost i ispražnjenost svime onim što se dešavalo. Shvatili smo da je tu naša ključna uloga i da je naš zadatak viši cilj koji mora da se uradi… Ne kažem da tu nije bilo straha. Kad izađeš na ulicu, šta će biti, kako će biti, je li zgrada opkoljena policijom… Ali, verovalo se i ta ideja da mora nešto da se uradi bila je mnogo jača od samog tog straha da neko može preko noći da nestane. Pogotovo, usred bombardovanja, ubistvo Slavka Ćuruvije je bila velika opomena za ljude koji se bave medijima, jer se nije znalo ko je sledeći, da li će se to nastaviti ili ne, šta, kako… U periodu kada je bilo već zavladalo jedinstvo među ljudima, jer imamo neprijatelja koji nas napada odozgo, koga ne vidiš, a ljudi stradaju. Postojalo je to jedinstvo, bez obzira da li si ti ljubitelj ili simpatizer ili član određene političke opcije ili ne, postojalo je jedinstvo među ljudima. Postojao je strah, ali nije bio presudan. Presudna je bila ta ideja da treba nešto uraditi. Zato sada neke rane bole i peku, kada posle svega toga, a svesni smo šta smo i koliko uradili, neko pokušava da jednim pritiskom na dugme anulira sve to, da izbriše.
• A “Radio 988”, koji je emitovan sa željezničke stanice?
“988” je radio pokrenut pre 5. oktobra. Ne železnička stanica, Železnik. To je išlo iz Čovićeve hale – FMP-a. On jeste informisao šta se dešava u gradu, to je činjenica. To je stanica koja se čula u sasvim uskom delu grada. Posle 5. oktobra, da bi se marginizovala uloga i uopšte značaj koji je “Indeks” imao u obaveštavanju i izveštavanju svega što se dešavalo 5. oktobra, izbačen je u prvi plan “988” kao radio-stanica koja je bukvalno radila kao razglas 15-20 dana i ugasila se. To nikada nije ni zaživelo. I sada stranci kada dolaze, oni kažu: “Kakav ’Indeks’! Ključnu ulogu je odigrao ’988’ 5. oktobra!” O tome pričam. Vraćam se na ono prekrajanje istorije i dovođenje do nekih margina uticaja i uloge koju je imao “Radio Indeks” za vreme petooktobarskih dešavanja. Nije samo 5. oktobar. Trebalo je pripremiti se za 5. oktobar. Od juna 2000. išle su pripreme i sve ostalo. Da ne pričam taj isti Montgomeri, kada je došao ovde iz Mađarske, prvo se video sa ljudima iz “Indeksa”. Ljudi iz “Indeksa” su ga zaštitili. To su neke više političke igre i sve ostalo, koje neko zna, neko ne zna. To nema veze direktno sa radom jedne radio-stanice. To su već stvari koje su na nivou državne politike.
• Koja je Vaša motivacija bila da radite na radiju?
Bavim se medijima počev od “202”, 1987. godine… Bio sam jedan od pokretača “Radio Pingvina” zato što sam već davne ’90. godine shvatio da ono što se u to vreme zvalo opozicija, da se svi bore za vlast i da niko ne brine za narod. Jednostavno, jer sam ja na “202” radio kao organizator u Informativnoj redakciji… Spletom okolnosti, pronalaskom finansijera koji je hteo da pravi nešto novo što nema veze s politikom, nastao je “Pingvin”. Distancirao sam se od politike maksimalno i imao, da tako kažem, oazu izdvojenu van grada. Udaljen od centra grada 7-8 km. U to vreme “Pingvin” je bio lociran u Sportskom centru.
… Jeste teško, ali je moja želja i motiv da to izguram do kraja, da opet napravim stabilnu radio-stanicu, koja će jednog dana možda prerasti u isključivo muzičku radio-stanicu, što mi je i želja. Znači, da više neće biti potrebe da se bavi politikom, odnosno informisanjem. Znači, u ovoj zemlji, to sam ja rekao ljudima još 2000. godine, želja mi je da za koju godinu “Indeks” bude muzičko-zabavna radio-stanica. Zašto? Znači da je situacija u zemlji sređena i da više nikog ne zanima ni kako se zove predsednik države, ni kako se zove premijer, ni da li je ovaj rekao onome nešto, nekom političaru… Živimo, imamo neko, uslovno rečeno, blagostanje. Znam da će trebati još koju godinu… Trajaće još dosta vremena, ali želja, nada i vera da će to jednog dana biti ovde, to je ono što mi daje snage da se izborim do kraja i da dovedem ovu kuću do toga da ljudi, koji rade ovde, mogu da žive od svog novca, od svog rada i da to rade iz zadovoljstva.
• Pošto ste pomenuli narodnu muziku: da li je narodna muzika bila na neki način povezana sa bivšim režimom?
Mislim da jeste, jer… U to vreme, takozvana novokomponovana muzika, koja se pojavila početkom ’90-tih, nije imala veze sa onom dobrom, narodnom, izvornom muzikom, koja je stvarana godinama. Mislim da je to bio deo politike – neka narod sluša, neka ima svoje idole među tim “narodnjacima” da bi odvukli pažnju od tih nekih dnevno-aktuelnih problema. Dajte narodu hleba i igara i biće mira! Neka narod sluša tu muziku, neka Lepa Brena bude njegov idol, a kasnije Ceca… Zbog skretanja pažnje sa tekućih problema. Raznorazni stručnjaci pokušavaju da raznoraznim analizama dođu do toga. Ja verujem da je to bilo svesno rađeno, a to se najviše ogledalo kroz tu novokomponovanu muziku. Znači, ubacivanjem raznih pravaca, arapskih i turskih ritmova, pa je to vremenom toliko komercijalizovano da je postalo zabava za široke narodne mase. Znači, da se svesno narod odvuče u drugu stranu, da se ne zanima trenutno aktuelnim, dnevnim problemima, ratom, nemaštinom… S tim što je, normalno, bilo i muzike koja je imala neke druge poruke, kroz nacionalističke pesme koje su plasirane. Nije to samo muzika, nego uopšte kultura, koja se formirala, a koja je poražavajuća. Sad polako počinje, mada dosta teško i sporo, da se odvajaju prave stvari, prave vrednosti od onoga što je poslednjih 10 godina prošlog veka pravljeno na ovim prostorima.
• Da li ste vi onda namerno puštali pop i rok da bi ste se distancirali od narodne, odnosno od novokomponovane narodne muzike?
Ne samo da se distanciramo. Opet ću reći svoje viđenje. Rat je bio i prošao. Kriza jeste, biće i proći će. Po meni, najveći problem su generacije koje su promašene. Najveći problem ove zemlje su promašene generacije 1990. godine, kada je počeo raspad Jugoslavije, šta se dešava sa mladima koji su ušli u pubertet. To je ta generacije koja iz dečačkih dana sa dečijim pesmama ulazi u nešto što se zove turbo-folk i kulturu koju neguje taj turbo-folk. To je katastrofa. Imao sam priliku da, sredinom ’90-tih pričam sa jednom devojčicom, koja je u to vreme imala 16-17 godina i koja je prvi put čula za Bitlse. Ja onako zapanjen sam je pitao: “Kako prvi put?!” Rekla je: “Gde sam mogla da čujem?” Vesti, vesti i samo vesti. Ona je imala 10-12 godina kada je krenuo raspad zemlje, ratovi i sve ostalo. RTS – prvi, drugi i treći program… Nema šta. Bio si prinuđen da slušaš “Palmu”, kulturu koju je plasirala TV “Palma”. Muzika koju je plasirala bila je katastrofalna, ispod svakog nivoa. Trebalo je nekoliko godina da, recimo, čuje uopšte, a tada je već bila devojka sa 16-17 godina. U to vreme se formira muzički ukus. To je jedna stvar. Druga stvar: kada se u ovoj zemlji 1993, kada je bila hiperinflacija, radilo za u proseku dve do tri marke mesec dana, neki problematični tipovi su bili idoli toj generaciji koja je u to vreme imala 14, 15, 16, 17 godina. Što bi on učio školu, završio školu da ode da radi u nekoj fabrici i da za to dobije dve, tri marke? Lakše mu je da obije auto, uzme kasetofon, proda za 50 maraka i onda ima da diluje drogu, uzme određenu svotu novca, spava do jedan-dva, noću izlazi. Te generacije su uništene i to je najveća tragedija ove zemlje. Uništeno je 10-15 generacija. Ta ista generacija će sutra dobiti decu. Oni treba da vaspitavaju svoju decu. Kako? Kad nisu bazno vaspitanje stekli. Bili su izdvojeni. Nisu mogli da idu u inostranstvo, vize nema… Bili su prinuđeni. Tek sada se otvara opcija da neko može da ide u inostranstvo. Odjednom. Tih desetak godina bila je katastrofa. Po meni, to je najveća tragedija koja je zadesila ovu zemlju. To što je tokom rata porušeno, izgradiće se jednog dana. Šta ćemo sa narodom koji je promašen? Zato ja ne mogu da oprostim Miloševiću. Zato što je doveo ovaj narod i ovu zemlju na tako niske grane. Zato smatram da mu treba ovde suditi. Jer je najveću tragediju, najveći bol doneo ovom narodu. Ne ni hrvatskom, ni bosanskom, već ovom narodu.
• Od koje godine su političke partije mogle da koriste reklamni prostor na “Radiju Indeks”?
Sve je to krenulo još ’96, kada su krenule demonstracije po Beogradu. Znači, ’96/’97. godina. Da se razumemo, jesmo imali čoveka iz JUL-a, koji je imao tri minuta da komentariše, kao što smo imali iz drugih partija. “Indeks” kao radio-stanica ostavio je otvorena vrata za svakog ko hoće, zbog objektivnog informisanja, da plasira informacije, da dâ svoje mišljenje, a slušaoci su ti koji će da izvode zaključke. Znači, nismo mi ti koji će da izvode zaključke, već slušaoci. Njima treba dati informacije. Nisu to svi koristili. Jednostavno, SPS je mislio da je dovoljno velik da mu ne treba “Indeks” da plasira neke informacije. U to vreme, najviše je to koristila Demokratska stranka, odnosno pokojni Zoran Đinđić… Da kažemo, od te ’96. godine pa sve do 2000. godine… 5. oktobra su bili ovde, isti ti političari koji su sada na vlasti. Figurirali su, imali su kontakte. Nije to bilo samo 5. oktobra – ono obično izveštavanje šta se dešava na ulici, nego sistem komunikacije između njih samih je morao da ide preko nečega ili nekoga. Išao je preko “Indeksa” u vidu šifrovanih poruka. Sada ne bih da ulazim u sve detalje. To oni znaju, jer su im bili prisluškivani telefoni, mobilni. Državna bezbednost je i tada radila, bez obzira šta se dešava na ulici. Preko određenih izgovorenih reči, preko radija je slata poruka, ko, šta i gde treba da ode. Nije to bilo samo obično izveštavanje naroda. Zato i kažem da je “Indeks” imao ključnu ulogu u celoj toj priči, jer je odradio veliki posao. Ne samo obično izveštavanje ljudi, već i koordiniranje rada… Da bi se sve to izvelo bez krvoprolića, jer je postojala mogućnost da to izbije na veliko. Da je krenula pucnjava sa tom količinom ljudi koji su bili na ulicama, sa tom ener- gijom koja je bila usmerena prema svrgavanju vlasti, sa tom količinom ispranih mozgova s druge strane koji su bili u službi, svojom voljom ili ne svojom voljom… Znači, milicija. Ne mogu da kažem da su svi bili isti u miliciji, ali bilo je ljudi koji su bili ispranog mozga i za koje je Milošević bio Isus Hrist, da tako kažem. I oni koji su tu bili silom prilika, jer im je to bio posao i izdržavali su porodicu od toga. Tu je moglo da bude svašta. Da je krenulo, ne daj bože. Jer, to kada krene, tu masu ne možeš da obuzdaš, pogotovo tu količinu. Naravno, na svu sreću, to je sa minimalnim žrtvama prošlo. Bilo je, ali bile su minimalne – devojka koja je pala sa bagera. A moglo je da bude naširoko i naveliko… “Indeks” je tu imao dvostruku ulogu – samo informisanje i usmeravanje naroda: “Suzavac je tamo. Krenula je policija. Policijski kordon se nalazi tamo.” Kažeš gde se kordon nalazi. Moraš da izbegavaš, jer masa ljudi koja se kreće je iz sata u sat sve više dolazila u grad, prema centru, gde su se dešavale ključne stvari. Da usmeriš one koji su dolazili pešice s Novog Beograda kuda da idu, kojim putevima da se kreću da bi izbegli sukob sa policijom i sve ostalo. To nije bilo samo obično izveštavanje, već izveštavanje koje je doprinelo izbegavanju tog krvoprolića i većih nemira. I služilo političkim liderima da vrše komunikaciju između sebe, jer su oni već imali zadatke ko će s kim da komunicira, gde da se kreću… Doduše, to je bila jedna vrsta državnog udara, bez obzira što nikada nije okvalifikovano da je opozicija došla na vlast tako što je izvršila državni udar. To jeste jedna vrsta državnog udara.
Beograd, 27. maj 2003.
• Šta za Vas lično pet godine kasnije znači 5. oktobar, pogotovo u kontekstu moguće EU-integracije?
5. oktobar pet godina kasnije? Istorijski događaj koji se morao desiti kad-tad. Da se desio ranije, bilo bi bolje. Ali… Očekivao sam težak period, znam šta donosi i odnosi tranzicija, ali mislio sam da to može malo brže, pa bilo i mnogo bolnije nego što je sada. Davljenik se za slamku hvata ali ako želiš da mu pomogneš ili mu daj pojas za spasavanje ili ga gurni da što pre potone i da se dok ima snage odbije od dna i onda… šta mu Bog da. Slamka nikog nije izvadila iz vode, samo ga je vremenom umorila tako da on posle izvesnog vremena više nije u stanju da prihvati ni pojas a kamoli da potone i sa dna se izbavi. Razočaran sam neozbiljnošću i/ili nesposobnošću određenih političkih struktura da se uhvate u koštac sa problemima i hitno ih rešavaju. Boli me činjenica da je interes pojedinaca jači i veći od interesa države, da još uvek ne postoji jasno definisan nacionalni interes i da se bitke vode oko dnevno-partijskih interesa. Ali… Generalno srećniji sam i zadovoljniji nego što sam bio pre 5. oktobra 2000. godine.
Evropa i mi? Pa valjda smo i ranije bili u Evropi? Evropa je naša svakodnevica i neminovnost. Što pre postanemo ravnopravni partneri, to bolje i za njih i za nas. Dosta smo bili strano telo u nečijem organizmu protiv koga se ostali organi bore… Znači, Evropa “da”, ali sa svim našim istorijskim i kulturnim nasleđima. Ako “ne”, ili ako “da”, ali bez nacionalnog interesa, istorijskog i kulturnog nasleđa…? Nešto mi se priviđa 1919. godina… Stvaranje Kraljevine Srba-Hrvata-Slovenaca…
Beograd, jun 2005. Razgovor vodila
Silvia Nadjivan