Mit o nezavisnom novinarstvu
• Od kad ste Vi direktor “Radio Indeksa”?
Ja sam posao preuzeo od marta 2001. godine. Onog trenutka kada je Nenad otišao da predaje kao asistent na Filozofskom fakultetu, ja sam ubrzo posle toga preuzeo kompletno vođstvo firme. Zvanično, papirološki, od novembra prošle godine, ja sam vlasnik i direktor. Znači, i vlasnik, jer se Nenad odrekao svega. Firma se vodila na njegovog pokojnog brata, koji je stradao 2000. godine. Bio je ostavinski postupak i sve ostalo. Kada je sve to završeno, Nenad se odrekao svega u moju korist, zato što je otišao. Smučilo mu se više bavljenje medijima i prljavim stvarima koje nemaju direktne veze s medijima, ali su oko medija, i sukoba i rata koje je imao sve vreme sa Veranom Matićem. Ne mogu da kažem s celom “92”…
• Koliko ljudi su do 5. oktobra radili na “Radio Indeksu”?
Do 5. oktobra, bilo je 70-80 ljudi u “Radio Indeksu”. Sada nas ima oko 10.
• 70 do 80 ljudi su radili na volonterskoj bazi?
5. oktobra i malo pre 5. oktobra nije bilo na volonterskoj bazi. Sama činjenica da je “Indeks” u to vreme bio jedini, malo drugačiji medij nego što su svi ostali bili – slobodan, nezavistan i sve ostalo. Bilo je nekih donacija, neću da kažem da nije bilo, do 5. oktobra, ali je i marketing u to vreme dobro radio. Prema nekim istraživanjima, “Radio Indeks” je imao oko 1.200.000 slušalaca. Znači, neposredno oko 5. oktobra… Tako da su ljudi, koji su osetili da će se nešto desiti u ovoj državi, hteli na određeni način da pomognu “Indeksu”, preko reklamiranja i sl. Tako da u to vreme nisu ljudi koji su radili volontirali. Dobijali su redovno pristojne honorare. Posle 5. oktobra, kada je Nenad rekao: “E, sad! Šta je bilo, bilo je! Ne očekujte ordenje. Sada mora drugačije da se radi. Završen je posao. Znači, morate da nastavite da pravite kvalitetan program, a ne namenski kao što je bio do 5. oktobra. Vodite računa, vreme će nas pregaziti.” Ljudi nisu to shvatili, živeli su od lovorika – “mi smo izneli revoluciju” i sve ostalo. Ubrzo posle toga, to se “Indeksu” “obilo o glavu”. Jednostavno bilo je previše ljudi u tom “Indeksu”… Ekonomija je stala, donacije su prestale, ljudi koji su želeli da pomognu pred 5. oktobar “ispucali” su se – više nije bilo para. Ne može marketing da zaradi te pare. S druge strane, dolazile su raznorazne blokade. Donatori su nas stavili na “crnu listu”. “Indeks” je prvi na “crnoj listi” donatora ovde.
• Zašto je “Radio Indeks” na “crnoj listi”?
Upravo zbog prekrajanja istorije. To nam je otvoreno rekao i pokazao tu listu čovek iz jedne nevladine organizacije… Zašto? Zato što su “Indeks” i Nenad, zbog sukoba u ANEM-u, tražili da se vidi gde ide novac. Ako neko na konto mog imena uzima novac, hoću da budem obavešten da je neko uzeo pare na moje ime… Neko je hteo da razbije taj monopol. Bili smo izbačeni i trebalo je uništiti sve tragove. Opasan svedok je bio “Radio Indeks”, koji je radio u to vreme i smeo to da kaže. Zbog toga mi bivamo postavljeni na prvo mesto te “crne liste”. To vam niko neće zvanično reći od njih. A i dalje važi priča o svima kojima su pomagali do 5. oktobra… “Ne pravimo nove spiskove, ne ubacujemo nove organizacije, već svima pomažemo.” Laž! Tačno određenoj grupaciji pomažu, a ne svima. I tu se okreće ogroman novac. Ja sam to javno progovorio i spreman sam to i dalje javno da tvrdim. Jer bile su mnogo jače ambicije od toga da se “92” dodeli nacionalna frekvencija. To su bile nove političke ambicije. I cela igra koja se sada igra oko ovog Radio-difuznog saveta ima mnogo jaču političku pozadinu nego što se to predstavlja u samoj javnosti. Plan koji je imao Veran, koji je trebalo da os- tvari, nije uspeo da uradi, kao što nikada nije uspeo, kada je trebalo da radi, da radi. Tako da mu je taj plan propao i on je u panici šta sada da radi. Znači, nije bilo samo to da “92” dobije nacionalnu frekvenciju. Poenta je bila da se preuzme RTS. To je bila namera. Da se preuzme RTS i da se uništi “Pink”, da bi jedini monopolista bio Veran Matić, da bi preko RTS-a kontrolisao 90% medijskog prostora u Srbiji, da bi doveo političare koji će ga i dalje podržavati na vlasti. To se sve vidi. Samo ko hoće da malo dublje uđe u problematiku i da samo malo složi kockice šta se dešava, to će se jasno videti – koji su političari u igri, koja je cela akcija… Na žalost, mediji su u tako gadnoj situaciji, pogotovo elektronski mediji, da će tu trebati i prostora i vremena da se sve to ubaci u neki normalan tok i da krene sređivanje svega toga. I, danas-sutra, kada krene Radio-difuzni savet sa radom, biće tu mnogo posla, isplivaće tu mnogo, nadam se, “prljavog veša” – šta je rađeno i kako je rađeno. Velike, prljave igre su igrane oko svega toga, jer su shvatili da su mediji držali Miloševića 10-12 godina. Sada neko ima interesa da preuzme medije da bi isto vladao dosta dugo. Shvatili su da mediji, kao u svetu, a pogotovo ovde, imaju veliku moć.
• Kako biste Vi objasnili činjenicu da je ogroman broj medija osnovan za vreme Miloševićevog režima?
Srbija ima preko 200 političkih partija. U jednom trenutku, režim je išao logikom: “OK. Otvorićemo, pustićemo neke medije da rade. Neka rade kao da su opozicioni, a u stvari ćemo imati kontrolu nad njima.”
Kada je “Pingvin” kretao, po zakonu niti je bilo dozvoljeno, niti je bilo zabranjeno da neko fizičko lice ili privatnik ima radio-stanicu. Prvi konkurs je bio ’92. godine, pa je ’93. bio drugi, za dodelu frekvencija. Onda se čekalo pet godina. ’98. godine je bio treći, a po zakonu je trebalo svake godine, što Republičko ministarstvo za telekomunikacije, što Savezno ministarstvo za telekomunikacije da izda te dozvole. Znači, treći je bio ’98. godine… Zato se došlo do te situacije da u Beogradu i Srbiji postoji oko 1.200 radio-stanica… Ima čak informacija da postoji blizu 2.000 elektronskih medija. Neka bude i ova manja cifra – 1.200… Samo u Beogradu ima stotinak… Onda su ljudi bukvalno otvarali iz garaže, iz šupe… Stave neki mali predajnik… Ja to ne zovem radio-stanica… To su razglasi, po meni. Ali se to i dalje vodi kao radio-stanica. Svesno sam rekao koliko ima političkih partija. Isti je bio slučaj sa političkim partijama – razvodnjavanje. Da bi neko vladao, on mora da razvodni. Tako je i bilo. Odvajanje i ubacivanje u opozicione partije, ubacivanje svojih ljudi koji su bili tu da zavade određene lidere, pa se ovi cepaju, osnivaju svoje stranke… Da se cela ta opozicija razvodni, da ne postoji kontrateža vlasti, koja bi danas-sutra udarila na nju i smenila je. Zato smo i čekali toliko dugo promene. Sledeća stvar, mislim da je i Zapad grešio, jer je početkom ’90-tih Zapad podržavao Miloševića. Milošević je bio njihov čovek… Jedna od teorija je da se, posle Dejtonskog sporazuma, Milošević osokolio i otrgao, pa su onda oni krenuli da rade protiv Miloševića. Do Dejtona, Milošević je bio njihov čovek. Činjenica da je politika koja je dolazila sa Zapada, prevashodno politika koju su vodili Amerikanci… svesno ili nesvesno držala Miloševića na vlasti… Ako je nesvesno, onda nisu dobro znali mentalitet ovog naroda. Ako je svesno, onda su dobro znali mentalitet ovog naroda. Ako su mislili da će bombardovanjem da smene Miloševića, onda su se prevarili. Kada su pale prve bombe, oni su samo objedinili ovaj narod jer u nesreći se narod ujedinjuje… Dolazi do mirenja i narod se drži zajednički. Tako da su ga sve one akcije i način na koji su oni pokušavali da napadaju režim Miloševića samo sve više održavali na vlasti, a narod je ispaštao. To je činjenica. Zato i kažem da se toliko odužilo s tim da Milošević provede do 2000. godine na vlasti…
• Da li to vidite kao razlog zašto se 5. oktobar dogodio 2000. godine, a ne ranije?
Zato što i među opozicijom nije postojalo jedinstvo. Milošević je bio dobro organizovan. Imao je dobro organizovanu službu. On je preuzeo nešto što se zove Savez komunista Jugoslavije… Promenio je naziv i nastala je Socijalistička partija Srbije. Jedna organizacija ili partija koja je imala tradiciju 50 godina i više. Imala je izgrađenu partijsku infrastrukturu. On je samo promenio naziv, a zadržao je infrastrukturu. 1990. godine, kada su krenule prve opozicione partije, one nisu imale ništa. Tek je trebalo da nađu svoje ljude, svoje članstvo, da grade infrastrukturu i sve ostalo. To je išlo dosta teško i sporo, pogotovo kada se neko pojavi ko je bio, recimo, potencijalno jak vođa. Infrastruktura koju je imao Milošević bila je ubačena da sve to razvodni. Zato se desilo da se Srpska narodna obnova, kao prva opoziciona stranka, gde su bili Mićun, Đinđić, Šešelj, Vuk Drašković, brzo raspala. Odvojila se Demokratska stranka, gde su bili Koštunica, Mićun i Đinđić, pa se to razvodnilo na tri stranke, tri jaka lidera. Koštunica svoju, Mićun svoju, Đinđić svoju. Svesno se to razvodnjavalo, što željom da pojedine ličnosti izbiju u prvi plan i budu vođe, što zbog mentaliteta ovog naroda – da ima vođu. To je jedna stvar. Druga stvar je što je to Miloševiću odgovaralo da duže vlada. To je “zavadi, pa vladaj”. To je bio njegov sistem – da ih zavadi da bi se oni “cepali”, razdvajali, a on držao to jedinstvo.
• Kako je mogao, u to vreme, da se formira radio kao “B 92”?
Osnivači “92” bili su ljudi… Socijalistička omladina, tako se zove. Njihov podmladak. Oni su… Omladinski savez. Mislim da se baš zove Omladinski savez. U to vreme je funkcionisao taj Omladinski savez. To je nekada bio Savez socijalističke omladine, na nivou bivše Jugoslavije… Pa je došlo do raspada. Mislim da je Savez omladine, ili kako se već tačno zove… bio deo… podmladak socijalista. Kao što sada imate Mlade radikale, znači podmladak Radikalne stranke, Mlade demokrate i sve to. To je bilo na nivou omladinskih organizacija studenata. To je bilo to. S obzirom na to da je bilo u interesu da se za studente prave omladinske, studentske emisije, dogovorili su se da naprave… Nije zakon u to vreme zabranjivao… I “Pingvin” je tako krenuo… Nigde nije jasno stajalo da je dozvoljeno, niti da je zabranjeno. A, po zakonu, sve što nije zabranjeno, znači da je dozvoljeno.
• Šta mislite o ulici kao forumu protesta?
Ulica kao ulica se ovde, u ovoj zemlji, prvenstveno u Beogradu, dešavala periodično. Zašto periodično? ’88/’89. godine, kada je Milošević došao na vlast, njega je uslovno rečeno u nebesa podigla ta ulica – miting na Ušću, gde je bilo dva miliona ili koliko već… Ne mora da znači da je tu stalo dva miliona, ali je podrška data Miloševiću. Skoro svi studenti su bili tu… I mi koji smo studirali išli smo da damo podršku Miloševiću. Zašto? Zato što smo svi u to vreme verovali, jer smo učeni o bratstvu i jedinstvu, o Jugoslaviji kao celini posle rata. Neko je krenuo da ruši tu Jugoslaviju. Znači, Milošević je predstavljen kao čovek koji će to spasiti. U to vreme, 1987. Posle je bio Gazimestan i sve ostalo. Mi smo dali podršku Miloševiću, jer smo verovali da je prvi političar koji nije posleratni. U to vreme, u ovoj zemlji su radili posleratni, odnosno ratni političari, koji su bili partijski drugovi za vreme Drugog svetskog rata. Petar Stambolić, Draža Marković i raznorazni drugi. To su ljudi koji su, u najboljem slučaju, imali neke zanate, pa su učestvovali u ratu, pa su napredovali i postali samozvani doktori nauka i stručnjaci za sve oblasti, kakav je bio i Tito. Tito je bio belosvetski prevarant, ali je imao nešto u sebi… Znači, pojavio se neki političar koji nije iz te generacije, koji je drugačiji, u kojem narod vidi da će doći do nečeg boljeg. Nema više Milke Planinc i svih onih… Kako su se već tada političari zvali. Stane Dolanc, Kardelj… To je neka nova grupa političara, kao što je kasnije bila nova grupa sa Đinđićem, koji se bitno razlikovao po shvatanju, energiji od Miloševića. Krenulo se sa tom podrškom… Sećam se, danima se skandiralo: “Uhapsite Azema Vlasija! Slobo!” To je to. Neko ko će odbraniti Kosovo od sve većeg iredentizma, koji se javljao na Kosovu… Štrajk rudara u jami, gde je bila cela farsa. 10 ili 15 dana rudari zatvoreni u Trepči, bez hrane i vode, a s druge strane im Slovenija doprema banane, hranu i sve ostalo. Sve je to bila farsa… Kraj ’80-tih, pred početak raspada Jugoslavije. Zapad je to drugačije gledao, ljudi koji su ovde živeli su to drugačije gledali, jer su znali šta se dešava. Na ovim prostorima je počelo da se otkriva šta se dešava, koja je istina, tako da je i samog Miloševića ulica dovela, odnosno uzdigla u nebesa. Stavila ga je na taj tron. Onda je krenuo Vuk Drašković, ta opozicija sa prvim protestima. To je 9. mart 1991. godine, gde je bilo poginulih i gde je bilo stravično, bar za mene, da posle godina mira i priča o bratstvu i jedinstvu, da ovde nikada neće biti rata, već samo mira, jednostavno izađeš na ulicu i vidiš tenkove usred Beograda. Odjednom. To je bio strašan prizor. Razbucan, polomljen centar. Staklo… Video sam to. Radio sam tada na “202”. Krenem posle posla kući i maltene je vanredno stanje. Policija, vojska, tenkovi idu. Nešto što smo mogli da gledamo samo u raznim filmovima, odjednom se dešava usred Beograda… Sve je išlo preko studenata. Studenti su bili ti pokretači koji će kao nešto pokrenuti, kao mlada snaga. Međutim, vremenom, ulica kao ulica… Ta masa u jednom momentu ima određenu snagu, ali se sve svodi na to da ti protesti traju određeni vremenski period, a onda se kao balon ispumpa. Onda je potrebno da prođe neko vreme da se opet prikupi neka snaga, da bi neko opet pokrenuo tu masu da izađe na ulicu da demonstrira nešto. Mora da se nakupi tu i doza nezadovoljstva, negodovanje i ostalo da bi narod izašao na ulicu… Prvo iole veće nezadovoljstvo, koje je delovalo bar organizovanije, jer su bar neki rezultati postignuti tom ulicom, bilo je tek ’96/’97. godine, gde je bar Beograd dobio to da opozicija preuzme vlast. Ne samo Beograd, nego i Beograd.