Mit o nezavisnom novinarstvu
• Iz zgrade “Radio Beograda” ste još mogli da iznesete vašu opremu?
Da se razumemo, mi smo ovde već imali opremu za normalan početak. Oprema… To je sve bilo više kućna varijanta… Mi smo za emitovanje programa isto koristili opremu “Radio Beograda”. Njihov studio, mikseta, gramofoni, magnetofoni… Ali, recimo, u redakciji je bio improvizovani studio za montažu. Tu je bila nova mikseta, dva-tri kompjutera. Tu je bila dokumentacija o poslovanju kuće i sve ostalo. To smo mi uspeli da iznesemo. Nismo mi ni tada imali, u toj zgradi, neku opremu s kojom bismo mogli da krenemo. Zahvaljujući USAID-u koji nam je pomogao u to vreme, ’97. godine. Dobili smo opremu s kojom smo mogli da krenemo 1998, ovde, s programom.
• Kako je moguće da krene piratski program, tehnički i zakonski gledano, u to doba?
Tehnički je bilo moguće, zakonski je bilo nemoguće. Zato su nas i sankcionisali posle tri-četiri dana. Odavde smo emitovali program tri-četiri dana. U stvari, krenulo je u petak uveče, a u nedelju su nas već ugasili. Promenili smo dve-tri frekvencije do nedelje. Mi smo krenuli na 99,8… Sutradan je već bilo ometanja. Već su, pretpostavljam, iz Državne bezbednosti ili Ministarstva za telekomunikacije postavili predajnik koji je ometao naš signal, koji nas je preklapao, tako da nismo mogli da se čujemo. Onda smo mi krenuli na frekvenciji 102 koma nešto. Našli smo frekvenciju koja je bila slobodna i krenuli tamo. Onda su oni opet pronašli tu frekvenciju. Oni su mislili da je predajnik ovde, a predajnik nije bio ovde. Kada su u nedelju popodne došli i upali u ovaj prostor, došli su da zaplene predajnik. Mislili su da je ovde. I tada su probali da nas ometaju, pa su videli da nešto nije u redu. Došli su i zaplenili eksciter – to je deo predajnika koji šalje signal od ove zgrade do predajnika gde se nalazi. Onda su to zaplenili. Znači, nismo mi uspeli mnogo u to vreme da radimo iz ovog prostora. Od petka do nedelje. Dva i po dana.
• Onda ste opet počeli da radite ’99. godine u zgradi Beograđanke?
Da. Mi smo sve vreme ostali u ovom prostoru, pokušavali smo… Posle toga mi smo sat vremena pravili program, sklonili opremu odavde… Kada su nas zabranili i kada smo mi odavde pravili program za ANEM, tih sat vremena, onda su u novembru zvanično smenili Cekića… Univerzitet je smenio Nenada Cekića sa mesta glavnog i odgovornog urednika. Rešenje o smenjivanju potpisali su Milovan Bojić i Vojislav Šešelj, kao članovi Upravnog odbora Univerziteta. On zvanično smenjen na nelegitiman način… Oni su samo potpisali, bez da imaju validnu odluku Univerziteta. Svojevoljno su potpisali, što je sud kasnije dokazao i vratio Cekića ’99. godine, dva dana pre bombardovanja… Viši privredni sud je vratio Nenada na to mesto. Zato što su to izveli mahinacijom. Nisu ga legalnim putem smenili. Mogli su, ali nisu. Toliko su žurili da nisu to uradili, jer se u novembru već pričalo da će biti bombardovanja. Onda su oni morali da ugase “Indeks” da ne bi radio ako bude bombardovanja. Bombardovanje je pomereno za mart ’99. godine. Prva priča da će biti bombardovanja bila je u jesen ’98. Zato su nas izbacili iz “Radio Beograda” i kasnije, kada su videli da smo mi nastavili da radimo, smenili Cekića sa tog mesta… Čekali smo trenutak. Krenulo je i bombardovanje. Radili smo i dalje tih sat vremena za ANEM. Posle bombardovanja, okupila se opet redakcija. Sve vreme smo bili u ovim prostorijama i krenuli smo sa piratskom radio-stanicom. I dan-danas.
• Kako je ANEM u to vreme mogao da radi? A “Radio Indeks” nije?
Da se razumemo. Ono što su radili Nenadu Cekiću, to su radili i Veranu Matiću. Samo što je Cekić bio prvi, pa su oni, da tako kažem, to uradili neprofesionalno. Sa Veranom Matićem to su uradili zakonski, jer je osnivač “92” isto bila neka studentska organizacija. Onda je zasedao Upravni odbor. Imali su sednicu. Predsednik je bio Aleksandar Nikačević i on je legalnom odlukom Saveta razrešio dužnosti Verana Matića i imenovao sebe za mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika “92”. On je dao mogućnost da ostanu ljudi koji su već radili na “92”, da i dalje rade. Oni nisu hteli. To se dalo i očekivati da oni neće hteti da rade za njega. Tako je on preuzeo “92”. Krajnje legalno. Osnivač donosi odluku da smeni glavnog i odgovornog urednika i da imenuje drugog. Oni su to uradili po zakonu… Što se Nenada tiče, nije rađeno po zakonu. Nisu imali sednicu, ništa. Jednostavno su Šešelj i Bojić dobili papir, otkucali papir, potpisali ga i pustili u medije, novine. Nikada ministru nije stigao zvaničan papir da osnivač zvanično razrešava Nenada sa mesta glavnog i odgovornog urednika. Nikada Nenad nije dobio taj papir. Mi smo to saznali iz novina. Za Verana, poučeni iskustvom koje su imali s “Indeksom”, radili su sve po slovu zakona i oni su tada njega smenili. Nisu ugasili “92”, već su smenili Verana, s tim što ljudi nisu hteli da rade sa Aleksandrom Nikačevićem. Onda je Veran nastavio da radi tako što je radio preko ANEM-a. Imao je zakupljenih 6 sati na satelitu, pa su oni plasirali svoje vesti, svoj program preko satelita. U to vreme, već je “92” imala dozvolu. 1998. su je dobili. Nisi mogao da je gasiš, kao što je “Indeks” gašen, zbog piraterije. Jednostavno, smenjen je jedan čovek. Nije bila ugrožena cela kuća. Nije bio zabranjen rad cele kuće, nego je smenjen jedan čovek iz te kuće. To što redakcija nije htela da radi s novim, to je već druga stvar. Ovde je bila druga stvar. Ne samo što je smenjen jedan čovek, nego je zabranjen i rad. Pokupljena oprema i sve ostalo. Ja iznosim samo činjenično stanje. Priča koja se plasira Zapadu i sve ostalo je nešto sasvim drugo. To je moralo da se tako plasira da bi neko i dalje dobijao pomoć. To je ista priča da su “Indeks” finansirali radikali. Ta ista priča. Ista priča i dan-danas da je Veran ugrožen od strane vlasti, a dobio zgradu od Dinkića od 1.000 kvadrata na Novom Beogradu. Postavio 15 divljih predajnika. Evo ga! I dan-danas radi. Znači, neko laže.
• Znači, Nenad Cekić nije dobio nijednu potvrdu da je smenjen sa mesta urednika?
Nije dobio nijedan papir. Iz novina smo smo saznali da je Nenad Cekić smenjen.
• “Radio Indeks” se vodio kao studentski radio?
Do ’98. godine. Do ’98. mi jesmo bili studentska radio-stanica. Osnivači su nam bili beogradski univerziteti – Univerzitet umetnosti i Beogradski univerzitet. 1998., kada nam je zabranjen rad i kada je Nenad smenjen, oni su postavili čoveka koji se nikada nije pojavio u ovom prostoru da kaže, da vidi redakciju, ko je šta… Ja sam, silom prilika, imao mogućnost s njim da se vidim tri-četiri puta u rektoratu, jer je trebalo da predamo dokumentaciju i sve ostalo. On je trebalo da pravi novu radio-stanicu…
• Koliko dugo je taj čovek bio na funkciji direktora i urednika?
Pa, on je “na papiru” bio na funkciji… Imenovan je negde u novembru ’98. godine, 16/17. novembra. Zvanično, kada je Viši privredni sud vratio Nenada… Znači, do marta ’99. Nekih pet meseci, “na papiru”. On jeste ušao, jeste dobio prostor od “Radio Beograda” tamo gde je bio “Radio Indeks”. On je dobio taj prostor da tamo pravi novu radio-stanicu. Samo prostor. Nije dobio pare ni od univerziteta, ni od radikala. On je očekivao, s obzirom na to da su ga oni postavili, da će mu dati pare da napravi redakciju. Pet meseci on ništa nije uradio, osim što je napravio neke troškove… Mi smo u međuvremenu rekli: “OK. Ljudi i dalje hoće da rade, jedinstveno.” Zadržali smo pravo na ime radija, da se u etru oglašavamo kao “Radio Indeks”. Počeli smo preko privatne firme da radimo marketing, poslovanje i sve ostalo. S obzirom na to da oni ni posle tih pet meseci… Niko nikada više nije počeo da radi preko te firme koja se zvala Univerzitetski “Radio Indeks”… Mi smo se odvojili i počeli da radimo preko privatne firme. Ljudi koji su u to vreme radili u “Indeksu”, koji su imali hrabrosti i želje da bez para rade nešto što bi trebalo da bude dobro i za nas same i za ovaj narod uopšte. To nije bila nikakva tajna. Uvek je “Indeks” bio bez para. Dolazili su ljudi, odlazili odavde. Jednostavno, nisi imao odakle da ih plaćaš. Kad stigne neka mala pomoć, to se podeli, pa se ide dalje. I dan-danas imamo taj pro-blem – velika dugovanja, ogromne troškove, ni dinar pomoći. Jedno- stavno, kad god smo otišli i aplicirali za određene projekte, čekali smo na odgovor najmanje 6 meseci, da bi nam rekli: “Žao nam je. Nemamo para”.
Ja iznosim činjenice. Oni će verovatno izneti svoje činjenice. Sve je to ogromna laž, ogromna farsa, jer tvrdim da ništa nisu uradili za tzv. nezavisno novinarstvo na ovim prostorima. Oni su samo imali imaginarno, na papiru, da imaju 50, 60, 70, 80 – kako kad, elektronskih medija, što radio, što TV-stanica, u toj mreži koja se zove ANEM da bi na konto toga samo uzimali novac. Jesu oni davali i povremeno opremali te stanice, ali je to bilo isuviše malo za onoliko koliko su oni dobili za to nezavisno novinarstvo. Svako, ne samo “Indeks”… Svako ko se pobunio i hteo da vidi šta se dešava sa poslovanjem ANEM-a bio je izbačen.
• Ko se još pobunio?
Mislim da je 2000. godine “VKV” iz Kikinde. On je sam tražio – vlasnik “VKV” radija iz Kikinde je sam tražio da mu se “zamrzne” status u ANEM-u, zato što je isto tražio da se vidi finansijsko poslovanje ANEM-a. Ne znam… Neka stanica iz Smederevske Palanke… Nije “Indeks” bio jedini. Zato kažem, varirao je broj članica, odnosno elektronskih medija u tom ANEM-u. Zato što svako ko hoće nešto više da sazna, biva sankcionisan.
• “Radio Indeks” se sada vodi kao privatna radio-stanica?
Od ’98. kao privatna radio-stanica.
• Kako je bilo moguće, posle smenjivanja Nenada Cekića, formirati privatnu firmu?
Bilo je i ostalo nezakonje. Mi smo imali, kao što smo ovde imali “za ne daj bože” rezervni studio, firmu koja se zvala “Indeks plus”, koja je bila otvorena i na stand-by, u varijanti da se nešto desi sa univerzitetskim radijom. Uvek smo razmišljali nekiliko koraka unapred. Ako se nešto desi, a znali smo da jednog dana mora nešto da se desi, da vlast neće da nas toleriše kao takve, da bismo mogli preko tog preduzeća da radimo. Mi smo ’98, kada smo raskrstili, da tako kažem, sa Univerzitetom, krenuli da radimo preko privatne firme. Nije zakonski… Niko nije mogao da poštuje zakon u to vreme. To je bila firma registrovana za marketinške usluge… Nije imala dozvolu za emitovanje programa, već za marketing. Preduzeće za trgovinu i marketing.
• Nije bio problem osnovati tu firmu?
Vlast se bavila drugim stvarima, a ne time da li je “Indeks plus” registrovan. Normalno da nije mogao da bude registrovan, jer po tadašnjem zakonu da bi dobio… da bi imao šifru delatnosti, ti si morao da dobiješ od države dozvolu za rad. Mi nismo dobili dozvolu za rad, tako da nismo mogli da dobijemo šifru za proizvodnju programa, za emitovanje programa. Taj zakon važi i danas. Ništa ne možeš. Ti možeš da otvoriš firmu i sve ostalo, ali tu osnovnu šifru delatnosti možeš da dobiješ tek kad dobiješ dozvolu od države. S obzirom na to da od ’98. godine nije bilo konkursa za dodelu frekvencija, niko nije mogao da ima tu šifru.
• Da li je taj konkurs imao neke veze sa novim Zakonom o javnom informisanju?
Jeste, gde je opet bilo sumnjivo. Jedni su bili uslovi konkursa, koji su objavljeni – ko sve može i pod kojim uslovima da se javi na konkurs. Kada je završeno prijavljivanje na taj konkurs, promenjeni su uslovi. Po završetku konkursa, promenjeni su uslovi. Mi smo tada još uvek bili u ANEM-u i ANEM je tada radio za sve članice tehničke elaborate. Tako je i za “Indeks” uradio tehnički elaborat. Znači, svi smo konkurisali sa istim tehničkim elaboratima na taj konkurs. “Indeksu” tada nije zvanično rečeno: “Nema. Odbijen”, već je rečeno: “Nepotpuna dokumentacija”. Tražili su nam građevinsku dozvolu od Beograđanke. Zato što nam se tu nalaze poslovni prostori… “Dopunite dokumentaciju, dobićete dozvolu.” Mi smo dopunili dokumentaciju. Nikada nije stigao odgovor da li imamo ili nemamo dozvolu… U konkursu je stajalo: “Ako niste vlasnik objekta, dovoljno je da pokažete ugovor o zakupu.” Mi smo ugovor o zakupu ovog prostora priložili, a onda su nam rekli da nemamo potpunu dokumentaciju. I to nije bilo normalno. Dobili su tada SKC, “92”, “Košava”… Te njihove radio-stanice. Zato ja i sumnjam da je neko radio s Miloševićem. Da li direktno Veran, da li Amerika… Neko jeste. Vreme će pokazati ko je. Za sebe i “Indeks” znam da nismo. Zato i nismo dobili. Neko jeste.
• Sa kojim medijima i organizacijama, odnosno nevladinim organizacijama, ste sarađivali?
Što se medija tiče, neku konstantnu, direktnu saradnju nismo imali. Ako se nešto dešavalo u Novom Sadu, onda smo koristili izveštaj nekih stanica koje su u to vreme radile. Ne mogu sada tačno da se setim, da vam nabrojim. One koje su radile u Novom Sadu, Somboru… Znači, postojala je ta neka povremena saradnja i komunikacija. Uglavnom sa privatnim i nezavisnim medijima u to vreme. Dok smo bili u ANEM-u, nije postojala, da tako kažem, neka organizovana saradnja. Nismo imali organizovanu saradnju sa svakodnevnom razmenom programa… Pogotovo 5. oktobra, kogod je mogao da uhvati u Srbiji signal “Radio Indeksa”, reemitovao ga je da bi mogao da izveštava šta se dešava u Beogradu. Tada smo mi imali pokriven jug Srbije. Prošvercovali smo predaj- nike koje su nam jednom ukrali. Navodno ih zaplenio DB u Nišu, pa smo još jedan postavili. 5. oktobra, mi smo pokrivali Niš i okolinu izveštajima šta se ovde dešava. Beograd sa okolinom, Vojvodinu… Niš je, na žalost, prestao posle godinu dana zato što više nismo mogli finansijski da podnesemo održavanje tog predajnika, odnosno komunikaciju Niš-Beograd da bi mogli i dalje da emitujemo program. Lakše nam je bilo da pokrijemo i dan-danas pokrivamo Vojvodinu. Od neke ’98, ’99. godine, Vojvodina je pokrivena, dok Niš od marta 2001. finansijski nismo mogli da pokrivamo.
• “Radio Indeks” se samo preko marketinga finansira?
Jedino i isključivo. Tu je “Indeks” opet u specifičnoj situaciji. Zašto to kažem? Imate sada tri-četiri profila radio-stanica u Beogradu, odnosno Srbiji. Imate radio-stanice koje su na budžetu, znači budžetske. To su “202”, “Radio Beograd”, “Studio B”, “Radio Politika”… Imaju kompanije koje ih finansiraju, budžet, državne kompanije. Druga vrsta radio-stanica su radio-stanice koje su ili privatne ili društvene, a iza kojih stoji određena kompanija. Recimo, JAT. Znači, iza “Radio JAT-a”, stoji JAT. Ako prikupe nešto od marketinga, prikupe. Ako ne, tu je JAT kao kompanija koja će pokriti ili pomoći radio-stanicu. Zatim, imate recimo privatnu radio-stanicu – NAXI ili “Radio Perper”, čiji vlasnik ima lanac kafana i hotela, pa je otvorio radio-stanicu iz ne znam kojih razloga. Ako njemu marketing ne ostvari ništa, on će iz kafana da “prelije” novac i imaće da plati ljude. Imate još puno takvih, posebno privatnih radio-stanica, gde vlasnik ima paralelni biznis, a radio mu služi kao nešto zbog čega bi “prao” novac ili jednostavno tek da ima radio-stanicu. To je drugi oblik radio-stanica. Imate “92”, koja je na stranom budžetu, znači koja dobija donacije. Ne samo “92”. Ona je najveći konzument tih donacija. Imate četvrtu vrstu – “Radio Indeks”, koji jedini u Beogradu, da ne kažem u celoj Srbiji, niti prima donacije, niti je na nečijem budžetu, niti ima paralelni biznis… Jedino i isključivo marketing ono što uradi… Do 2000. postojale su povremeno donacije. Posle 5. oktobra, bukvalno nijedan cent nije došao kao strana pomoć… Posle 5. oktobra, mi bukvalno preživljavamo, prepušteni sami sebi, što je na neki način dobro, jer ćemo se izboriti kada krene ta “zdrava” ekonomska utakmica, kada se zavede red, kad ovde u Beogradu ne bude 100 radio-stanica, već 15-20, onda mi možemo da od marketinga živimo i radimo normalno. Već smo prošli i prolazimo taj proces tranzicije u medijima, dok neko drugi ko bude dobio dozvolu i opstao, moraće taj period da prođe. Kad nekom “zavrnete slavinu” i kad on mora sam da zaradi nešto, biće to vrlo teško. “Indeks” već to prolazi. Mi se tri godine borimo s tim i dobijamo na raznorazne načine.