Mit o nezavisnom novinarstvu
Zoran Mihailović
novinar, Beograd
• Vi ste 1987. godine počeli da radite kao novinar radija, a od 1997. ste na “Radio Indeksu”. Kako ste došli 1997. godine na “Radio Indeks”?
Ljudi koji su već radili sa mnom i osnivali “Radio Pingvin” 1991. godine, 1995. prešli su u “Indeks”, jer je tamo došlo do osipanja ljudi zbog nekog incidenta koji se desio… Došlo je do ranjavanja jednog našeg kolege. U to vreme, “Pingvin” je držao Đovani Di Stefano, poznati belosvetski prevarant. Umešan je on oko afere sa Arkanom. O tome se pričalo… Njegov čovek iz obezbeđenja se igrao pištoljem i upucao našeg vozača, tako da su se ljudi pokupili. 90% ljudi napustilo je “Radio Pingvin” u to vreme. Jedan broj ljudi je prešao na “Radio Indeks”. 1997, zvali su me da pređem i da pomognem što se marketinga tiče. Tako je došlo do mog prelaska u “Indeks”.
“Pingvin” je bio prvi privatni medij, da tako kažem, u Srbiji u ono vreme. Probio je led. U to vreme, postojao je “Studio B”, “202”, “Radio Beograd” – sve opštinske ili državne radio-stanice. Nije bilo privatnih radio-stanica i to je bilo “probijanje leda”. Kada smo mi krenuli da tražimo raznorazne dozvole, svi su bili zapanjeni… Zakon nije predviđao da neko otvori privatnu radio-stanicu, ali nije ni zabranjivao. I sam zakon je bio nedefinisan kao takav, tako da je bilo dosta čudno. To je bilo 1991. Posle toga, do 1995. godine bio sam na “Pingvinu”. Kada se desilo to sa kolegom i kada je 90% nas otišlo, onda sam godinu dana radio na “Naxiju”, koji se isto tako osnivao u to vreme.
• Kako se “Radio Pingvin” kao privatna radio-stanica finansirao?
Od reklame. Dobro, u početku se sa privatnog prešlo u mešovito društvo. Tu je pokojni Radojica Nikčević bio jedan od osnivača, pa je on investirao za sam početak, pre nego što je radio počeo sa radom… Investiranje u opremu, prostor i sve ostalo. Pa se onda od marketinga finansirao. Tada je još uvek funkcionisao marketing. Uništen je onog trenutka kada je posle Nikčevićevog ubistva došao, čudnim nekim putevima, Đovani Di Stefano na mesto vlasnika. U to vreme, 1994/1995. bukvalno je najbolje poslovao. Baš je bilo profita što se marketinga tiče i na vrhuncu tog nekog poslovnog, ekonomskog prosperiteta, on je uništio nešto što su ljudi nekoliko godina stvarali. Nije bilo nikakve logike u njegovom poslovanju.
• Vi ste onda ’97. godine počeli da radite kao direktor marketinga na “Radio Indeksu”. Šta ste tu konkretno radili?
Bilo je dosta teško 1997. Prošla je ona euforija od protesta iz ’96/ ’97. Došao sam u septembru 1997. godine. Bilo je teško, jer se “Radio Indeks” pozicionirao kao radio-stanica koja je opoziciona. Međutim, nismo mi težili da budemo opoziciona stanica ni u to vreme. Išli smo i tada sa varijantom, bar što se programa tiče… Ono interno i intimno, što smo mi i u to vreme želeli promene i bili vezani za tadašnju opoziciju, to je druga stvar. Programski, mi smo pokušavali da imamo zastupljene sve strukture, da se razumemo. I, imali smo u programu zastupljene sve strukture. Sve političke strukture koje su u to vreme bile relevantne, osim socijalista. Njih stvarno “Indeks” nije zanimao, zato što su tada imali RTS, tj. kako smo je mi zvali “veliku televiziju”. Tako da su smatrali da im je ispod časti da oni sad nešto tu gostuju na “Indeksu” i gube vreme što se “Indeksa” tiče. Mi smo imali kratke forme, gde su svoje političke komentare za prethodnu nedelju davali, recimo, iz JUL-a, iz Radikala, iz Demokratske stranke, iz SPO-a i još nekih stranaka… Iz većih stranaka. “Indeks” je bio otvoren za svakog, pogotovo kada je bio politički marketing. Otvoreno… Može da obavlja političku kampanju, što je tada bilo dozvoljeno i regulisano raznoraznim zakonima… Ponavljam, mi jesmo bili intimno vezani za opoziciju i osećao se taj duh opozicije, ali smo pružali prostor upravo zbog tog nekog profesionalnog odnosa prema poslu. Pružali smo mogućnost. Nismo zabranjivali da iz neke druge stranke, koja je bila na vlasti, dođe i kaže šta ima, suoči se sa opozicijom…
• Da li je na strani vladajućih partija, SPS-a i JUL-a, postojao interes da budu prisutni na “Radio Indeksu”?
Od SPS-a nije. Od JUL-a, recimo, politički komentator u to vreme je imao svojih tri minuta, pošto se ta rubrika i zvala “Tri minuta”, a koja je išla svakodnevno i reprizirana u toku dana dva, tri puta. Bio je to Vulin, portparol JUL-a. S njihove strane je postojala, jer su se oni probijali u to vreme. Nisu se libili, da tako kažem, da gostuju i na takvoj radio-stanici kao što je bio “Indeks” u to vreme. Recimo, iz redova radikala bio je Vučić. On je isto u to vreme bio portparol Radikalne stranke, tako da je i on imao ta tri minuta, kako smo ih zvali. Mnogo više prostora su imali, odnosno koristili, iz opozicije. To je činjenica, zato se i stekao u to vreme utisak da smo mi isključivo opoziciona radio-stanica. Mi to privatno i jesmo bili, ali što se tiče samog programa i etra nismo, jer smo dozvoljavali da se čuje i druga strana. Znači, nismo išli jednostrano, nismo bili partijska radio-stanica.
• I po izveštajima ste isto pokušavali da budete neutralni, objektivni, ako tako može da se kaže?
Neutralno, objektivno. Zašto je bila više zastupljena opozicija? Zato što opozicija nije imala druge medije na kojima bi gostovala, dok su ostale stranke na vlasti imale. Veće stranke su imale mogućnost da zakupe termin, recimo sat vremena dnevno i da pričaju o svojoj partiji, o svojim programima i svemu ostalom. To je pokojni premijer Đinđić koristio. Sećam se, sredom je bio termin za Demokratsku stranku, za SPO ponedeljkom. SPO je retko kada, a Demokratska stranka je to redovno koristila. Jer, u to vreme, oni nisu imali neke medije gde su mogli da objasne svoj program, svoje ideje, da kritikuju vlast. Imale su to i druge stranke, a to što nisu koristile, to nije problem “Indeksa”. Njima je dat termin: Ako hoćete da koristite, izvolite. Ako nećete, vaš problem.
• Da li su i nevladine organizacije isto dobile tu ponudu za prostor, ili je to bilo predviđeno samo za političke partije?
Nevladine organizacije su imale druge mogućnosti. One su gostovale kad su imale konkretno šta da plasiraju. I OTPOR… Čeda (Jovanović) maltene nije izbijao iz ovih prostorija 1997./’98. Tada on još uvek nije bio u Demokratskoj stranci, već u nevladinoj organizaciji. Oni su imali drugi pristup i mogli su mimo tih termina da nastupaju. Ovo je bio termin bukvalno za političke partije rezervisan. Nevladine organizacije su gostovale uvek kada su imale šta da kažu. “Radio Indeks” je išao sa 24-časovnim programom. Uvek je bilo dovoljno prostora i mesta za sve one koji su hteli da plasiraju neku informaciju ili da odbrane neki svoj stav, ako su bili napadnuti za neka svoja politička ubeđenja od strane određenih struktura vlasti.
• Naivno pitanje: Da li je “Radio Indeks” bila jedna od retkih radio-stanica koja je imala program 24 sata, ili je to radila većina radio-stanica?
Pa, bio je običaj 1997. godine. U to vreme, ako se izuzme RTS i sve ostalo, 1996. i 1997, kada su bile masovne demonstracije, “Indeks” je imao mobilne ekipe koje su preko cele noći radile, odnosno išle sa ljudima koji su bili na ulici. To niko nije radio. “Indeks” je u to vreme izveštavao sve vreme. Bilo je zabavnih radio-stanica, komercijalnih, koje su imale noćni program… Nije ni “Radio Indeks” bio jedini koji je radio 24 sata, ali za vanredne situacije, program je bio vanredno prilagođen… Specifičnost “Indeksa” u to vreme, a i sada, je to što je moglo bukvalno u roku od dva minuta da se krene sa vanrednom programskom šemom, da se reporteri izbace na ulicu i da prenose šta se dešava na ulici. To je bilo. Znači, nije bilo da zaseda kolegijum, pa da se pravi strateški plan šta ćemo i kako ćemo, što su drugi radili. Ne. Čuje se nešto i odmah su ljudi na terenu i izveštavaju sa lica mesta. To je bila specifičnost “Indeksa” u to vreme i to se bukvalno odrazilo i očuvalo sve do 2000. godine. Do 5. oktobra, kada su reporteri “Radio Indeksa” bili jedini koji su bili na licu mesta. To su činjenice. Priče su nešto sasvim drugo. Imate posle 5. oktobra gomilu njih koji se kunu da su radili, a nisu radili 5. oktobra. Odnosno, nisu izveštavali pravilno. Neki jesu radili. Radio je RTS, ali je išla muzika. Nije išlo ono što se dešava ispred Savezne skupštine, dok neko nije upao u studio i dok nisu osvojili RTS. Nisu izveštavali. Bila je “Košava”, koja je izveštavala “lep je dan, cveće, ptice i sve ostalo”… “B-92” nije radila 5. oktobra. To nećete nigde videti niti pročitati da “B 92” nije radila 5. oktobra. Oni su emitovali program iz Bosne. Znači, ne sa lica mesta. Njihov program je mogao da se čuje samo oko Drine i na Internetu. Ko može kada su stotine hiljada ljudi na ulicama da prati program preko Interneta. Ne može niko. Jeste “B 92”, koju su socijalisti preuzeli, radila, ali nije izveštavala. “B 92” nije radila 5. oktobra, nije radila ni u septembru kada su bili izbori. To nigde nećete naći.
• Zašto “B 92” nije radila?
Zašto? “B 92” je, kada je smenjeno rukovodstvo i Veran Matić, pokrenula “B2 92” i imali su ugovor sa “Studiom B”. Bili su ovde, na 17. spratu. Bili su kod nas. Kad su socijalisti preuzeli “Studio B”, onda je ukinut i program “B2 92”. Oni su koristili frekvenciju “Studija B” i socijalisti nisu dozvolili da se koristi ta frekvencija. “92”, tj. Veran Matić, nije imao hrabrosti da pokrene piratsku radio-stanicu.
• Kada je to bilo: ’99. godine, pred bombardovanje, ili 2000. godine?
To je bilo 1999. godine. 1999/2000. godina… Nije “B 92” imao hrabrosti u to vreme. Mi smo u to vreme isto bili ugašeni. 1998. godine smo bili ugašeni. Prvo su nas izbacili iz prostorija, jer je “Indeks” do 1998. godine bio u Makedonskoj ulici, u zgradi “Radio Beograda”. Mi smo paralelno pravili ovaj studio “za ne daj bože”, jer smo očekivali da dođe do nemira, jer je bilo izvesno da se Milošević samo uz jednu vrstu nemira može svrgnuti s vlasti, a ne pošteno… Pravili smo ovde rezervni studio da bismo mogli u tim vanrednim okolnostima, odnosno situacijama mogli da nastavimo da emitujemo program. Mislim da je bio 7. septembar. Znam da je bio petak, pola deset uveče. Izbacili su nas iz zgrade “Radio Beograda”. Nisu nam omogućili da uđemo u prostorije. To je bilo u deset noću. Pozvali smo slušaoce da nam pomognu. Dovozili se kolima. Pokušavali smo da spasimo opremu koju smo imali, da iznesemo uređaje i tehniku. Prebacili smo program na rezervnu frekvenciju… Nije bilo pauze. Već smo bili pripremljeni za taj piratski radio. Radili smo nekoliko dana, a onda su inspektori Ministarstva za telekomunikacije, u pratnji milicije, došli ovde i zaplenili predajnik. Tako da “Indeks” nije radio od kraja 1998. kao stanica. Radili smo mi… Imali smo sat vremena preko satelita koji je ANEM imao. Radili smo sat vremena programa. Dok nismo bili izbačeni iz ANEM-a 1999. godine. Kada su nas izbacili iz ANEM-a, onda je ostala varijanta da krenemo u piratsku radio-stanicu i to smo uradili. Posle bombardovanja, krenuli smo piratski. I dan-danas smo mi piratska radio-stanica. Jer, od 1998, kada je bio poslednji konkurs za dodelu radijskih i TV frekvencija, “Indeks” nije dobio dozvolu, a “B 92” je dobila. To niko ne kaže, da je Milošević dao Veranu Matiću dozvolu za rad. “Indeksu” nije dao. Svesno se prekraja istorija. Nekome nije u interesu da se zna istorija… Zašto? Veran Matić, odnosno “B 92”, je na konto nezavisnih medija dobila na desetine, stotine miliona američkih dolara kao pomoć, koji su završili negde, u nečijem džepu. Jeste nešto urađeno, ali je za taj novac moralo mnogo više da se uradi… To je od sredine ’90-tih do dan-danas i to će trajati, još najmanje pet-šest godina. To ubacivanje novca u “B 92”, a u ključnim trenucima ona nije radila. Rekao sam, ’96. i ’97. radili su do dva, onda se isključe, puste MTV i idu na spavanje, dok “Indeks” izveštava sve vreme sa ulice. 5. oktobra ih nigde nije bilo… To možete i na sajtu da vidite… Tokom pucnjave, kako padaju naši novinari, sklanjaju se… Jedini medij 5. oktobra, gde je neko mogao da čuje šta se dešava i medij preko koga su, da se ne lažemo, lideri imali komunikaciju, usmeravali svoje ljude ko će gde da ide. Znači, nije to bila samo obična radio-stanica 5. oktobra. Imao je mnogo veću ulogu, jer je bio jedan od sistema za komunikaciju između određenih ljudi koji su izneli taj 5. oktobar. Usmeravanje… Čović je tamo, ovaj je onamo… Treba ovako… Onda su nas optužili da smo radili za radikale… U to vreme. Da smo radili za radikale i da “Indeks” treba uništiti. Da bi se opet uništili tragovi da je “Indeks” jedini radio 5. oktobra… Rukovodstvo “Indeksa” je imalo snage i hrabrosti i svesno je ušlo u veliki rizik kada je pokrenulo u to vreme piratsku radio-stanicu. Verovatno su pretpostavili da smo “slabiji igrači”, da tako kažem, pa nas nisu dirali.