Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
“Buket tela” u slavu diktatora
U svečanom danu zvaničnog rođendana, Brozu je uručena štafeta mladosti. Sasvim u maniru rimskih carskih svečanosti Brozov ulazak u svečanu ložu na stadion JNA najavili su zvuci fanfara. Prisutni su vođu pozdravili ne samo aplauzom, već i skandiranjem. Kako javlja Borba, “istog časa na ‘živom’ semaforu buket tela napisao je ogromnim slovima “HVALA TI ZA SLOBODU – HVALA TI ZA MIR.” Zatim se “buket tela” pretvorio u osam cvetova, od kojih je svaki simbolički označio po jedno desetleće života jugoslovenskog vođe. U sletu je učestvovalo 9.500 omladinaca.84
Izgleda da “buket tela” nije slučajno izabrao poruku zahvalnosti za mir. Diktator zasut svim mogućim priznanjima žarko je želeo jedno priznanje koje će potvrditi njegov međunarodni ugled – Nobelovu nagradu za mir. Zato Borba na naslovnoj strani, odmah uz izveštaje sa sleta, prenosi i obaveštenje “Tito predložen za Nobelovu nagradu za mir”, u kome se ističe da je Broza kandidovao za Nobelovu nagradu za mir predsednik Luksemburškog parlamenta Pjer Gregoar.85
Predlagači počasnog doktorata za diktatora
Majske svečanosti su imale da se završe prema posebno osmišljenom programu. Pošto su se 24. i 25. maja svi narodi i narodnosti poklonili Brozu, došlo je na red da se i Beograd oduži svom najmoćnijem sugrađaninu. Predviđeno je da se to učini tako što će Broz biti svečano promovisan za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.
Predlog da Broz bude izabran za počasnog doktora Univerziteta u Beogradu dao je Fakultet političkih nauka. Ovakva inicijativa bila je sasvim očekivana. Prvobitno nadahnuće jugoslovenskih komunista za obrazovanje partijskih kadrova dolazilo je iz iskustva Komunističkog univerziteta nacionalnih manjina Zapada (KUMNZ), koji je delovao u Sovjetskom Savezu od 1921. do 1936. Na osnovu iskustava ovakve prethodnice osnovana je, u Beogradu, Viša partijska škola “Đuro Đaković” (1945-1954). Nakon prestanka rada Više partijske škole, Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije doneo je odluku o osnivanju Visoke škole političkih nauka (VŠPN), 1960. godine. Sve do 1966. VŠPN je bila savezna ustanova. Te godine ukinute su visokoškolske ustanove na saveznom nivou, pa je 1968. iz VŠPN-a nastao Fakultet političkih nauka – FPN, sa ciljem da obrazuje mlađi politički kadar. Time je stariji politički kadar ostao bez ustanove u kojoj bi mogao da se obrazuje, pa je 1975. godine stvorena Politička škola u Kumrovcu. VŠPN je dakle iznedrila nekoliko ustanova za školovanje političkog kadra: fakultete političkih nauka u Beogradu, i u drugim republikama, za mlađe kadrove, i Političku školu u Kumrovcu za starije kadrove.86 Uvođenje političkih nauka na naše univerzitete kao zapadnoevropske naučne discipline, odigralo je dvostruku ulogu. S jedne strane, jugoslovenskoj javnosti su prenošene važne tekovine demokratskih država, ali je istovremeno simulirana demokratija u ime ideologije u pojedinim nastavnim predmetima.
Automatskim ulaskom novoobrazovanog Fakulteta političkih nauka u sastav Univerziteta zaokružena je ideologizacija Univerziteta u Beogradu. Iz njenog sastava izbačen je Bogoslovski fakultet, nakon Drugog svetskog rata, kao ostatak starog režima. To nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo stvoriti i svoje neprikosnoveno uporište. Zato je, 1968, FPN uvršten u Beogradski univerzitet. Budući da je Broz lično uvek isticao značaj rada sa partijskim kadrovima, bilo je najprirodnije da ga upravo Fakultet koji se time bavio predloži za počasnog doktora.
Činjenica da je upravo Fakultet političkih nauka predložio Broza za naslov počasnog doktora imala je važne posledice. Ona je omogućila da svečanost predaje počasnog doktorata gotovo sasvim izgubi stručni karakter i da se preobrazi u prevashodno partijski ritual. Od samog dolaska u zgradu rektorata na dan 30. maja 1972, u 10 časova, svečanost je poprimila ideološko obličje. Na ulasku u Kapetan Mišino zdanje, Broza i suprugu Jovanku dočekali su rektor dr Jovan Gligorijević sa predsednikom Univerzitetske skupštine dr Miloradom Bertolinom i prorektorima dr inž. Slobodanom Radosavljevićem, dr Novicom Mitićem i dr Miroslavom Popovićem. Pored njih tu su bili i predsednik Skupštine grada Branko Pešić, sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Bora Pavlović, i predsednik Saveza studenata Beograda Milić Joksimović. U vreme ulaska Broza u zgradu rektorata, na Studentskom trgu su se okupili “mnogi Beograđani”, što je Borba dokumentovala i slikom.87
Gosti na promociji, koja je obavljena u svečanoj dvorani rektorata, bili su partijski i državni rukovodioci SFRJ i SR Srbije. Izveštač Politike nije našao za shodno da po imenu pomene ijednog prisutnog dekana ili profesora, ijednog od prisutnih rektora drugih univerziteta u Jugoslaviji, ali je zato naveo sve partijske funkcionere koji su prisustvovali svečanosti. “Među mnogobrojnim gostima, koji su prisustvovali proglašenju predsednika Tita za počasnog doktora, zapaženi su i predsednik Savezne skupštine Mijalko Todorović, potpredsednik Predsedništva SFRJ Krste Crvenkovski, predsednik Saveznog izvršnog veća Džemal Bijedić, sekretar Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Stane Dolanc, predsednik Skupštine Srbije Dragoslav Marković, predsednik CK SK Srbije Marko Nikezić, član Predsedništva SKJ Petar Stambolić, član Predsedništva SFRJ Dragi Stamenković, predsednik Izvršnog veća Srbije Milenko Bojanić, predsednik Republičke konferencije SSRN Srbije Predrag Ajtić, predsednik Srpske akademije nauka Pavle Savić, rektori gotovo svih jugoslovenskih univerziteta, dekani fakulteta i mnogi profesori.”88 Borba dopunjuje ovaj spisak pominjući među prisutnima i Latinku Perović i Petra Đokovića.89
Rektor Univerziteta u Beogradu, dr Jovan Gligorijević je izjavio da je proglašenju predsednika Tita za počasnog doktora “prethodila spontana i široka inicijativa studenata i nastavnika koju je jednodušno prihvatio ceo Univerzitet, a oživotvorio svojom odlukom Fakultet političkih nauka”. Upadaju u oči upotrebljeni pridevi “spontani”, “široki”, “jednodušni” i “ceo”. Kada je u pitanju neprikosnovena ličnost diktatora, u njoj sve mora da bude “jednodušno”. U vreme kada je Partija čistila redove univerziteta od nepoželjnih profesora, upravo zbog otpora titoističkoj diktaturi, rektoru se priviđalo da je “ceo Univerzitet” iza čina poklona diktatoru. Srećom, rektor, koji se u nebranoj ulozi našao po automatizmu funkcije koju je obavljao, nije mnogo govorio, već je prepustio reč prof. dr Branimiru Jankoviću sa Fakulteta političkih nauka da u ime referenata dr Najdana Pašića, dr Radoslava Ratkovića, dr Ljubisava Markovića i dr Branka Pribićevića saopšti odluku Fakultetskog veća o dodeljivanju počasnog doktorata. Upada u oči da je celokupan sastav komisije sa Fakulteta političkih nauka, koja je predložila Broza za počasnog doktora, predstavljao zbir partijskih funkcionera Saveza komunista.
Najdan Pašić (1922-1997) je bio član redakcije lista Mladi borac (od decembra 1944). Ovaj list bio je poznat po prednjačenju u zahtevima da se svi građanski elementi počiste. Kasnije je bio urednik časopisa Socijalizam, organa CK SKJ. Na Petom kongresu SKS (1965) biran je za člana CK SKS, a na šestom kongresu SKS (1968) predložen je za člana konferencije SKJ, i na tu funkciju je izabran na Devetom kongresu SKJ (1969). Za poslanika Veća naroda Savezne skupštine izabran je 1969.90 U stručnom pogledu bila je reč o jednom od uglednih profesora Fakulteta političkih nauka, sa bogatim iskustvom boravka na zapadnoevropskim univerzitetima.
Radoslav Ratković (1921), prvi dekan od prerastanja VŠPN-a u FPN (1968-1970), obavljao je, između ostalog, i sledeće funkcije: bio je nakon oslobođenja urednik radikalnog komunističkog lista Mladi borac, na V kongresu SKS (1965) izabran je za člana CK SKS, bio je član Komisije Savezne skupštine za ustavna pitanja, a kasnije je postao i predsednik Republičkog saveta SR Srbije za pitanja društvenog uređenja.91
Ljubisav Marković (1922), iako daleko mlađi od Broza, pratio ga je i učestvovao u svim fazama njegove deifikacije. Učestvovao je u razradi stavova za Ustav iz 1963. godine, bio član Ustavne komisije od 1969. do 1974, i u tom svojstvu učestvovao u definisanju ustavnih amandmana iz 1971, i u formulisanju stavova za Ustav iz 1974. godine. U vreme dodele počasnog doktorata Brozu, bio je savezni poslanik društveno-političkog veća Savezne skupštine i član političkog aktiva CK SK Srbije od 1969.92
Branko Pribićević (1928-2003) je od svih predlagača imao najozbiljniju stručnu referencu budući da je doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu 1957. Bio je sekretar Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Beogradskog univerziteta, a na Šestom kongresu SKS biran je za člana CK SKS.93
Predlog Fakulteta političkih nauka prosleđen je Univerzitetskoj skupštini, na čijem čelu je u vreme dodele doktorata bio prof. Milorad Bertolino. Iako po obrazovanju matematičar, Bertolino se pokazao kao uspešan ideološki branilac tekovina revolucije. On je čak, u nekoliko pamfleta, pokušavao i da utvrdi vezu između dijalektike i matematike, i marksizma i matematike. U vreme majskih svečanosti bio je i funkcioner Univerzitetskog komiteta Saveza komunista. U tom svojstvu izdejstvovao je da se zabrani časopis Filozofija (br. 1 za 1972) zbog tekstova “nespojivih sa ideologijom SK”. Posle Bertolinovih kritika povučen je i časopis Gledišta (br. 5-6 za 1972).94 Kao sekretar Univerzitetskog komiteta Bertolino je tokom 1973. odigrao važnu ulogu u zalaganjima da se izvrši diferencijacija i raščišćavanje među profesorima Filozofskog fakulteta, posebno kroz “Pismo UK SK komunistima Filozofskog fakulteta” koje je upućeno 9. marta 1973. U tome je naišao na podršku Branka Pribićevića i Milojka Čiče Drulovića, takođe visokog partijskog funkcionera koji je pokazivao poseban afinitet za ideološki rad.95
Iz navedenog spiska onih koji su sproveli odluku o izboru Broza u zvanje počasnog doktora jasno se vidi da je ovu odluku zapravo sastavio Centralni komitet Saveza komunista Srbije budući da su svi predlagači bili funkcioneri Saveza komunista Srbije i njegovog ogranka, Univerzitetskog komiteta SK.
Rektor univerziteta, Jovan Gligorijević (1918-1982)96 bio je na čelu Univerziteta u Beogradu u kriznim godinama (1971-1975), za vreme snažne ideološke ofanzive Saveza komunista protiv pojedinih profesora Beogradskog univerziteta, posebno sa Pravnog i Filozofskog fakulteta. On se pokazao kao ideološki podoban još dok je bio na funkciji prorektora (1967-1971). U vreme kada je Partija vodila ofanzivu prevashodno protiv profesora sa fakulteta društvenih nauka, koji su se upustili u kritiku vlasti, smatralo se da profesor sa Veterinarskog fakulteta koji predaje veterinarsku radiologiju i fizikalnu terapiju svakako neće biti sklon da se meša u rasprave oko prirode jugoslovenskog poretka, kao i u pitanja ovlašćenja jugoslovenskog predsednika. Računica se pokazala kao tačna.
Važno je napomenuti i to da je rektor tokom svečanosti Brozovog proglašenja igrao sporednu ulogu. Unekoliko, kao što će se videti, i ceo Univerzitet je igrao uzgrednu ulogu u ovoj svečanosti.
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav