Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Brozov odgovor: Članstvo u SAN kao “priznanje
i povjerenje u Komunističku partiju Jugoslavije”
Broz je na Belićeve reči odgovorio svojim govorom. Nakon što se zahvalio na visokoj počasti, naglasio je da on u tome ne gleda samo priznanje za svoj rad “već i priznanje i povjerenje u Komunističku partiju Jugoslavije, kojoj ja pripadam. Duboko sam svjestan toga da ovo visoko priznanje, kao i druga koja sam do danas dobio nisu i ne mogu biti rezultat samo mojih ličnih zasluga, jer ja smatram da su moje zasluge – zasluge Komunističke partije. Ali vaša odluka ujedno potvrđuje činjenicu da su ljudi od nauke u našoj zemlji ne samo shvatili već i odobrili duboke društvene promjene koje su izvršene u našoj zemlji, da oni odobravaju i put kojim se ide u socijalizam u našoj zemlji. Baš ova činjenica i jeste najveća nagrada i priznanje kako za mene tako i sve ostale drugove, koji služimo i služićemo vjerno našim narodima u cilju ostvarenja njihove sretnije budućnosti.” Tako je ispalo da je Srpska akademija nauka zapravo simbolički primila za počasnog člana Komunističku partiju Jugoslavije, čime je Broz svakako želeo da dodatno ponizi Akademiju. S druge strane, Broz je i sam izneo najvažniju simboličku vrednost njegove promocije. Akademija je ovim činom zvanično prihvatila put u socijalizam.
Zatim se Broz posvetio objašnjavanju “društvenog preobražaja”. On nije došao ni lako ni brzo: “Preko dvadeset godina borila se radnička klasa na čelu sa Komunističkom partijom Jugoslavije za ovo što mi danas imamo. To je koštalo mnogo žrtava. Pripreme za revolucionarni preobražaj u našoj zemlji obilježene su krvlju i stradanjima najboljih sinova Jugoslavije.” Ovim je Broz želeo da kaže da su komunisti uložili suviše krvi u novi poredak da bi to neko smeo da osporava. To je bilo i jasno upozorenje Akademiji.
Broz je neizbežno morao da se osvrne i na rezoluciju Informbiroa: “Bilo bi skroz pogrešno misliti da mi potcjenjujemo, kako se to nama sa nekih strana prebacuje, ogromnu ulogu Sovjetskog Saveza u toj našoj oslobodilačkoj borbi. Ne, mi ne potcjenjujemo tu ulogu Sovjetskog Saveza, koji je nosio najveći teret rata protiv Hitlerove koalicije, nego, naprotiv, smatramo da je uloga Sovjetskog Saveza u Velikom oslobodilačkom ratu spasila svijet od strašne tragedije, da je spasila ropstva mnoge narode svijeta pa i naše narode. Ali, sa druge strane, ako se hoće biti pravedan i objektivan, onda se mora priznati i uloga naše zemlje u Oslobodilačkom ratu. I mi smo doprinijeli svoj dio, i to bogati dio prema našim maksimalnim mogućnostima. Više no što smo učinili i žrtvovali u toj borbi za zajedničku stvar saveznika – ne može niko od nas tražiti.”
Nakon što je posvetio duži deo govora objašnjenju marksističkog pojma revolucije, Broz se još jednom vratio na revoluciju u Jugoslaviji: “Ja sam naprijed kazao da kod nas revolucionarni period još nije završen. On će trajati tako dugo dok će eksploatatorski kapitalistički elementi kod nas davati otpor i ometati izgradnju socijalizma u našoj zemlji. To će trajati tako dugo dok ti kapitalistički elementi ne budu pobije- đeni. Ta klasna borba kod nas odvija se svakodnevno u raznim oblicima kako u gradu tako i na selu, jer kapitalistički elementi daju ogorčen otpor, braneći svoje preostale pozicije, iako im je ta odbrana potpuno beznadna. Ti reakcionarni ostaci još vjeruju da će se vratiti za njih ono ‘zlatno vrijeme’. Oni nisu svjesni toga šta se kod nas dogodilo i šta se do- gađa. Oni nisu sposobni da shvate veličinu historiskih zbivanja u našoj zemlji. Oni vide samo svoje lične interese, a ne interese zajednice.” Ovim odeljkom Broz je označio postojanje “reakcionara” u koje je svakako mogao da se svrsta i najveći broj predratnih akademika Srpske akademija nauka.
Nadalje Broz se retorički zapitao: “Zašto su bili mogući tako veliki dosadašnji uspjesi kod nas?”, i odmah odgovorio da je to “zbog visoke svijesti naših radnih ljudi – radnika, radnih seljaka, narodne inteligencije i svih radnih građana naše zemlje o tome da gradimo i da ćemo izgraditi socijalizam u našoj zemlji.” Akademici su tako dobili mogućnost da se uklope u novi poredak. Na listi poželjnih velikodušno se našla i “narodna inteligencija.”
Drugi deo svog govora Broz je iskoristio da kaže nešto o svom razumevanju nauke u novoj socijalističkoj Jugoslaviji, koja igra ogromnu ulogu “u pobjedonosnoj izgradnji socijalizma u našoj zemlji”. Razume se, u novim uslovima i nauka mora da bude nova. Zato oni “koji misle da je nauka nešto za sebe, da ona mora biti neutralna, da njih ne može interesirati ništa drugo osim ‘čiste’ nauke”, nisu u pravu. “Takvi ljudi obično mrze svaku društvenu promjenu”, a njihova gledišta su “nenaučna”, ona čak “protivrječe nauci kao takvoj”.
U kapitalizmu nauka je podređena “interesima eksploatatorske klase”. Ona u socijalizmu igra drugu ulogu jer “pomaže najnaprednijoj društvenoj klasi, u konkretnom slučaju radničkoj klasi, da izvrši revolucionarnim putem djelo grobara starog, preživjelog društvenog uređenja.” U socijalističkom društvu ide se i korak dalje, u njemu “plodovi napornog naučnog rada mogu naći svoju punu primjenu, tek tu oni postižu svrhu kojoj naučnik teži, a ta je – da rezultatima svoga naučnog rada usreći ljudsku zajednicu.”
On je odao priznanje naučnicima koji izgrađuju socijalizam. “Oni su u tome svom radu do danas već postigli velike i dragocjene rezultate za našu zemlju. Sve novi i novi pronalasci olakšavaju teškoće na koje nailazimo kod dobavljanja raznih predmeta za elektrifikaciju i industrijalizaciju naše zemlje iz inostranstva. Šta to dokazuje? To dokazuje da je većina naših stručnjaka, naših naučnika ozbiljno shvatila svoj zadatak u novoj socijalističkoj Jugoslaviji.” Nauka, dakle, ne sme da bude neutralna, ona mora da se posveti izgradnji zemlje. Zato je Broz ovde i napravio aluziju na čuvenu formulu iz prve petoljetke: elektrifikacija + industrijalizacija = put u socijalizam. Oni koji doprinose elektrifikaciji i industrijalizaciji su, dakle, naučnici. Ostali nisu. To je bila glavna nit Brozovog govora.
“Naši fizičari, naši hemičari, naši tehničari itd., imaju ogromnu zadaću u izgradnji socijalizma u našoj zemlji, jer njihova je dužnost da naša dragocjena rudna bogatstva svojim naučnim ispitivanjima i radom pretvore u čim moguća savršenija sredstva koja su potrebna jednoj kulturnoj industrijskoj zemlji, koja su potrebna da bi ljudi živjeli bolje i lakše, koja su potrebna za odbranu naše socijalističke domovine.” Što se tiče ostalih naučnih disciplina, njima je Broz posvetio celu jednu rečenicu: “Isto tako važne su za našu zemlju i sve ostale naučne discipline, koje nisam nabrojao.”
Na kraju, onima koji prihvate da budu naučnici socijalizma, Broz je obećao da će im “naša narodna vlast posvetiti najveću pažnju”.58 Nepotrebno je reći da je Brozov govor pozdravljen dugotrajnim aplauzom.
Upadaju u oči neke bitne razlike u govorima Broza u JAZU i SAN. U JAZU Broz se obratio Akademiji sa: “Gospodine pretsjedniče, gospodo članovi Akademije, drugovi i drugarice!”. U govoru u SAN Broz je sasvim promenio titulisanje obrativši se sa: “Druže pretsjedniče, drugovi akademici”. U govoru u Zagrebu nigde se ne pominje Komunistička partija Jugoslavije, dok u govoru u Beogradu ona maltene postaje kolektivni počasni član zajedno sa Brozom. Najupadljivija razlika ipak je u tome što se predsednik JAZU zahvaljuje Brozu na obnovljenoj hrvatskoj državnosti, na tome da je on prvi državnik koji je Hrvatskoj vratio sva njena ostrva i gradove. Belić je jedino mogao da mu se zahvali na novčanim sredstvima koje je država dodelila Akademiji.
Beograd je sve do 1947. bio centar opozicionih aktivnosti. Sada je trebalo pokazati ne samo Brozovim, već i Belićevim govorom da je došao potpuni kraj starom poretku. Kada nekadašnji čelnik Srpske kraljevske akademije slavi maršala i dodeljuje mu počasno članstvo, to onda znači da je simbolički stari poredak mrtav, i da svaki otpor novom poretku postaje besmislen. Belić je to jasno dao do znanja prilikom dodele diplome Brozu kada je istakao da nju treba razumeti “i kao zalogu njihove odanosti”. Tako je Belić neovlašćeno položio zakletvu odanosti Brozu u ime svih članova Akademije.
Izbacivanjem Slobodana Jovanovića, predratnog predsednika Srpske kraljevske akademije i predsednika Jugoslovenske emigrantske vlade sa spiska članova SAN, zaokružena je simbolička smrt starog poretka. S druge strane, Brozovo ime navođeno je kao prvo na listi članova SAN od Godišnjaka za 1948, pa sve do Godišnjaka za 1980, tj. do godine u kojoj je Broz umro. Od tada se njegovo ime nalazilo kao prvo na listi preminulih članova Akademije. Akademiji služi na čast što je Jovanović diskretno vraćen na listu preminulih članova Akademije još za Brozovog života. Arhivista Akademije, Milan Stevčić, izvršio je “dopune i ispravke” liste preminulih članova Akademije. Tako se u Godišnjaku za 1971. godinu ponovo pojavilo ime Slobodana Jovanovića.59 Tokom pedesetih režim je bio još uvek osvetoljubiv, pa je Akademija morala da prećuti smrt svoga bivšeg predsednika i uglednog člana, i Godišnjak za 1958. uopšte ne pominje Jovanovića.
Broz je veoma držao do svog počasnog članstva u SAN. U leksikonu Ko je ko? iz 1957. odrednica o Brozu je najduža i zauzima celu jednu stranu. U prvom odeljku, odmah iza državnih zvanja, sledi podatak o tome da je on počasni član Srpske akademije nauke, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i Slovenske akademije znanosti i umetnosti, kao i da je počasni doktor Rangunskog univerziteta.60 Do narednog izdanja leksikona Ko je ko?, 1970. godine, razne počasne naučne titule Broza toliko su narasle da je za njih odvojen poseban poslednji odeljak. U njemu se govori o velikom broju radova u kojima Broz “teorijski obrađuje i uopštava iskustva socijalističke revolucije i izgradnje”. Pre nego što se čitaocu da spisak počasnih doktorata jugoslovenskog diktatora, sledi i uvodni iskaz u kome se kaže: “U znak priznanja za njegov doprinos naučnoj delatnosti izabran je za počasnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Slovenske akademije nauka i umetnosti, Makedonske akademije nauka i umetnosti, i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.”61 Kao što se vidi iz prvog, a naročito iz drugog slučaja, u nabrajanju počasnih članstava u domaćim akademijama nauka priređivači se nisu držali hronološkog reda, već su poređali akademije po značaju i ugledu, stavljajući oba puta SAN/SANU na prvo mesto. Nesumnjivo je da su izdavači morali da kontaktiraju Kabinet predsednika oko odrednica vezanih za Broza. Poznato je da je on ovakvim stvarima pridavao veliki značaj, i da je tražio da mu se sve stvari u kojima se on pominje daju na uvid. Iz toga sledi da je sam Broz želeo da se njegovo počasno članstvo u SANU stavi na prvo mesto, i da je on sam najviše cenio upravo taj naslov počasnog akademika.62
Dva pomenuta leksikona svedoče i o tome da je Broz, u razdoblju od dobijanja počasnih članstava u akademijama, istrajno radio na sopstvenom imidžu naučnika. Iako se u Belićevom govoru nigde ne pominju njegove naučne zasluge, do 1970. postalo je nužno da se istrajava na tome da je Broz dobio titule počasnog člana akademija nauka širom Jugoslavije zahvaljujući svom naučnom radu. Ovo je bila potpuna laž kada su u pitanju SAN i JAZU, akademije sa ugledom i tradicijom. Akademije nastale posle Drugog svetskog rata inicirane pretežno od dežur- nih marksista u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori mogle su da smatraju da je Broz i veliki teoretičar. Upravo mnogi njihovi članovi to su i postali zahvaljujući tumačenjima marksizma i Brozove misli.
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav