Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Govor predsednika Belića: “Lične
tvoračke odlike” Josipa Broza
Po Brozovom dolasku njega je pozdravio akademik Belić, a iz govora predsednika Akademije Politika i Borba su prenele istovetne izvode:
“Teško bi bilo na ovom mestu pobrojati u čemu je sve maršal Tito doprineo da događaji koji se tiču naših naroda uzmu uspešan tok kako ranije na bojnom polju tako i sada u mirnom organizovanju zemlje. Ali je nesumnjivo da je glavom maršal Tito dao pravac našem ustanku, da narodnooslobodilački rat, onako kako je od partizanske borbe prerastao u borbu organizovane vojske, pretstavlja krupan naučni rad njegov i tekovinu od velikog zamaha, koji po značaju svome prelaze preko granica naše zemlje. S druge strane, maršal Tito je, posle svršenog rata, u vreme mirne socijalističke izgradnje Jugoslavije, stvaralački razradio i dao na osnovu marksizma-lenjinizma analizu političke, društvene i ekonomske problematike koja je imala da posluži kao osnovica i svestrano rukovodstvo i za uspešnu izgradnju socijalizma u Jugoslaviji.
Srpska akademija nauka, koja je i sama u središtu naučnog rada u našoj zemlji, zaustavila se pred tim značajnim činjenicama. Ona je, videći u tome tvoračkom radu krupne odlike maršala Tita, već na prvom koraku svoga novog života, 12 marta ove godine, – onako kao što su to činile i Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu i Slovenačka akademija znanosti u Ljubljani – jednoglasno izabrala za svog prvog počasnog člana maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Tim svojim izborom Srpska akademija nauka ponudila je drugu maršalu najuglednije i najvišom počasti ispunjeno mesto među svima svojim članovima. Srpska akademija nauka učinila je to sa udvojenim oduševljenjem zato što je i njen život i razvitak u novoj Jugoslaviji samo odblesak, samo deo opšteg poletnog razvitka koji je obeležen stvaranjem našeg novog državnog uređenja.
Srpska akademija nauka mnogo je starija nego što bi se moglo suditi na osnovu toga što je osnovana 1886. godine. Ona, ustvari, postoji od 1841. godine, kada je osnovano Društvo srpske slovesnosti, koje je 1864. godine zamenjeno Srpskim učenim društvom, a Srpsko učeno društvo preraslo je od 1886. do 1892. u Srpsku akademiju nauka. Taj dugi period od 107 godina svedoči o jednom: da se naša Akademija nije mogla razvijati u pravom smislu reči sve dotle dok nije postala potpuni izraz narodne intelektualne snage, dok država nije počela gledati na nauku kao polugu, kao na živog pokretača kulturnijeg života naroda, osnovicu svakog napretka i u materijalnom i u duhovnom razvitku njegovu. Društvo srpske slovesnosti ukinuto je zato što je došlo u sukob sa državnom vlašću, jer je počelo uzimati za predmet svojih studija probleme života našeg naroda. Na sličnom je pitanju i na sličan način palo i Srpsko učeno društvo. Akademija nauka od 1886. godine imala je definitivno da se odvoji od života, i po tu cenu joj je dopušten slobodan naučni razvitak, ukoliko se on pod tim uslovima mogao u potpunosti razvijati. Ona je tako proživela do oslobođenja i do poslednje reforme koju je nova narodna vlast preduzela.
Nema nikakve sumnje da je dugačak period od više od sto godina dao našoj Akademiji i znatne naučne rezultate kojima se naš narod s pravom ponosi. U prve dve epohe (Slovesnosti i Učenog društva) razvili su na stranama njenih izdanja svoje radove takvi naučnici kao što je bio Đura Daničić, Josif Pančić, Ilarion Ruvarac, i drugi, a u trećoj (Akademijinoj) imamo čitav niz imena koja su proslavila i Akademiju i našu nauku: Stojan Novaković, Ljubomir Kovačević, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović, Jovan Žujović, Ljubomir Stojanović i toliki drugi. Ali ta naučna radinost bila je stalno cepkana. Akademija je služila kao izdavački centar koji je primao gotova dela. Akademija nije bila naučna radionica, već, uglavnome, izdavačko preduzeće. Mi smo imali u pojedinim strukama naučnike, ali nauke, u pravom smislu reči, sa naučnim kontinuitetom i mnogobrojnim kadrovima, nismo imali.
Da se od Akademije nauka stvori radna ustanova s velikim poletom bilo je potrebno da nestane granice između narodnog života i naučne laboratorije, a pre svega bilo je potrebno da Akademija nauka prestane biti samo reprezentativno telo koje deli nagrade za dobro urađen naučni posao, već da i sama zasuče rukave i organizuje naučni rad. To se izvršilo tek po oslobođenju, jer je u novom državnom uređenju misao-vodilja bila da sve što se za narod preduzima mora biti zasnovano na naučnom temelju. U tom je smislu izvršena i reorganizacija Srpske akademije nauka.
Za ovaj preobražaj naše Akademije od neocenjivog značaja bio je naučni život u Sovjetskom Savezu i organizacija njegovih akademija, naročito Centralne akademije nauka SSSR u Moskvi.
Rezultat svega toga i jeste nov zakon o Akademiji, od jula meseca 1947. godine. On nosi u sebe znake promišljenosti i dalekovidosti koji zajemčavaju Akademiji zaista brz i poletan razvitak u budućnosti. Narodna vlast pokazala je izvanredno poštovanje naučnih radnika i neobičnu širokogrudost u izvođenju svoje reforme.
Akademijin se sastav izmenio: umesto predratnih 79 akademika i dopisnika u Beogradu i na strani, ona ima danas 103 akademika i dopisnika u zemlji i na strani. Kada se ima na umu da je izbor priličnog broja stručnjaka samo na izvesno vreme odložen, onda je jasno da će se taj broj brzo uvećati.
Mnogo je značajniji njen razvitak kao naučne radionice. Ranije ona uopšte nije imala naučnih instituta ni radionica ni laboratorija. Danas ih ona ima 26. S malim izuzetkom u njima se, i pored još dosta neostvarenih uslova za potpuni rad, radi s velikim oduševljenjem i velikim poletom. Šta to znači, neka pokažu ove činjenice: iz trinaest Akademijinih instituta poslato je na terenska istraživanja, samo ove godine, 170 ekspedicija koje su provele u grupama 3194 dana na terenu, a prema pojedinačnim učesnicima u tim ekspedicijama provedeno je oko 12.000 dana. Kada bismo ovako hteli pretstaviti celokupni rad stalnih i honorarnih naučnih saradnika proveden u samim institucijama i laboratorijama Akademijinim, mi bismo dobili fantastične cifre. Mislim da je dovoljno da napomenem da je na dan drugog novembra 1948. godine u Akademiji radilo 320 saradnika i službenika, od kojih 110 stalnih, a ostalo honorarnih.”
Na kraju akademik Belić je istakao:
“Prema svemu iznesenom, razlozi za izbor maršala Tita za počasnog člana Srpske akademije nauka i vrlo su mnogobrojni i vrlo značajni. Pre svega njegovo lično stvaralaštvo, oličeno u celokupnom njegovom radu, u strukturi i vođenju oružanog ustanka i njegovu znalačkom razvijanju i daljem pretvaranju u regularnu armiju, u njegovom ličnom, neposrednom i mnogostrukom učešću u rukovodilačkom podizanju zemlje i snažnom tempu njegovu, sve to zajedno jasno je uzdiglo Maršalove lične tvoračke odlike, i sjajne rezultate njegove primene.
To je sve i učinilo da Srpska akademija nauka, kao najviša naučna ustanova u Srbiji, izabere maršala Tita za svog prvog počasnog člana.”
Zatim je dr Belić predao Josipu Brozu diplomu počasnog člana. Obraćajući se Brozu Belić je rekao:
“Druže Maršale,
Predajući vam ovu diplomu, ja vas molim da je smatrate ne samo kao znak dubokog priznanja, zahvalnosti i osobitog poštovanja svih članova Srpske akademije nauka, nego i kao zalogu njihove odanosti.
Ja uzimam slobodu da vam na izboru, u ime svih akademika i svoje sopstveno, najsrdačnije čestitam.
Živeo naš prvi počasni član !”
“Ustajanjem i dugim aplauzom svi prisutni pozdravili su proglašenje maršala Tita za prvog počasnog člana Srpske akademije nauka.” Nakon toga Broz se zadržao u razgovoru sa prisutnim članovima Akademije.”56
Na Belićev govor treba gledati kao na nužnost tadašnjeg vremena. Novi diktator tražio je ceremoniju koja će ga izdići na posebno mesto ne samo u državnim, već i u naučnim strukturama. Ostaje, ipak, jedan deo u Belićevom govoru koji je potrebno pojasniti. To je posebna pohvala koju je odao procesu sovjetizacije Srpske akademije nauka. I pre ovog govora Belić je sa grupom akademika koji su bili bliski novim vlastima (Siniša Stanković i Ivo Andrić) aktivno učestvovao u radu Društva za kulturnu saradnju Srbija-SSSR.57 Ovo društvo imalo je za cilj da izvrši sovjetizaciju kulture u Jugoslaviji i na tome je veoma delotvorno radilo do 1949.
Nakon rezolucije Informbiroa (28. juna 1948) partija je najpre reagovala nastojanjima da dokaže odanost Sovjetskom Savezu. Do prvog zvaničnog udaljavanja od proklamovane sovjetizacije kulture došlo je sredinom decembra 1948, u govoru Edvarda Kardelja, u Slovenačkoj akademiji nauka. To znači da je proglašenje Josipa Broza za počasnog člana Akademije došlo upravo u vreme kada su činjeni poslednji uzaludni napori da se dokaže vernost Sovjetskom Savezu. Tako je Belić ostao do kraja zagovornik sovjetizacije srpske kulture sve dok Partija nije promenila kurs krajem 1948, odnosno početkom 1949.
Druga posebnost Belićevog govora sastoji se u tome da je dajući istorijski pregled rada Akademije, posebno istakao mogućnosti delovanja Akademije u novoj Jugoslaviji. Ispalo je da je Akademija procvetala tek onda kada je Komunistička partija Jugoslavije preuzela vlast u Srbiji i Jugoslaviji, dok je u svim ranijim razdobljima bila sputana od strane državnih vlasti. Imajući u vidu isključivost vremena u kome je govor saopšten i ovo Belićevo tumačenje izgleda razumljivo. Ipak, čini se da je, i u takvim okolnostima, predsednik SAN trebalo da zadrži i određenu distancu prema novim vlastima.
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav