Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Srpska kraljevska akademija/Srpska akademija nauka
pod okupacijom i neposredno nakon oslobođenja
Nakon nemačke okupacije, Akademija je prestala sa radom 1941, ali je rad, u sasvim ograničenom obimu, obnovljen 1942. Radi obnove rada, Akademija je morala da podnese zahteve nemačkoj okupacionoj Feldkomandaturi,25 koja je, 6. maja 1942, odbila da odobri nastavak javnog rada Akademiji i samo je dopustila da održi godišnji skup. Feldkomandatura je saopštila Akademiji “bis auf weiters die Betätigung nicht gestattet ist”.26 Ipak, Akademija je nastavila ograničen rad. Sastanci odbora su redovno održavani, a obavljana je i vrlo ograničena izdavačka delatnost.
Nemački okupator je, 4. novembra 1941, internirao u logor na Banjici dve stotine poznatih javnih radnika. Među njima i osam članova Srpske kraljevske akademije, uključujući i predsednika Belića, koji je u logoru držan pet meseci. Po izlasku on se pozvao na zdravstveno stanje kao razlog zašto ne obavlja dužnost predsednika, jer je bilo jasno da je neprihvatljiv za okupatorske vlasti.27 Od VII skupa Predsedništva Akademije, 12. novembra 1941, na čelu Predsedništva Akademije bio je sekretar Akademije, Jovan Radonić, koji je nadalje vršio dužnost faktičkog predsednika Srpske kraljevske akademije, dok je Belić ostao samo nominalni predsednik.28 Na glavnom godišnjem skupu Akademije, 10. februara 1943, akademiku Radoniću je produžen mandat sekretara za još tri godine (1943-1945), a samim tim i dužnost faktičkog predsednika.29
Nakon ulaska komunističkih snaga u Beograd, na II skupu celokupne Akademije za 1944, sekretar Radonić je obavestio Predsedništvo Akademije o tome da je spremljen akt o popuni mesta predsednika i da će akt biti predat Povereništvu za prosvetu. “Akt je pročitan i izmenjen prema napomeni akademika Belića.”30 Pošto nije blagovremeno stigao odgovor Povereništva za prosvetu, sazvan je skup cele Akademije, 26. januara 1945, na kome je, na predlog akademika Ivana Đaje, Aleksandar Belić preuzeo dužnost predsednika. Predsednik Belić je odmah predložio da svi članovi predsedništva stave svoje položaje na raspolaganje da bi se ispitao rad i držanje Akademije za vreme nemačke okupacije i vlade đenerala Nedića. Akademija je većinom glasova odbila ovaj predlog.
Povereništvo prosvete prihvatilo je imenovanje Belića na mesto predsednika, 30. januara, i zatražilo od njega “da preduzme sve potrebne mere kako bi se ispitao rad Akademije za vreme okupacije i njen odnos prema okupatorskim i kvislinškim vlastima.”31 Nakon toga je na skupu Akademije od 4. februara 1945. obrazovan Odbor sa zadatkom da ispita držanje Akademije za vreme okupacije, u sastavu: Aleksandar Belić, Živojin Đorđević, Milutin Milanković, Ivan Đaja i Vladimir R. Petković.32 U ovom odboru, izuzimajući Belića, preovladavali su članovi Akademije koji se nisu slagali sa novim vlastima.
Bez obrazloženja, u spisku akademika u Godišnjaku za 1945 nestalo je ime akademika Slobodana Jovanovića, člana Akademije društvenih nauka i Miloša Trivunca, člana Akademije filozofskih nauka. Trivunac je u međuvremenu ili streljan, ili možda deportovan od strane NKVD-a u Sibir.33 Umesto njih na skupu Akademije od 2. marta 1946. izabrano je, između ostalih, i nekoliko akademika po ukusu Komunističke partije. Za dopisne članove izabrani su partijski ljubimci Pavle Savić i Dušan Nedeljković.
Izbor Dušana Nedeljkovića (1899-1984) bio je posebno ponižavajući za Akademiju jer je upravo on tražio radikalno pročišćavanje Srpske akademije nauka od nepodobnih članova. Nedeljković je bio pripadnik partizanskog pokreta i KPJ od 1941, a nakon rata postao je predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.34 Stekavši veliku vlast, a željan osvete, uspeo je da zagorča poslednje dana dopisnog člana Akademije, uglednog istraživača religije Veselina Čajkanovića (1946). Čajkanović je za vreme okupacije obavljao dužnost dekana Filozofskog fakulteta, što je bilo dovoljno da ga Nedeljković najpre izbaci sa Fakulteta, a zatim proglasi za “ratnog zločinca”.35 Čajkanović je pokušao da se odbrani pozivanjem na dokumenta iz arhive Filozofskog fakulteta. Prema dostupnom svedočenju njegovog sina, Nikole Čajkanovića, sva dokumenta na koja se prof. Čajkanović pozvao nestala su iz arhive. Odmah po izbacivanju sa Fakulteta Čajkanović se razboleo i nakon četrnaest meseci umro.36 Zbog svega navedenog, Nedeljkovićev izbor za dopisnog člana predstavlja jedan od najsumornijih trenutaka u istoriji Srpske akademije nauka. Pored toga, za redovnog člana je izabran Siniša Stanković, tadašnji predsednik Narodne skupštine Narodne Republike Srbije.
Po oslobođenju, krajem 1944, promenjen je naziv Akademije iz Srpska kraljevska akademija u Srpska akademija nauka, iako je Republika formalno uvedena tek godinu dana kasnije (29. novembra 1945). Naredne godine (1945) uspostavljeno je stanje od pre rata. To znači da je Belić ponovo bio predsednik, a Jovan Radonić sekretar. Međutim, Radonić je podneo ostavku 2. maja 1945, nakon što je “Komisija za pregledanje stanja u Akademiji za vreme okupacije” podnela izveštaj. Za novog sekretara je izabran akademik Vojislav Mišković.
Do novog sukoba struje koja je zastupala kompromis sa komunističkim vlastima sa strujom koja je zagovarala otpor došlo je 1947, prilikom izbora novih članova. Pošto Belićevi planovi nisu prošli, on je sa još 10 akademika i dopisnika podneo ostavku. Ovu grupu činili su: Aleksandar Belić, Veljko Petrović, Toma Rosandić, Petar Kolendić, Pavle Savić, Stefan Đelineo, Petar S. Jovanović, Dušan Nedeljković, Vojislav S. Radovanović, Ivo Andrić i Siniša Stanković. Od njih su šestorica bili redovni članovi. Trojica predratni (Belić, Petrović i Andrić),37 a trojica tek izabrani za redovne članove, 2. marta 1946 (Rosandić, Kolendić i Stanković). U njihovoj predstavci upućenoj Srpskoj akademiji 22. aprila 1947. kaže se, između ostalog: “Dolepotpisani članovi Akademijini, verujući u životnu snagu njenu, čvrsto su se nadali da će ona i u sebi samoj naći dovoljno moći i sredstava da savlada sve teškoće koje smetaju njenom uspešnom razvitku. Međutim poslednji događaji u Akademiji to su demantovali. Oni su pokazali da među članovima Akademijinim nema slaganja u shvatanju naučnih kriterija i zadataka njenih; da se razilaze i u oceni odnosa među samim jugoslovenskim akademijama i donekle i samog stava koji se Akademija trudila i dosada da održi i koji je ona dužna održavati kao nacionalna ustanova kako prema svojim savremenim velikim naučnim zadacima tako i prema teško izvojevanim tekovinama narodne borbe za oslobođenje i ujedinjenje u F.N.R. Jugoslaviju. Potpisnici ovog akta nisu se mogli sa ovim složiti zato stavljaju svoje položaje na raspolaganje upravi Srpske akademije nauka.”38 Ova predstavka bila je deo nastojanja Komunističke partije da Akademiju stavi pod svoj nadzor.39
Tri dana kasnije održan je skup celokupne Akademije, koji je odbacio kolektivnu ostavku grupe od 11 potpisnika. Skupu celokupne Akademije prisustvovalo je 16 redovnih akademika: Uroš Predić, Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Bogdan Gavrilović, Živojin Đorđević, Jovan Radonić, Vladimir R. Petković, Nikola Saltikov, Dragutin Anastasijević, Milutin Milanković, Anton Bilimović, Filaret Granić, Petar Konjović, Toma Živanović, Ivan Đaja i Vojislav V. Mišković.40 Ovaj častan otpor grupe od 16 akademika bio je ujedno i poslednja uspela odbrana od državnih nasrtaja na SAN. Belić iskreno priznaje, u svom prilogu o istoriji Akademije rađenom za Enciklopediju Jugoslavije, da je Akademija “bila voljna da radi i bez njih, ali je Ministarstvo prosvete stavilo ceo sastav Akademije na raspoloženje i odredilo odbor (A. Belić, V. Petrović, M. Milanković, P. Kolendić, Paja Jovanović i P. Savić) za vođenje Akedemijinih poslova.”41 Iz sastava odbora je vidno da su četiri od šest članova potpisnici kolektivne ostavke, što znači da je Odbor imao dvotrećinsku većinu za nastavak Belićeve politike.
Od 1945. Akademija se podelila između nekoliko struja. Jedni su zastupali otpor, drugi predaju, treći kompromis. Šta je značila svaka od ovih taktika, plastično je opisao Dimitrije Đorđević: “Otpor je značio izazov revolucionarnoj vlasti, kapitulacija je značila predaju, kompromis je podrazumevao potčinjavanje novoj vlasti uz spasavanje onoga što se spasti moglo.”42 Nakon osnivanja Odbora, i najave novog zakona, bilo je jasno da je kompromis jedina preostala strategija.
Uskoro nakon toga komunističke vlasti su izradile novi Zakon o Srpskoj akademiji nauka, 30. juna 1947. Ovim Zakonom vraćen je ceo sastav Akademije natrag, a Akademija je dobila nove zadatke. Članom 2 propisuje se da je “osnovni zadatak Srpske akademije nauka” da “rezultatima svoga rada doprinosi progresu društvenog uređenja Narodne Republike Srbije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije i blagostanju njenih naroda.” Da bi se ozakonilo izbacivanje pojedinih članova, članom 15. je predviđeno: “redovni, počasni i dopisni članovi Akade- mije gube zvanja člana Akademije ako je njihova delatnost usmerena na štetu Narodne Republike Srbije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Odluku o tome donosi Skupština Akademije.”43 Ovim Zakonom bilo je predviđeno da Prezidijum Narodne skupštine NR Srbije potvrđuje odluke SAN o izboru novih redovnih i dopisnih članova. Ovakvim mehanizmom prilikom izbora novih članova Komunistička partija je dobila mogućnost da značajno utiče na izbor novih akademika.44
Na čelu Ministarstva prosvete, u trenutku kada je ono odredilo odbor za sređivanje stanja u Akademiji, bila je Mitra Mitrović-Đilas. Ona je najpre bila poverenik za prosvetu ASNOS-a, a zatim ministar prosvete u vladama Srbije od 9. aprila 1945. do 8. marta 1949. To znači da je ona lično bila zadužena za sređivanje stanja u Akademiji. Kakvo je bilo njeno intimno mišljenje o tzv. “reakciji” vidi se iz skupštinske rasprave, 1945, u Privremenoj narodnoj skupštini, povodom Zakona o štampi. Tom prilikom ona je izjavila da “mi… nikada nismo… obećavali ‘demokratiju za sve’.” Demokratija u DFJ ne može da bude za fašiste, pro- fašiste “i njihova piskarala”. “Snaga naše demokratije i jeste u tome što je dosledna, konzekventna u borbi protiv fašizma i reakcije i ne misli da napušta tu borbu dok i poslednje klice fašizma i reakcije ne nestane iz naše zemlje”,45 zaključila je Mitra Mitrović-Đilas. Sa ovakvim stavovima nije bilo mnogo mesta za pregovore. Kompromis je bio najviše što se moglo postići.
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav