Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Aleksandar Belić kao posrednik između dva poretka
U okolnostima radikalne sovjetizacije i boljševizacije Srbije i Jugoslavije, i u atmosferi straha u kome su živeli pripadnici građanske klase, Aleksandar Belić (1880-1960) se pokazao kao pogodna ličnost da posreduje u pogodbi između novih totalitarnih vlasti i Srpske akademije nauka. Belić je bio jedan od najuglednijih slavista svoga vremena. Pored toga bio je i otvoreni rusofil još iz vremena kada je studirao na univerzitetima u Odesi i Moskvi. Kao takav uživao je veliko poštovanje u carskoj Rusiji, a i kasnije u SSSR-u. Još 1910. postao je dopisni član Carske akademije nauka u Petrogradu. Tokom Prvog svetskog rata držao je predavanja na Petrogradskom univerzitetu, a 1947. je proglašen za počasnog profesora Moskovskog univerziteta. Do kraja svoje karijere izabran je za člana svih slovenskih akademija nauka, da bi 1952. postao član Danske kraljevske akademije.14 Ukratko, bio je svetski poznat naučnik.
Nekoliko podatka iz Belićeve biografije moglo je da posluži komunističkim vlastima za njegov progon. On je između dva svetska rata bio član Kraljevog fonda, iz čega se vidi da je bio blizak dvoru. Obavljao je i dužnost predsednika Državne komisije za Ruse izbeglice.15 Kao osvedočeni prijatelj ruskih emigranata morao je da bude sumnjiv novim vlastima. Međutim, njegovo rusofilstvo se odmah prenelo i na Sovjetski Savez, što je javno iskazivao, pa nisu izostale ni simpatije Moskve prema njemu. Po komunističkoj tipologiji on je pripadao građanskoj, prevaziđenoj nauci, ali njegov ugled u SSSR-u, u uslovima sovjetizacije zemlje, zaštitio ga je od progona.
Ostala je još jedna činjenica iz njegove biografije koja mu je uvek visila kao Damoklov mač. To je bio njegov odnos prema uspostavljanju režima Milana Nedića. Belićevo ime našlo se na listi potpisnika antikomunističkog Apela srpskom narodu, koji je obznanjen 13. avgusta 1941, a u kome se kaže da je dužnost “svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće paklene namere komunističkih zločinaca.”16 Belićevo ime je trideset i treće na spisku, odmah nakon imena episkopa, bivših ministara, poslanika i senatora. On je potpisan kao “pretsednik Srpske Kraljevske akademije nauka”.17 Na skupu održanom tokom avgusta 1941, oko tri stotine beogradskih uglednih građana molilo je Nedića da se prihvati mesta predsednika srpske vlade. Belić je bio među njima i on se isticao u nagovaranju Nedića na ovaj korak. Izgle-da da je Nedić upravo nakon Belićevih reči prihvatio da obrazuje novu vladu.18
Da je potpisivanje ovog Apela moglo da posluži kao dovoljan osnov da se neko od potpisnika pošalje u zatvor, postalo je jasno tokom suđenja generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset i trojice optuženih, juna-jula 1946. Poslednji optuženi sa spiska, Lazar Marković i Kosta Kumanudi, osuđeni su zato što su prisustvovali konferenciji “koju je organizovao Gestapo”, avgusta 1941, sa koje su “uz veći broj drugih potpisnika izdali ‘apel srpskom narodu’ ”19. Optuženi su i da su krajem avgusta, prisustvovali novoj konferenciji “koju je takođe organizovao Gestapo”, a koja je “izabrala i Nemcima predložila” Milana Nedića za predsednika vlade. Dok je Marković optužen i za antihrvatsko delovanje i za podršku JVO, Kumanudi je jedino optužen za potpisivanje Apela i učešće u konferenciji koja je predložila generala Nedića za predsednika marionetske vlade. Za ove optužbe Marković je dobio pet godina sa prinudnim radom, a Kumanudi je osuđen na zatvor od 18 meseci s prinudnim radom, i na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od dve godine, kao i na konfiskaciju celokupne imovine.20 Razume se da je istovetna optužnica koja je podignuta protiv Kumanudija mogla da se podigne i protiv Belića ako bi, u bilo kom trenutku, postao nepoželjan novim vlastima.
Prema sećanjima njegovog sestrića, akademika Dimitrija Đorđevića, Belića su nakon oslobođenja posetili, u njegovom stanu, u Frankopanovoj ulici, visoki funkcioneri novog režima. Đorđević veruje da su ovi funkcioneri bili Đilas i Kardelj. Oni su se “začudili” da predsednik Akademije živi u hladnom stanu, i pobrinuli se da mu već sutradan stigne isporuka uglja.21 Tako je počela saradnja Belića sa novim vlastima. Do ove posete moglo je da dođe već početkom novembra budući da je Beliću omogućeno da objavi prosovjetski članak na naslovnoj strani Politike 21. novembra 1944, dan nakon što je objavljeno Brozovo proglašenje za Narodnog heroja, što je, u tom trenutku, bilo posebno priznanje.
U tekstu naslovljenom sa “Novi vidici” Belić ističe da “svetli grobovi naše braće Rusa” razasuti po velikom delu Srbije “pokazuju da se završuje velika borba između Nemaca i Slovena i da se veliki vekovni spor germanstva i slovenstva približuje svome kraju.”22 Dalje u tekstu on osuđuje politiku Kraljevine Jugoslavije koja je podržavala ruske emigrante, a odbijala da prizna Sovjetski Savez, iako je on lično bio jedan od njenih glavnih eksponenata. Govoreći o srpsko/jugoslovensko-ruskim odnosima nakon Prvog svetskog rata, on primećuje: “više od dvadeset godina lutanja posle toga naše inostrane politike, izvan tog tradicionalnog puta, samo su gomilale greške i zablude”. Kada su “braća Rusi” ušli u Srbiju razbuktalo se “tradicionalno prijateljstvo”, a takvo prijateljstvo “može biti samo među braćom koja se dugo nisu videla.” Oni su uloži-li velike napore za oslobođenje Srbije. Zato danas “osećamo bezgraničnu zahvalnost”, a posebno prema “Vrhovnom voćstvu Sovjetske Rusije Maršalu Staljinu, koji je sa toliko osećanja prema našem narodu i sa toliko razumevanja naših patnji uputio, čim je mogao, hrabre ruske armije nama u pomoć.”23
Ovim tekstom Belić se legitimisao kako prema novim jugoslovenskim vlastima, tako isto i prema sovjetskim vlastima u Beogradu. Na ovaj način, on je stavio rusofilstvo iznad ideologije. Ko god da je na vlasti u Moskvi, on je srpski prijatelj i srpski narod ga voli, pa bio to car ili Staljin. Svako skretanje sa ove politike srpski narod skupo plaća, smatrao je Belić. Takvim stavom on je zaštitio sebe, a donekle i Akademiju.
Komunistički ideolozi dozvolili su da Akademija nastavi sa radom, ali su i jasno iskazali želju da Srpska akademija nauka mora da se prilagodi novonastalim okolnostima. Akademiju je napao tada vodeći partijski ideolog Milovan Đilas, a radikalno čišćenje Akademije zahtevao je i partijski propagator na Filozofskom fakultetu i komunistički funkcioner, profesor Dušan Nedeljković. Postavljalo se pitanje da li će novi režim uopšte dozvoliti da Akademija u dotadašnjem sastavu opstane. Belić, najduži predsednik u Akademijinoj istoriji (1937-1960), shvatio je novu realnost i napravio je jednu vrstu dogovora sa novim vlastima. Tako je iz Akademije isključen njen bivši predsednik Slobodan Jovanović, a za počasnog člana je “izabran” Josip Broz, marta 1948, a promovisan iste godine u novembru. Upodobljavanje Akademije je zaokruženo izborom Moše Pijade za redovnog člana 1950,24 kao i izborom Edvarda Kardelja za redovnog člana, 22. februara 1959.
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav