Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Slobodan G. Marković
Fakultet političkih nauka
Beograd
Rezime: Autor pokazuje kako je Komunistička partija upotrebila najuglednije naučne ustanove u Srbiji za deifikaciju Josipa Broza Tita. U prvom delu teksta autor govori o tome kako je Srpska akademija nauka i umetnosti pretvorena u režimsku ustanovu, ubacivanjem režimu odanih naučnika i pridobijanjem i zastrašivanjem starih članova. Nakon takve “reorganizacije”, Tito je proglašen najvećim državnikom i vojnim strategom i primljen za njenog prvog počasnog člana. Drugi deo govori o ulozi Beogradskog univerziteta u deifikaciji diktatora. Univerzitet ga je, povodom 80. rođendana, najpre proglasio počasnim doktorom, s obrazloženjem da je tvorac “novog tipa civilizacije”. Nekoliko godina kasnije, Centar visokih vojnih škola ga je, uz ceremoniju, proglasio doktorom vojnih nauka, iako nije napisao doktorski rad niti ga je odbranio. Pored tih formalnih priznanja, te ugledne naučne ustanove su tokom celog diktatorovog života gradile njegov kult i snose deo odgovornosti za njegovu deifikaciju.
Ključne reči: komunizam, marksizam, socijalistička izgradnja, dikatator, republikanski monarh, deifikacija, opozicija, besmrtnost, partijski ritual, počasni akademik, počasni doktor nauka.
I. Broz kao počasni akademik
Josip Broz (1892-1980), tridesetpetogodišnji jugoslovenski diktator, završio je svoj život ovenčan brojnim naučnim priznanjima. Lista njegovih počasnih doktorata u Jugoslaviji i nesvrstanim zemljama je dvocifrena, dok su njegova počasna članstva u akademijama nauka obuhvatila sve akademije nauka jugoslovenskih republika i pokrajina.
Neobično u svemu ovome jest to da je Broz završio jedino četiri razreda osnovne škole, u svom rodnom mestu, Kumrovcu. Prema njegovom poluzvaničnom biografu, Vladimiru Dedijeru, prvi razred nije uspeo da savlada iz prvog pokušaja, pa ga je pohađao dvaput. Ostala tri razreda završio je od 1902. do 1905.1 Od 1907. do 1910. učio je bravarski zanat u Sisku.2 Time se završava njegovo formalno obrazovanje.
Broz kao genijalni vojskovođa
Koliko god da je bilo skromno Brozovo obrazovanje, toliko je bila jaka njegova želja da se pokaže kao izuzetan pojedinac. Razume se da je za zadovoljenje jedne ovakve želje potrebna skupina poslušnika koja će joj izići u susret.
Prvo veliko priznanje Brozu stiglo je iz Srbije, nakon ulaska komunističkih snaga u Beograd. Ovo je unekoliko bilo neobično, ako se ima u vidu da je Srbija bila prilično ravnodušna prema NOP-u od kraja 1941. do sredine 1944. Stav Komunističke partije Jugoslavije prema srpskom narodu u Srbiji, kao i prema građanskim strankama u Srbiji, nazire se iz govora general-lajtnanta Milovana Đilasa povodom dvadeset sedme godišnjice Oktobarske revolucije, održanog 7. novembra 1944. u Narodnom pozorištu. Tom prilikom Đilas je na sledeći način okarakterisao pokušaj građanskih stranaka da obnove rad: “Reakcionarne vođe i vođice raznih partija, koji su u polutmini, pod okupacijom, bilo lično, bilo preko svojih pouzdanika šurovali s Nemcima i otvorenim fašistima kao Nedić i Pavelić… te mračne i podle kreature se pomaljaju na svetlo dana i pokušavaju da se uvuku u narodno-oslobodilački pokret i razbiju ga iznutra. To se najjasnije ispoljava u Srbiji. I to zbog toga što je, usled slabog razvitka ustanka u Srbiji u toku 1942. i 1943. g. narodnim masama stvarna uloga tih mračnjaka još nedovoljno vidljiva.” Kao glavni dug srpskog naroda prema ostalim narodima Jugoslavije Đilas je naveo da srpski narod treba da “nemilosrdnom borbom protiv spoljnog neprijatelja i njegovih domaćih slugu vrati tim narodima onaj dug, koji su oni u toku tri i po godine krvavog rata dali i za oslobođenje srpskog naroda.”3
Četiri dana nakon Đilasovog govora Velika antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije – ASNOS predložila je u ime srpskog naroda, a preko ASNOSA-a, da “maršal Tito bude proglašen za Narodnog heroja.”4 Ovaj predlog je ozvaničen odlukom Predsedništva AVNOJ-a od 19. novembra 1944, kojom je Broz proglašen za narodnog heroja. U obrazloženju se kaže: “Na mlada pokoljenja naših naroda vekovima će se prenositi predanje o narodnom vođi Josipu Brozu Titu… Njegovom zaslugom srpski narod ponovo se ovenčao slavom naroda-junaka.” U Odluci Predsedništva se kaže:
“Da bi se velikom vojskovođi naroda Jugoslavije, inicijatoru, organizatoru, i rukovodiocu njihove narodnooslobodilačke borbe, Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu-Titu, odalo zasluženo priznanje za izvanredne zasluge na organizovanju Partizanskih odreda i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, za genijalno rukovođenje njihovim operacijama i pri tome ispoljenu upornost i junaštvo, kao i da bi se pred svima narodima Jugoslavije vidno obeležile istoriske zasluge našeg narodnog vođa na stvaranju bratstva i nerazdruživog jedinstva naših naroda, zbratimljenih u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, Pretsedništvo AVNOJ-a na predlog Velike antifašističke narodno-oslobodilačke skupštine Srbije o d l u č u j e da se vrhovnom komandantu Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije, Maršalu Jugoslavije JOSIPU BROZU-TITU dodeli naziv narodnog heroja.”
Odluku su, ispred AVNOJ-a, potpisali sekretar Rodoljub Čolaković i predsednik dr Ivan Ribar.5 Tako je Broz, ni punih mesec dana nakon ulaska komunističkih snaga u Beograd, dobio pridev “genijalni”.
U isticanju svoje uloge u revoluciji Broz je dosta nalikovao severnokorejskom diktatoru Kim Il Sungu, koji je u svim zvaničnim propagandnim dokumentima nazivan “veliki vođa i veliki vojskovođa”. Ipak, Broz se nije zadovoljavao samo ovakvom ulogom. On je veoma rano, samo dve godine nakon što je preuzeo vlast u Jugoslaviji, iskazao želju da bude obasut i naučnim priznanjima. Posebno mu je bilo stalo do toga da postane počasni akademik triju akademija nauka u Jugoslaviji.
Počasni akademik JAZU, ili Broz kao obnovitelj
hrvatske suverenosti
Prva akademija nauka koja je primila Broza za svog počasnog člana bila je Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Broz je postao njen počasni član 28. decembra 1947. Svečanoj sednici JAZU prisustvovali su rukovodioci NR Hrvatske, predsednik Prezidijuma Sabora NR Hrvatske, Vladimir Nazor, predsednik Vlade NR Hrvatske, dr Vladimir Bakarić, i drugi funkcioneri. Broz je ušao u dvoranu JAZU “oduševljeno pozdravljen”, u pratnji predsednika JAZU, dr Andrije Štampara, i potpredsednika Akademije, Miroslava Krleže.
Prisutnima se najpre obratio predsednik JAZU, dr Andrija Štampar (1888-1958). Štampar je bio veoma cenjeni stručnjak za socijalnu medicinu sa svetskom reputacijom. On je istakao da se počasni doktorat Brozu dodeljuje u okviru osamdesetogodišnjice JAZU. Kao posebnu Brozovu zaslugu Štampar je istakao:
“Maršal Tito je misao našeg hrvatskog političkog i kulturnog oslobođenja doveo do pune pobede u punom smislu idealnog južnoslovenskog pojma… To znači da je ovaj naš čovek iz naroda kome je kolevka stajala nedaleko od Zelenjaka, naše idilične dubrave na Sutli, gde je pes- nik ispevao našu narodnu Himnu, da je on među našim političkim ličnostima, ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta i pretvorio ga u delo i svršen čin od međunarodnog značaja. Taj naš suverenitet prekinut je još u ranom srednjem veku, pre 800 godina… On je između naših političkih ličnosti prvi, koji je hrvatsku državnu nezavisnost i suverenitet proširio na sve krajeve u kojima naš narod živi i prvi u našoj istoriji koji je našoj domovini vratio sve njene otrgnute gradove, otoke i pokrajine, pre svega Dalmaciju sa Lastovom i najslavnijim gradom naše prošlosti Zadrom, zatim Kvarner sa Cresom, sa svim ostrvima i Rijekom i na kraju staru glagoljašku našu Istru, koja je na to ujedinjenje čekala vekovima…
Maršal Tito delujući u okviru Lenjinskog i Staljinskog pokreta pokazao nam je, sa čitavim nizom svojih saradnika šta znači praktična primena načela o Lenjinskom samoopredeljenju naroda kada se to načelo primenjuje doslovno socijalistički.”6
Zatim se prisutnima obratio Josip Broz. On je u svom govoru istakao da je u prošlosti Akademija bila “jako ograničena, a skoro se uopće nije bavila jednom od najvažnijih znanosti – naukom o društvenom razvitku. Razumije se, tome je uglavnom bio kriv stari, truli društveni poredak… Tek danas sa padom starog društvenog poretka, pali su i okovi ustanova nauke, kao što su i akademije znanosti i umjetnosti. Tek u novom, socijalističkom društvu, nauka dobija neograničene mogućnosti…”7 Tako je izvršen obred kojim se JAZU zahvalila Brozu na obnovi suverenosti Hrvatske, a Broz poručio akademicima da je socijalizam okvir za nauku.
Atmosfera straha u Srbiji
Prva srpska naučna ustanova od nacionalnog značaja koja je primila Broza u svoje redove bila je Srpska akademija nauka. Ona je primila Broza u stanju velikog unutrašnjeg previranja, u atmosferi straha od poteza novih vlasti, pod pritiskom i ucenom da bira između saradnje i zabrane.
Neposredno nakon komunističkog zauzimanja Srbije (septembar/ oktobar 1944) došlo je do radikalne sovjetizacije zemlje koja je zahvatila i nauku. U skladu sa sovjetskim modelom, nauka je morala da bude u funkciji socijalističkog društva. Karl Fridrih i Zbignjev Bžežinski primetili su u svom znamenitom delu Totalitarna diktatura i autokratija da Jugoslavija nikada nije napustila sovjetski blok “već je izbačena, u velikoj meri nasuprot svojim željama. Kao drugo, Jugoslavija je verovatno bila najkomunizovaniji satelit u Istočnoj Evropi do vremena rascepa 1948.”8
Kakva je bila atmosfera u Beogradu, a naročito u unutrašnjosti Srbije tokom 1945, vidi se iz predloga poslanika građanske opozicije, Dragića Joksimovića, od 19. avgusta 1945, da se donese zakon koji će zajemčiti slobodu od straha, što je bilo predviđeno sporazumom NKOJ-a i Kraljevske vlade od 1. novembra 1944. Naravno, ovaj predlog nije usvojen. Na njega se posebno obrušio Moša Pijade.9
Uskoro po ulasku komunističkih snaga u Beograd, generali Koča Popović i Peko Dapčević su izjavili da pravda “uključuje osvetu”.10 Ovakvim izjavama podstican je “etos odmazde”, kako je to primetio Ivan Janković.11 Kada je na naslovnoj strani Politike, 27. novembra 1944, objavljen spisak od 105 osoba koje su streljane odlukom Prvog korpusa NOVJ, strah se još više raširio Beogradom, jer je postalo izvesno da su glasine o hiljadama streljanih neistomišljenika bile tačne. Tri nedelje ranije književnik Marko Ristić objavio je napis na naslovnoj strani Politike. On se založio da se naprave dva inventara: “inventar moralne lepote (nesebičnosti, heroizma i svesti), i inventar strahote i sramote.” O ovom drugom inventaru Ristić je primetio sledeće: “Na to nas obavezuje i budućnost i naša i naše dece. Jer neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva, a nekažnjeni zločinac podstrek za buduća zločinstva. Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira ni sreće, bez potpunog, nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde koja, kako su to rekli Koča Popović i Peko Dapčević, ‘obuhvata osvetu’, ‘uključuje osvetu’, – bez nasilne smrti fašizma.”12 Ristić je ovim tekstom samo opisao ono što se već događalo u Beogradu – masovno streljanje pripadnika bivših režima koje je odnelo prema sadašnjim, još uvek nepotvrđenim, procenama najmanje deset hiljada života.13
Rođen sam 1956. Odrastao i vaspitan u Njegovom vremenu.
Niti želim niti mogu da prihvatim današnje budalaštine (ocila, dvoglavu orlušinu … pravde, …)
Inicirao sam i osnovao sa još 10 Ljudi različitih nacija osnovao i registrovao sam Udruženje Maršal Tito Lazarevac.
pozdrav