Hegel u Brozovoj senci
Danilo Basta
književnik, Beograd
Kada je godine 1980. umro Josip Broz, objavljen je čitav niz udvoričkih izjava, pesama i drugih sastava. Nije moglo biti sumnje da su se autori tih nedoličnih proizvoda prosto nadgornjavali u udvorištvu i alologiji. Izgleda, međutim, da je u tom pravcu šampionski najdalje otišao onaj ko je sročio tekst “Titova misao”, neku vrstu antinekrologa, žanrovski veoma zanimljivu. Što ovom tekstu daje posebnu težinu i što nalaže da se on i danas uzme krajnje ozbiljno, to je okolnost da ga je napisao i pod svojim imenom objavio pisac od ranga i značaja u našoj posleratnoj književnosti, čovek koji je umnogome doprineo njenom modernom usmerenju. Unapred i bez ustezanja treba kazati da je reč o piscu čije su zasluge za našu noviju književnost sve drugo pre nego neznatne i koji će u njoj zacelo imati obezbeđeno mesto koje mu, dakako, neće ugroziti ni njegova “Titova misao”.
Šta je taj autor rekao u svom antinekrologu? Biće najbolje da mu smesta prepustimo reč, jer je ona toliko autentična i neponovljiva da se ničim ne može zameniti.
Pošto je u prvoj rečenici rekao da ne zna za lepšu pesmu od one: Druže Tito, mi ti se kunemo, pisac se ubrzo okrenuo glavnom predmetu svog napisa, Titovoj misli. Za nju on kaže da je “sistem, i to sistem doveden do savršenstva…, jedan izvanredno dinamičan i maksimalno otvoren sistem. Kada se sutra podrobnije bude ispitivala struktura i dinamika Titove misli, otkriće se, ubeđen sam, da je veličina njena u tome što je ona sistem u kome nema ni jednoga načela koje nije u najtešnjoj, uzročno-posledičnoj, vezi sa drugim njegovim načelima, pa i više: otkriće se da nema nijednoga načela koje sebe ne prepoznaje, i to neposredno, u svakom drugom načelu”.
Prema autoru (već se sada može reći) ovog nezapamćenog panegirika Brozu kao misliocu nad misliocima, brionski samodržac, čija je “muka s rečima” bila očigledna i neretko groteskna, stvorio je takav misaoni sistem u kojem je “nemogućna parcijalizacija”. Brozov sistem je “koherentan u ovoj interakciji osnovnih načela, i dinamičan u toj svojoj koherentnosti. Savršenstvo ovoga sistema je u toj koherentnosti koja nije osvojena odricanjem od dinamičnosti i, uz to, ono je u savršenoj jednostavnosti osnovnih njegovih pretpostavki: to je kolosalna arhitektura…”
Upoređen sa Brozom-sistemotvorcem, sa ovim “velikim sintetičarem” (autorov izraz), sa dinamikom, koherentnošću i otvorenošću njegovog sistema, čija su načela skladno povezana, Hegel se neizbežno pojavljuje kao filozofski patuljak, kao običan, zanemarljiv predstavnik palanačke filozofije. Ne pominjem ovde Hegela slučajno i proizvoljno. Štaviše, sam autor “Titove misli” upozorava na pojavu “krize sistema, posle Hegela”. Za nj su Kjerkegor i Niče “velike metafore ove patetične krize sistema”, dok je Josip Broz “povratio sistemu sposobnost da uključuje u istoriju, a ne da isključuje iz nje”. Već se po tome može videti da Tito, prema prosuditelju njegove misli, nije bio nikakav spekulativni zanesenjak, već, upravo svojim sistemom, tvorac “vizionarskog realizma” u čijim se okvirima kretao “kao nekakav De Brolji, Plank, Stravinski ili Pikaso političke prakse i političke filosofije”.
Posle ove zaista smele i zanosne metaforike, kojom je Broz uznet do najvećih imena moderne fizike, muzike i slikarstva, a prethodno, videsmo, uzvinut daleko iznad Hegela, ne bi trebalo da čudi sledeći zaključak o Titovom geniju: “Njegov genije jeste genije stvarnosti što dolazi do svesti, i zato je genije svih: bravari, filosofi, seljaci, kućne pomoćnice, osećaju njegov glas kao svoj, i to jeste njihov glas. Kada govori on, maršal Josip Broz Tito, kućna pomoćnica, sa krpom u ruci (neobično važan literarni detalj — D. B.), uzdiže se do maršalskih visina.” Ali to nije sve. Odmah zatim, dramska tenzija raste. Svi damari svih društvenih slojeva Brozove arkadije trepte do krajnjih granica. Jer, kada Maršal — iako mislilac sistema koji je “neporečno koherentan, ali i otvoren, i baš zbog toga vitalan”, iako “veliki majstor istorije” i demijurg “vizionarskog realizma” — “ne nalazi reč od prve, ili mu pogled izgubi rečenicu na hartiji, ili kad ovlaži prst da bi okrenuo list” (dirljiva naturalistička pojedinost, više puta, sećamo se, potvrđivana uživo), onda “svi strepimo, priznajmo to, hoće li uspeti taj list da okrene”, itd., itd. (Svi su navodi preuzeti iz časopisa “Treći program”, br. 45, 1980, str. 13-17.)
Neporeciva je istina da pisac “Titove misli” nije prosečni pristalica titoizma, već njegov prvorazredni zagovornik i čvrst intelektualni oslonac. U pitanju je, dakle, intelektualac koji se (više nego) solidarisao sa Brozovim režimom, koji se otvoreno i iskreno svrstao među njegove branitelje i uznositelje, koji je s Brozovom sultanskom vladavinom bio u odnosu uzajamne zavisnosti. Pravo da to bude i ostane niko mu ne može osporiti.
Od pojave “Titove misli”, tog retkog i jedinstvenog teksta, prošlo je dvanaest godina — dug period za sredinu spremnu da lako i brzo zaboravlja. Brozov sistem se pokazao kao jednovremeno operetska i brutalna satrapija, što je uvek i bio. Druga Jugoslavija “velikog majstora istorije” i neuporedivog “sintetičara” raspala se pred našim očima, bedno i krvavo. Izgleda da besprimerni mislilac sistema ipak nije bio u svemu i dovoljno “koherentan”. A da li je koherentan, da li je saglasan sa samim sobom onaj pisac “Titove misli”?
Ovih dana je obznanjeno formiranje Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca. I, gle čuda! Među njegovim osnivačima i čelnicima našao se i pisac “Titove misli”. Nisam zastupnik moralnog rigorizma, niti sam za ostrakizam, ali bih se barem zamislio nad mišljenjem ljudi koji smatraju da je već sama činjenica življenja u Brozovom režimu dovoljna da se na sebi ponese žig sramote; šta li tek da se kaže za dobrovoljne intelektualne najamnike tog režima?! Još sam manje pobornik moralnog relativizma, po kojem se negdašnji obogotvoritelji Tita i njegovog “dinamičnog i koherentnog sistema” preobraćaju u nezavisne intelektualce koji nas — evo opet — uveravaju “da ipak u ovim prostorima postoji mogućnost za stvaranje jednog autentičnog, novog humaniteta”.
U javnom nastupu povodom osnivanja Beogradskog kruga, njegovi samoproglašeni pripadnici isticali su vrednosti demokratskog, civilnog i pluralističkog društva za koje će se zalagati i govorili o potrebi moralnog i svakog drugog preporoda Srbije. Pitam ih: Ima li bilo kakvog, a pogotovo moralnog, preporoda Srbije sa onima koji su sve misleće ljude ove zemlje onako teško ponizili bacanjem Hegela Brozu pod noge i uzdizanjem kućnih pomoćnica do maršalskih visina? Zašto ne opomenete na neophodnost mere i imperativ stida? Pitam one iz Beogradskog kruga koje poznajem, i cenim: Kako ćete osporavati nosioce današnje vlasti kao navrat-nanos prerušene i preimenovane komuniste ako se među vašim predvodnicima nalazi, takođe novokostimirani, apologeta Titovog sistema (u svakom značenju te reči)? Zašto bi prvima bilo zabranjeno ono što dopuštate drugome? Pitam osobito onog potpredsednika Upravnog odbora Beogradskog kruga koga je 1975. Brozov režim otpustio sa univerziteta: Da li odista verujete u istinitost tvrdnje da su osnivači Kruga “ljudi koji imaju kontinuitet u otporima prema svakom sistemu samovlašća, prema svakoj diktaturi” (NIN od 31. 1. 1992, str. 44)? Važi li to i za onog Brozovog psihografa? A kao profesora filozofije, pitam ga: Kako Vam izgleda Hegelov filozofski sistem upoređen sa Brozovim? Pitam drugog potpredsednika, koji je kao urednik jedne biblioteke imao grdnih nevolja u Brozovom “koherentnom sistemu”: Čini li Vam se verodostojnim i etički umesnim današnji govor o “intelektualno-moralnoj razgradnji i razaranju” što ga je održao negdašnji hagiograf Titove misli a sadašnji nezavisni intelektualac? Da li je i na njega primenjena ona odredba iz vašeg Statuta po kojoj “novog člana prima Upravni odbor na predlog dva člana Beogradskog kruga koji ga moraju lično poznavati, poznavati njegov rad i potpisati predlog za prijem”?
Pitam i trećeg potpredsednika: Da li biste, zajedno sa autorom “Titove misli”, potpisali predlog za prijem novog člana, recimo onoga koji je zbog kakve humoreske ili pak snimljenog filma u vreme Brozove diktature proveo nekoliko godina na robiji? I da li verujete da bi se čestit čovek, radi overe nezavisnosti svog intelektualnog bića, dao podvrći takvoj proceduri koju, da bi apsurd i sram bili potpuni, mogu da sprovode i oni što su svoju intelektualnu nezavisnost odavno izgubili, založivši je za ovekovečenje Titovog “dinamičnog i otvorenog sistema”? S kojim pravom i s kakvim skrupulama će Beogradski krug pozivati druge na odgovornost, na primer vojnike — a takvu je pretenziju na ulogu moralne žandarmerije istakao — ako se među njegovim vrhovnim pripadnicima i arbitrima nalazi onaj koji je jednog maršala podigao na tron najvećeg sistematskog mislioca?
U metežu naših nesrećnih prilika uveliko se igra novi ketman. Sa igračima u njemu nema nikakve obnove Srbije, niti je ikada može biti. Bez moralnog pročišćenja i skrušenog, pokajničkog samopovlačenja sa scene svih nas koji smo makar samo pasivno tolerisali Brozov režim, a kamoli ga intelektualno podupirali i veličali, Srbija se ne može preporoditi ni moralno, ni politički, ni ekonomski. Nama neka bude dopušteno da na miru radimo ono što u svojoj struci najbolje umemo. Presudnu reč i moć suštinskih odluka treba da dobije mladost Srbije, neokrnjena i neokaljana titoizmom. Preporod Srbije tada neće izostati.*