Doprinos srpskih pesnika deifikaciji Josipa Broza Tita
Marinko Arsić Ivkov
književnik, Beograd
Rezime: Prilog govori o ulozi srpskih pesnika u veličanju Josipa Broza Tita i stvaranju njegove harizme. U vreme opšteg nemorala i udvorištva pesnici su, umesto da budu savest društva, često prednjačili u dodvoravanju tiraninu. Stotine poznatih pesnika i hiljade pesnika-amatera u svojim pesmama pretvarali su vođu u božanstvo i besmrtnika. Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama. U prilogu je dano nekoliko pesama poznatih srpskih pesnika.
Ključne reči: komunizam, kult ličnosti, poezija.
Pesnici nikada i ni jednoj državi nisu imali značajniji uticaj na političke i državne odluke. U komunističkoj Jugoslaviji, međutim, pesnicima je dano značajno mesto u stvaranju Titovog kulta. Režim je od prvih dana svoje vladavine podsticao pisanje hvalospeva “voljenom predsedniku” i te hvalospeve koristio u propagandne svrhe. Recitovani su na radiju, priredbama i svečanostima, štampani u novinama, časopisima, kalendarima, čitankama, udžbenicima, knjigama. Deca su u predškolskim ustanovama pevala pesmice o Titu. Doslovno, od kolevke pa do groba građani su bili preplavljeni pesmama koje su veličale Tita.
Ko su bili autori tih pesama? Afirmisani pesnici, čak i najveća imena suvremene srpske književnosti, rame uz rame sa hiljadama amatera.
Režim je podsticao i negovao udvorički moral u svim oblastima života, tako da je ono što je u normalnim društvima smatrano društvenom bolešću, u komunizmu postalo vrlina. Pesnici su prestali da budu “savest društva”. Ne samo da su se priključili “stadu”, nego su se probili na njegovo čelo. Stihove koji su do besmislenosti veličali “besmrtnog vođu”, izjednačujući ga sa božanstvom, Suncem, večnošću, ne može da izostavi nijedan antologičar ljudske gluposti.
Zašto su se pesnici toliko ponižavali? Uglavnom “rad komada hljeba bijeloga i rad čaše vina crvenoga”, kako je uočio još Jaša Prodanović. Pesnici odadžije su uživali privilegije, dobijali su dobra radna mesta, priznanja, nagrade… Mlađi pesnici su se ugledali na starije. Režim je stvorio atmosferu poniznosti i udvorištva, tako da su mnogi pisci pevali ode Titu i kad ih niko nije “vukao za jezik”. Ode su pevane čak i Titovoj vojsci (Veljko Petrović) i policiji (Oskar Davičo).
Sve u svemu, gotovo polovina srpskih pesnika ispevala je bar jedan hvalospev “drugu Titu”. To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji književnosti.
Radeći pre dvadesetak godina na Antologiji srpske udvoričke poezije, ustanovio sam da je stotinak srpskih pesnika takoreći u istom danu spevalo hvalospev “preminulom besmrtniku”. Spevana je čak i pesma u čast suza koje je vladar jedne daleke zemlje (kasnije mu je suđeno zbog raznih zloupotreba i pronevera) prolio za pokojnikom.
Kako te pesme “zvuče” danas, u vreme kada najmlađa generacija i ne zna ko je bio Josip Broz Tito? Odgovor će dati nekoliko pesama, izabranih među hiljadama, desetinama hiljada svojih posestrima.
Mira Alečković
OSMEH U PROLEĆE
Sa prolećem dotrčalo
sunce rano.
– Otkud tako sunce sija,
reci nano?
– Otkud tako sunce sija,
dete drago?
Na svetlost se pomolilo
naše blago.
Vekovima ispod zemlje
mračne, crne,
za nas hoće nedra svoja
da razgrne.
– A otkud sad još jače
sunce sinu?
– To drug Tito gleda, dete,
u daljinu.
Popeo se iznad samog
grada bela.
Lista šuma. Sava penom
zašumela.
I on vidi: silniji smo,
veći, jači,
i proleće za nas svako
više znači.
Raduje se što toliko
dece ima,
nasmejane, razdragane,
po poljima.
Što brigade omladinske
na rad kreću,
i sa vama raduje se
prvom cveću.
Osmeh njegov razneo
se u daljinu,
otud, dete, namah sunce
jače sinu.
Dušan Radović
ŽELJA DEVOJČICE
Procvetalo u Titovoj bašti
belo, žuto i rumeno cveće.
Zapevala senica na grani,
kraj Titova krova i prozora.
– Volela bih da sam i ja ptica,
da sam ptica ili ljubičica.
Kad se Tito od rada umori,
da ga moja pesma razgovori;
da ga moja topla ljubav sretne
kad pogleda na bokore cvetne.
Pero Zubac
TITO JE NAŠ DRUG
Tito je naš drug. I svako u njemu
ima i prijatelja i brata.
Kad bi naša Jugoslavija bila devojčica
onda bi Tito, bio njen tata.
KAŽI MI, KAŽI…
Kaži mi, kaži,
Ko je Tito?
U polju klas,
Majčin glas,
Od svakog deo
A čovek ceo
Od svih nas!
Adam Puslojić
TITOVO IME
Ako ima ljubavi
moćnije od ljubavi,
mi ćemo Te voleti takvom ljubavi.
Ako postoji svetlost
više od svetlosti,
Ti ćeš nam biti takva svetlost.
Ako ima večnosti
i ako večnost ima ime,
ime večnosti je Titovo ime.
Ljubica Miletić
KENETU KAUNDI I NJEGOVOM NARODU
Kada prijatelj plače Zvezde
su uzbuđene sjajem
Njegovih suza
Sunce je postiđeno
Svetlošću koju ne poznaje
I dok njegove suze padaju
U naše oči
Ranjeni cvet uspravlja stabljiku
Poduprt toplinom njegove krvi
Tada naš prijatelj
Postaje najbogatija vatra
Koju samo ljubav može da izmisli
1981.
Marinko Arsić Ivkov
CONTRIBUTION OF SERBIAN POETS TO
THE DEIFICATION OF JOSIP BROZ TITO
Summary
The article discusses the role of Serbian poets in the glorification of Josip Broz Tito and the creation of his charisma. In a time of general immorality and obsequiousness, poets, instead of being the conscience of society, were often the first to fawn on the tyrant. Hundreds of famous poets and thousands of amateur poets deified the leader and made him immortal in their poems. In return they were granted status, recognition and received benefits from the regime. This sick symbiosis reached its peak at the time of Tito’s death when in one day a thousand of these types of poems were written. Several famous poems of Serbian poets are included in the appendix.
Key words: communism, cult of personality, poetry.
Nadajmo se, onoliko koliko je moguće ( a u našoj zemlji,na žalost, sve je moguće ), da se pesme o bilo kojoj ličnosti više neće pisati niti štampati. No, kao da vidim da neki pesnici ili kvazipesnici već oštre pera i čekaju priliku da nekog opevaju. Koga? Zahvaljujući, ponovno vraćenom višesranačkom sistemu ( što je dobro ) kandidata je više – što je loše. Bojim se, a to nije slučajno da talentovanih pesnika ima dosta, a da među njima uvek ima onih koji bi, za pristojan honorar, opevali bilo koga. Šta učiniti da ne bude tako? Potrebno je, jednostavno, vratiti poštovanje prema kvalitetnoj poeziji,valorizovati je i novčano, ne dozvoliti da dobri pesnici čak plaćaju za objavljivanje dobre knjige nego za dobru poetsku knjigu isplaćivati i valjan honorar… Udvorička poezija se uvek pisala i, bojim se, pisaće se ne samo iz ljubavi prema odredjenoj ličnosti ili, obično katastrofalnoj, politici nego i iz jednostavnog razloga koji se zove puko preživljavanje. U svakom slučaju, ja je neću pisati, a Marinku Arsiću Ivkovu sam zahvalan na Antologiji udvoričke poezije. Ona govori o jednoj nadasve ružnoj pojavi, ali i o činjenici da čak i takve pesme, što je najgore, mogu biti dobre, primer je Miljkovićeva pesma o Josipu Brozu.
Poštovani
Kao verujući hrišćanin u početku mi je smetala pesma Titovo ime koja pored Jedinog boga u koga verujem smešta i druga Tita u rang božanstva.Ni jedna druga pesma o drugu Titu nije toliko nabijena nadahnućem veličanja kao ta.Kao diplomirani pravnik pesmu posmatram sa normativno dogmatskog stanovišta koja govori o konkurenciji veličina odnosno gradaciji ljudskog i božanskog u kome ljudsko ima primat.Moleći pri tome Očenaš ne potiskujući pri tome njegovu sadržinu iz svesnog u nesvesnu ravan, kako to lepo ističe profesor Jerotić, koga nedvosmisleno uvažavam i cenim,jedna rečenica govori o ljudskoj veličini na zemlji, citt.Da dođe kraljevstvo tvoje, kako na nebu TAKO I NA ZEMLJI.Posmatrajući druga Tita kao Titana kakvim ga vidi Vladimir Nazor ne može a da se ne oceni pozitivno njegov pokušaj, mada uzaludan, stvaranja kraljevstva Božjeg na zemlji, odnosno pripremanja zemlje za njegov dolazak.To što u tome nije uspeo, ili mi nismo mogli pravilno njegovo delo da ocenimo, vreme će dati svoj sud.Na nama ostaje jedino da žalimo, pošto danas plaćamo veliku cenu programskog načela opevanog u pesmi Titovo ime a to je beda siromaštvo, odlazak mladih, beznadje, apatija, otupljenje kritičke oštrice razuma, opšti pad inteligencije i moralnih vrednosti, dali smo srozani na nivo Jevreja, koje neopisivo uvažavam i cenim, koji su morali četrdeset godina u pustinji da prelaze,simboički, put koji se da preći za nepunih godinu dana hoda,dok sva starija generacija nije pomrla ostaje da se vidi.Ovako ostaje nam da se nadamo da će neki novi drug Tito ostvariti dvehiljadegodišnji san, o jednom lepšem i pravednijem svetu, gde neće biti bogatih i siromašnih, gde jedan čovek neće imati sve a svi ostali ništa, samo san, ostaje da se vidi . . .
Veliki bratski pozdrav 3×3
P.S.Svidja mi se vaš kritički odnos.Istoriju treba preispitivati ali ne i prepravljati.Drug Tito je ipak deo naše istorije.
Prošlo je već tri godine od mog komentara na Antologiju udvoričke poezije.Setio sam se ogromnih problema koje je F.M. Dostojevski imao po izlasku iz zatvora. Naime, nije mogao ništa da objavi, a to je, u njegovom slučaju, bilo kao da nije ni živeo. Pokušao je da se dodvori caru i napisao mu je poemu koja, svakako, spada u udvoričku poeziju. I šta se desilo? Ni takvu poemu nigde mije mogao da objavi. Zato i iznenađuje udvorička poezija koje i danas ima. Jednostavno,pišu je ljudi kojima su, i inače, otvorene izdavačke kuće, kojima su otvoreni časopisi, dnevni i nedeljni listovi. Pa zašto onda, zašto pobogu? Bojim se da su to ljudi sa problemom od detinjstva, ljudi koji su u detinjstvu bili čuveni kao tužihbabe, kasnije mali, a zatim i veći špijuni. U krvi im je da budu udvorice, a najtužnije je kad zalutaju u poeziju. Ipak, ovakvu poeziju treba čitati ( bar ovlaš ) jer ona pokazuje upravo razloge zbog kojih Dostojevski, u nekim, tužnim danima, nije mogao da objavi NIŠTA. Još ima takvih nepravdi. Treba im pronaći uzroke!
Свашта сам учинио да до ове књиге дођем и нисам успео.
Да ли неко може да ми помогне?