“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži” - prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949.
Spolja je teško bilo primetiti da se nešto značajno menja. Ikonografija je ostala ista i prilikom obeležavanja “crvenih” praznika tokom 1948. godine. Godišnjica Oktobarske revolucije (31. po redu) nije više tako pompezno vezivana za Staljina. Tito je sovjetskom vođi uputio samo jedan kurtoazan telegram koji se sastojao od samo dve rečenice: “Dozvolite mi da Vam u ime naroda i Vlade FNRJ isporučim tople čestitke povodom trideset prve godišnjice Velike oktobarske revolucije. Želim narodima Sovjetskog Saveza mnogo uspeha u ostvarenju komunizma, u stvaranju svoje velike, sretne i ničim nepomućene budućnosti”.49
“Mi branimo marksizam-lenjinizam od revizionizma”
Kada je jednom javno saopšteno da Staljin nije bio u pravu, lakše je bilo početi promociju sopstvenog puta u socijalizam a da to ne bude shvaćeno kao jeres, kao odstupanje od teorije marksizma-lenjinizma. Idejne smernice za jugoslovenski put u socijalizam Tito je dao na Drugom kongres KP Srbije, januara 1949. godine. Prvo je propagandu protiv Jugoslavije koja se vodila u zemljama narodne demokratije izjednačio sa propagandom “reakcionarnih i fašističkih radio stanica u danima najbjesomučnije kampanje protiv Sovjetskog Saveza prvih dana poslije pobjede Velike Oktobarske revolucije i u vrijeme Hitlerove agresije”. Na taj način je izvodio i veličinu jugoslovenskog bunta koji je počeo u leto prethodne godine, pridajući mu poseban istorijski značaj.
Najznačajnije je to što on raskol sa Sovjetskim Savezom nije prihvatao kao tragičan za dalji razvoj socijalizma u svetu. Priznanje da je Jugoslavija pogrešila nanelo bi samo veliku štetu međunarodnom radničkom pokretu: “Ko danas govori da treba priznati i ono što nije? Govore razni slabići, polumarksisti i kolebljivci koji ne vide dalje od svoga nosa. Oni ne mogu da svate da se tu radi o nečem sasvim drugom, a ne o odlasku sa rukovodećeg mjesta, recimo druga Tita, Rankovića, Đilasa, Kardelja i drugih. Oni ne vide da se tu ne radi o nekom priznavanju griješaka, već o nečem sasvim drugom. Ono drugo jeste: prvo, pitanje odnosa između socijalističkih zemalja na datoj etapi; drugo, pitanje ekonomskih odnosa; treće, pitanje na koji način i u koje vrijeme se može doći do federacije, recimo nas i Bugara; četvrto, pitanje nesporazuma o obliku naših ekonomskih i drugih odnosa sa Albanijom; peto, nepravilan odnos, odnosno nepravilno tretiranje naše zemlje koja je dala u ratu ogromne žrtve i zaslužila da se prema njoj postupa na bolji način, kao prema najvjernijoj saveznici u vrijeme najtežih časova za sve porobljene narode Evrope, a naročito za narode SSSR-a”.50
Tito se založio za potpuno novo uređenje međusobnih odnosa između socijalističkih zemalja jer socijalizam kao novo društveno uređenje više nije bio samo stvar radničke klase “već je postao poželjan za sve naprijedne ljude u svijetu” pa se u odnosima između zemalja socijalizma nisu smeli praktikovati odnosi koji su vladali između kapitalističkih zemalja: “Naročito je važno da se u socijalističkim zemljama poštuje princip ravnopravnosti malih i velikih zemalja, malih i velikih naroda. To je baš ono na šta danas mnogo paze ugnjeteni narodi čitavog svijeta, ali i svi mali narodi uopće. Drugovi i Drugarice! Evo taj i druge principe marksizma-lenjinizma mi branimo i zbog toga naša borba prelazi okvire naše zemlje. Braneći naš stav, mi branimo interese naše zemlje koja gardi socijalizam, a braneći interese takve naše zemlje koja izgrađuje socijalizam, mi branimo marksizam-lenjinizam od revizionizma koji se počima uvlačiti u svakodnevnu praksu i u besprincipijelnu borbu protiv nas od strane rukovodilaca nekih komunističkih partija”.51
Krajem januara održan je i Drugi kongres Narodnog fronta Hrvatske. Primetni su oštriji tonovi prema napadima iz zemalja lagera. Sada se već slobodnije govorilo o “imperijalističkoj, ratno-huškačkoj propagandi”, o “sramnoj klevetničkoj kampanji”. Takođe je uočljivo i izraženije idolopoklonstvo prema Titu koji je polako počeo da se uzdiže do novog “klasika” marksizma-lenjinizma: “Tvoje ime, druže Tito, duboko je urezano u svest, u srce svakog našeg čoveka. Ti predstavljaš našu borbenu revolucionarnu prošlost, našu stvaralačku sadašnjicu i našu srećnu budućnost. Vodi nas, druže Tito, u nove pobede u socijalističkoj izgradnji naše srećne domovine”.52
Tako će se u narednoj fazi sukob sa “lagerom” objašnjavati kao borba za socijalizam. Najbolje je to ilustrovao Đuro Salaj u govoru na Prvoj saveznoj konferenciji seljaka-zadrugara: “Mi smo do kraja uvereni u istinitost i pravednost naše borbe. Mi ćemo izvršiti sve zadatke koje su postavili naša Partija i drug Tito i niko nas ne može sprečiti da vlastitim snagama izgradimo socijalizam u našoj zemlji”.53
Podanici su spremno prihvatili novi kurs. Tako su, na primer, radnici i nameštenici Istarskih rudnika obećavali Titu da će svoj godišnji plan u 1949. godini izvršiti najkasnije do Dana republike: “Ovu obavezu primili smo zato jer smo sigurni da ćemo je pod Tvojim rukovodstvom izvršiti, kao što smo i svoj plan u 1948. godini izvršili 34 dana pre roka. Ovogodišnji plan je veći za 50%, ali sa novom organizacijom rada izvršićemo i njega. Izvršenjem plana za 1948. godinu re roka pokazali smo na delu svim klevetnicima naše zemlje da smo svi kao jedan odbili famoznu Rezoluciju, a to ćemo na radu pokazati i u ovoj godini. Neka znaju svi naši klevetnici da smo mi našu Istru oslobodili pod rukovodstvom Centralnog komiteta KPJ sa Tobom na čelu”.54
Nova procesija podrške vođi odigrala se 13. marta 1949. godine, kada je održan slet “odlikovanih trudbenika” iz Srbije. Otvarajući slet Vojislav Leković, predsednik komisije Državne kontrole Srbije, najbolje je objasnio razloge za njegovo održavanje: “Blagodareći pravilnoj politici koju vodi naša Partija, na čijem se čelu nalazi vođ i učitelj naših naroda drug Tito, omogućeno je našim trudbenicima da postanu duboko svesni da se u našoj zemlji zaista izgrađuje socijalizam”.55
Odlikovani trudbenici pozdravili su svoga “vođu i učitelja” rečima kako su svesni “veličine i važnosti zadataka koju su pred nas i čitavu radničku klasu postavili istoriski Peti kongres KP Jugoslavije i Drugi kongres KP Srbije, zadataka od čijeg ostvarenja u ovoj odlučujućoj godini zavise naše dalje pobede u ispunjenju prvog Petogodišnjeg plana. Obećavamo Ti, dragi druže Tito, da ćemo i dalje uložiti sve svoje snage i sposobnosti za izvršenje tih zadataka. To je naš zavet Tebi, rukovodiocu naše Partije. To je naš odgovor imperijalistima i ratnim huškačima”.56
I jugoslovenski železničari su “voljenom Titu” sa svog Drugog sindikalnog kongresa poručivali kako “izražavaju neizmernu ljubav i osećanja svih železničara prema najvećem i najmilijem sinu radničke klase i naših naroda”. I ovaj kongres je “jednodušno i oštro” osudio “klevetničku kampanju koja se vodi protiv naše Partije, njenog Centralnog komiteta, Tebe lično i naših naroda”. Najbolji odgovor “klevetnicima” koji su tvrdili da Jugoslavija ne ide putem socijalizma “jeste naš, na praksi nebrojeno puta provereni o dokazani proleterski internacionalizam”. Železničari su se zavetovali da će se još više “zbiti oko naše Partije i njenog Centralnog komiteta sa Tobom na čelu”.57
Masovna podrška koju je Tito dobijao od svojih podanika, sve više je otvarala prostor i za žestoku kritiku samog Sovjetskog Saveza i procesa koji su se u njemu odvijali. Tako je, na primer, Bogdan Pešić pisao kako su se jugoslovenski kritičari našli na istoj liniji sa “imperijalistima”, da je kritika iz Moskve zasnovana na lažima i falsifikatima a da kampanju vode neprijatelji socijalizma. Narodi Jugoslavije, isticao je Pešić, nikada se neće složiti sa metodama kritike koju je vodio Sovjetski Savez: “Oni neće i ne mogu da se slože sa primenom načela ‘jednakosti’ i ‘pune ravnopravnosti’ onako kako se primenjuje u odnosima između SSSR i zemalja narodne demokratije i kako ga shvataju člankopisci organa Informbiroa, klevetnici sa radio stanica, prodani tipovi i njima slični”.58
Početkom aprila 1949. godine Tito je na Brionima primio predstavnike naroda Istre i Slovenačkog primorja. U svom dugom govoru, u potpunosti je izjednačio “laži i propagandističke klevete” koje su dolazile sa Zapada sa onima koje su upućivane sa Istoka: “A sve te stvari podjednako su lažne i nemaju ničeg zajedničkog sa našom stvarnošću. Naša zemlja je danas jedinstvenija nego ikada i baš zato što imamo takvo jedinstvo naroda, mi možemo postizati takve ogromne uspjehe u izgradnji socijalizma i ostvarenju Petogodišnjeg plana kakve smo postizali do danas i kakve postižemo bez obzira na sve teškoće koje imamo”.59
Omladina je i dalje bila najveća vođina uzdanica. Tokom 3. aprila u Beogradu i Zagrebu održane su “veličanstvene manifestacije” brigadira pred početak nove sezone radnih akcija. Na njima je učestvovalo 300 hiljada ljudi koji su, svi do jednoga, “manifestovali svoje jedinstvo, ljubav i odanost Partiji i Titu”. Centralna beogradska proslava održana je na Trgu republike: “Još od sedam časova počele su da pristižu brigade pevajući borbene pesme i kličući Komunističkoj partiji, Centralnom komitetu, drugu Titu i Petogodišnjem planu. Preko 150.000 građana Beograda, od kojih 96.411 članova brigada manifestovalo je juče svoju ljubav prema Partiji i Titu i pokazalo svoju spremnost, čvrstinu i snagu da ispuni sve zadatke u 1949. godini”.60
Beogradski brigadiri vođi su poručili: “Zahvaljujući Tebi, druže Tito, mi se danas ponosimo izgradnjom u našoj zemlji. Besomučna kampanja, nastala posle zloglasne Rezolucije Informbiroa, koja hoće da zaustavi naše narode na putu izgradnje socijalizma, još više zbija naše redove oko pravedne stvari naše zemlje, Partije i naroda. Mi trudbenici i omladina Beograda, poručujemo i ovoga puta svim klevetnicima, ma gde se oni nalazili, da nas nikada i nikakva sila ne može odvojiti od naše herojske Partije, njenog Centralnog komiteta i voljenog Tita”.61
Na smotri u Zagrebu učestvovalo je 450 brigada. I oni su, zajedno sa građanima Zagreba, “manifestovali svoju ljubav i privrženost našoj narodnoj zajednici, partiji i drugu Titu. To je bila smotra snage, izraz spremnosti i odlučnosti trudbenika glavnog grada Hrvatske da svim snagama pristupe izvršavanju ovogodišnjeg plana Narodnog fronta i zadataka Petogodišnjeg plana. To je bio još jedan dostojan odgovor svim neprijateljima i klevetnicima naše zemlje i naših naroda. Radni ljudi Zagreba pokazali su koliko čvrsto stoje uz svoje državno i partijsko rukovodstvo na napornom, ali časnom putu u socijalizam”.62
I ovde je ikonografija nalikovala beogradskoj: “Rano ujutru duge kolone trudbenika sa transparentima, zastavama i slikama naših državnih i partijskih rukovodilaca, s pesmom i muzikom, išle su iz svih delova grada prema Trgu republike. Iz hiljade grla neprekidno su odjekivale dugotrajne ovacije Partiji, Titu i Narodnom frontu. Na transparentima, pored posebnih obaveza koje su pojedine organizacije i radne brigade preuzele, pisalo je: – Mi radimo a ne klevećemo! Na klevete i laži odgovorićemo novim radnim pobedama! Naša obaveza Partiji i drugu Titu: izgradićemo socijalizam!”63