“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži” - prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949.
U prvim danima posle Rezolucije IB-a jugoslovenski komunisti i dalje su verovali u Staljina i tražili do njega da ispravi nepravdu koja je nanesena vernim podanicima. Tako je iz Beograda, sa jedne partijske konferencije, 1. jula 1948. godine Staljinu upućen telegram sledeće sadržine: “Naš dragi druže. Sa našeg velikog mitinga narodnog fronta 5. reona šaljemo Ti tople pozdrave i preko Tebe celom Sovjetskom Savezu. Druže Staljine, duboko verujemo u Tebe, da ćeš sve učiniti da se skinu nepravedne optužbe koje su bačene na čitavu našu zemlju, našu Partiju i naš Centralni komitet. Naša ljubav prema Tebi, prema celom Sovjetskom Savezu, prema svemu što ste učinili za čitavo čovečanstvo, bezgranična je isto kao i naša vera da ćeš učiniti sve da istina izađe u skoro vreme na videlo”.20
Prva velika akcija posle objavljivanja Rezolucije IB-a bilo je upisivanje narodnog zajma koje je počelo 1. jula. Ta akcija imala je karakter manifestovanja “ljubavi, odanosti i poverenja prema maršalu Titu i Saveznoj vladi”. Prema zvaničnim podacima, prvog dana upisano je više od milijardu dinara: “U celoj zemlji, po gradovima i selima, po preduzećima i ustanovama, na svim radnim mestima, trudbenici naše zemlje počeli su upis narodnog zajma. Masovne organizacije i niz preduzeća, dočekujući pojačanim takmičenjem Peti kongres KPJ, obavezali su se da će još prvog dana stoprocentno upisati zajam. Na mnogim mestima, u najranijim časovima, ova obaveza je ispunjena”. 21
U gotovo svim fabrikama u Srbiji, uz pisak sirene koje su objavljivale početak rada, “trudbenici raznih preduzeća” počeli bi sa upisom zajma. U Beogradu su, tako, radnici, službenici i “ostali frontovci” od ranog jutra upisivali zajam, a Živko Dimitrijević, službenik Preduzeća za promet stokom i stočnim proizvodima, upisao je 8.000 dinara koje je prvobitno namenio za spomenik za svoja dva sina koja su poginula u ratu. Ali: “Kada sam pročitao da je raspisan narodni zajam, odlučio sam da ovaj novac upišem na obveznice mojih sinova. Verujem da time pogađam njihove želje”.22
Uoči V kongresa KPJ, održavani su mnogobrojni mitinzi i konferencije na kojima su podanici izražavali “duboku odanost Partiji i izražavali čvrstu veru u izgradnju socijalizma” u Jugoslaviji. Tako se na jednom mitingu u Beogradu “iz dubine duše trudbenika izlio gnev uvređenog naroda zbog neosnovanih optužbi protiv Partije, njenog Centralnog komiteta i naše zemlje”. Titu je izražena “najveća zahvalnost i duboko poverenje” jer je u najsudbonosnijim danima u istoriji naroda “uzeo rukovodstvo u svoje ruke”.23
Isticano je kako su upisom zajma “trudbenici naše zemlje” pokazali da “čvršće nego ikada” stoje uz svoju vlast, uza KPJ i Tita. Posebno su agilni bili graditelji Novog Beograda koji su osudili Rezoluciju IB-a, upisivali zajam i sa oduševljenjem pisali vođi: “Ne, i hiljadama puta ne! To se nikada ne može desiti – bezgranična je naša ljubav, naše poverenje, naša odanost prema Tebi, dragi druže Tito, prema junačkom Centralnom komitetu, na čijem čelu Ti odavno stojiš već punih 11 godina koje predstavljaju najslavniju eru u istoriji naroda Jugoslavije. Svi ljudi radnog kolektiva Novog Beograda, komunisti i vanpartijci, oduševljeno odobravaju stav Centralnog komiteta naše Partije povodom rezolucije Informbiroa. Odbacujemo ovu rezoluciju kao strašnu uvredu nanetu našim narodima, našoj slavnoj Partiji, našem Centralnom komitetu, našem vođi i učitelju, svim našim velikim i svetlim žrtvama koje smo dali u velikom oslobodilačkom ratu”.24
I graditelji autoputa “Bratstvo – jedinstvo” pisali su vođi kako ih je “duboko potresla” rezolucija Informbiroa. Ali: “Teške optužbe ne mogu nas pokolebati u uverenju da nas naša Partija, na čelu sa svojim Centralnim komitetom, vodi pravim putem. Rukovođeni Partijom došli smo na autoput da gradimo svoju budućnost, da gradimo socijalizam u našoj domovini. Šaljemo plamene graditeljske pozdrave Centralnom komitetu KPJ na čelu sa velikim vođom i učiteljem naših naroda, sa najboljim i najmilijim prijateljem nas mladih, drugom Titom”.25
Ubrzo su počeli da stižu mnogobrojni telegrami podrške iz cele Jugoslavije, u kojima je izražavano “poverenje i privrženost” Centralnom komitetu i Titu lično. Zajednička poruka u ovoj prvoj fazi odbrane božanstva, mogla bi se svesti na stav zagrebačkih komunista da bi odvajanje od CK i Tita značilo i odvajanje od puta izgradnje socijalizma: “Pokazaćemo da je put kojim nas vodi Centralni komitet i naša Partija jedini pravi put, jer je naša Partija neumorni učitelj nepobitne sitine marksiz- ma-lenjinizma, najjačeg oružja radničke klase za pobedu socijalizma”.26
Religijski karakter odbrane od napada iz Sovjetskog Saveza došao je u julskim danima 1948. godine do punog izražaja. Sve partijske konferencije isticale su ispravnost jugoslovenskog puta i nepravednost optužbi koje su stizale iz verske centrale, ali se još uvek zadržavalo poverenje u nju i njenog vođu. U centru odbrane bila je pravovernost. Tako su delegati partijske konferencije Ministarstva narodne odbrane Titu poručivali da “odlučno ostaju zbijeni” oko njega i CK: “Čvrsto ubeđeni u ispravnost Vaše političke linije po svim osnovnim pitanjima koju smo osetili i proveravali u svakodnevnoj praksi, naše misli i dalje slivene su danas čvrsto, kao i uvek, u jednu jedinstvenu misao i želju – da Vam 5. kongres KPJ jedinstveno izrazi poverenje da i dalje vodite našu Partiju i naše narode u nove bitke, u nove pobede i uspehe”.27
Mobilisan je ceo partijski aparat. Niko nije mogao da izostane. CK KPJ i sam Tito svakodnevno su zasipan telegramima podrške. Tako su komunisti iz Prištine poručivali da ostaju nepokolebljivo na liniji Partije: “Odbijamo rezoluciju Informacionog biroa komunističkih partija o stanju u našoj Partiji zato što sadrži klevete i neopravdane optužbe protiv naše Partije i našeg CK. Mi smatramo da su te optužbe i klevete najveća istorijska nepravda koja je nanesena našim narodima. Kao odgovor na to mi ćemo udvostručiti sve naše snage za što bolju izgradnju socijalizma”.28
U Skoplju je, pak, održan veliki miting na kome je narod poručio da ne veruje u optužbe iz Moskve i da on jeste vaspitavan u duhu “bezgranične ljubavi prema Sovjetskom Svezu i slavnoj SKP (b)”, da CK i Tito “vaspitavaju našu Partiju u duhu nepokolebljive borbe protiv kapitalističkih elemenata grada i sela. Zato mi Makedonci, kao i svi naši narodi, odbijamo uvrede i klevete koje su nam nanesene”.29
Religijska pravovernost izbijala je iz podrške Partiji i vođi: “Uvereni smo da će istina i pravda pobediti”. Oštro su osuđivane “nepravedne optužbe” koje su bile greh prema “besmrtnim delima stotina hiljada palih naših sinova i kćeri naše domovine i naše Partije koji su svesno umirali sa imenom Staljina i Tita na usnama”.30
Posebnu vernost izražavale su zvanične strukture u Crnoj Gori, gde je poštovanje “Rusije” i samog Staljina bilo najizraženije. Tako su graditelji omladinske pruge Nikšić-Titograd, posle njenog puštanja u saobraćaj 13. jula, Titu poručivali: “Mi smo svesni da nas je na današnji dan 1941. godine u bitke povela slavna KPJ, kojoj si Ti bio na čelu i velika ljubav prema bratskom Sovjetskom Savezu. Mi dobro znamo da smo jedino pod Tvojim rukovodstvom, nadahnjujući se velikim radnim podvizima graditelja socijalizma, mogli prošle godine otpočeti a danas završiti gradnju prve crnogorske železničke pruge. Zato nas naročito vređaju sve klevete Kominforma upućene našoj Partiji i njenom herojskom rukovodstvu na čelu sa Tobom. Vređaju nas takve priče kojima se potcenjuje uloga naših naroda u velikoj oslobodilačkoj borbi, takve izmišljotine da mi ne izgrađujemo socijalizam, da ne idemo putem koji nam je pokazao bratski Sovjetski Savez jer smo u ovo veliko delo koje imaju naši narodi, uzidali mnoge hiljade dragocenih života, mnogo krvi, znoja i truda i što je ono takvo kakvo do danas nismo imali. Zavetujemo ti se životima hiljada komunista i rodoljuba koji su pali u borbi za slobodu, da će narod Crne Gore, svi kao jedan založiti sve svoje snage za bolju budućnost naših naroda”.31
Istovremeno je počela i puna istorizacija pređenog puta, tj. mitologizacija proteklog rata. Počelo je sa masovnim postavljanjem spomen-ploča na zgradama “u kojima su prvoborci Komunističke partije” donosili “istorijske odluke”. Tako je Mesni komitet KPJ za Beograd 18. jula postavio pet spomen-ploča na kućama po Beogradu “gde su za vreme okupacije pod najtežim uslovima nezapamćenog terora mnogi prvoborci naše Partije radili za slobodu naših naroda”.32
Titu je veoma bilo stalo do odanosti vojske, pa su mu godili telegrami podrške koje je otuda dobijao. Tako mu je vojnik Drago Dobrijević pisao: “Nikakve rezolucije i klevete neće nas razdvojiti od našeg Centralnog komiteta na čelu sa Vama. Uverenje u Vas je tim veće što je stečeno u momentima kada je našim narodima bilo najteže, kada se trebalo staviti na čelo i povesti naš narod u borbu za oslobođenje od okupatora”.33