“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži” - prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949.
Takve obzirnosti nije bilo prema Sretenu Žujoviću Crnom, takođe čoveku koji je mnogo znao o načinu Titovog dolaska na čelo KPJ. Žujović je i inače bio nepopularan jer je kao ministar finansija u Saveznoj vladi bio veliki protivnik rasipanja i raznih reprezentacija, pa je navukao gnev pojedinih “raspojasanih drugova”. U “raskrinkavanju” Žujovića angažovani su, naravno, srpski komunisti. Prvo je, kako svedoči general Đurić, počeo da kruži glas da je Crni zavrbovan od Sovjeta: “Svaki član CK Srbije morao je da nešto kaže. Tada sam se naslušao svačega: te da je Crni reflektovao i na Titov položaj, da je u svojoj radnoj sobi, u vili, imao veliku kartu Jugoslavije na kojoj je ubeležavao dejstva i lokacije partizanskih odreda i naše Armije poslednjih godina rata, da je samim tim reflektirao na položaj Vrhovnog komandanta. Da i ne pišem šta je izgovoreno o njemu kao o gorkićevcu i starom frakcionašu”.10
Ako je vođa bio potpuno siguran u ispravnost svog puta, mnogi podanici našli su se u bezizlaznoj situaciji. Oni koji su do juče učeni da je Staljin nepogrešiv, teško su se mirili sa novom situacijom. Posebno je to bilo uočljivo kod crnogorskih komunista. Petar Komnenić, visoki partizanski oficir u ratu i partijski funkcioner u crnogorskoj prestonici, o tome piše: “Šta je to tako neočekivano i naglo nagrizalo ljudske duše? Šta je to tako snažno, kao kakvom demonskom rukom kidalo krvlju zapečaćene drugarske veze i navlačilo crnu koprenu nepovjerenja na čitavu prošlost koja je do juče bila tako čista, svijetla i blistava? Kakva je to okrutna sila začeta tajno u podzemlju ili negdje drugdje gdje se neumorno pletu đavolske mreže spletki i intriga – ono što još niko nije mogao da izreče: raskid sa Sovjetskim Savezom i čitavim socijalističkim svijetom? Pitali su se komunisti, njihovi prijatelji, pitao se, moglo bi se reći čitav crnogorski narod – šta je to?”11
Kod onih koji su iskreno verovali u komunističke ideje, provalija je bila nepremostiva. Rukovodstvo KPJ je decenijama tim ljudima punilo glavu slavom, snagom, veličinom i moći Sovjetskog Saveza koji je sve to sekao pod “mudrim rukovodstvom velikog Staljina”. Staljinovo ime u toku rata neprestano je lebdelo na usnama partijskih rukovodilaca, od Tita pa naniže. Odjednom je došla Rezolucija, odjednom je trebalo iščupati iz duše, iz srca, iz čitave prošlosti sve što su jugoslovenski komunisti smatrali nenarušivom svetinjom.
Tito je, naravno, bio svestan da je preusmeravanje sovjetskih optužbi na ideološki kolosek i njihovo objavljivanje u javnosti ipak zadalo težak udarac njegovom poretku. Otvarao se novi, unutrašnji front iz krila sopstvene partije čiji su mnogi članovi verovali da je Tito najbolji, ali ipak samo jedan od učenika velikog Staljina, a Beograd jedan od provincijalnih centara moskovskog socijalističkog carstva.12
Prvi odlučni korak odigrao se na Petom kongresu KPJ, prvom posle dve decenije. Da bi predupredio opasnost istupanja pojedinih prosovjetski opredeljenih delegata koje policija nije stigla da identifikuje, Tito je stavio u stanje najviše pripravnosti obe tajne službe: Udbu i KOS. Njihovi najpouzdaniji agenti upućeni su u Topčider, bilo u svojstvu delegata ili kao pripadnici pomoćnih službi sa preciznim zadacima da uhode učesnike, posebno one u koje se sumnjalo i da im svojim naglašenim prisustvom stave do znanja da će svaki pokušaj “pogrešnog” istupanja biti fizički sprečen. Dom garde u kojem je kongres održavan, okružen kasarnama u kojima je bila smeštena Titova garda, više je ličio na vojni logor nego na javnu dvoranu u kojoj se održava politički skup. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Čak su u okolnim šumama bili postavljeni protivavionski topovi i mitraljezi.13
Petar Komnenić o tome piše: “Kud god bi se čovjek krenuo kroz park mogli su se nazreti, pored stazica iza žbunja, pozadi kakvog drveta, prisluškivači. Lica u uniformama i civilu koja nijesu bili delegati, vrzmala su se na svakom koraku”.14
Komnenić se našao u grupi delegata, svojih ratnih drugova, među kojima su bili poznati partizanski komandanti Rade Hamović i Vlado Šegrt. Primetili su da se iza žbuna neko skriva, pa su razgovarali tiho. Tada im se priključio crnogorski partijski funkcioner Niko Pavić, “čovjek bučan po prirodi” i počeo da priča kako ga je Đilas ubeđivao u ispravnost Titove politike, ali ga nije mogao ubediti. U tom trenutku im se pridružilo lice koje se skrivalo iza žbuna – oficir KOS-a Aleksandar Babić. Svi su znali šta je njegov zadatak, sem Pavića koji je nastavio da prepričava svoj dijalog sa Đilasom. Kasnije se pokazalo da je Babić o svemu referisao, pa je Pavić ubrzo uhapšen i osuđen na višegodišnju kaznu.15
Daleko teže posledice doživeo je Slavko Rodić, najmlađi general Titove vojske. Govor jednog delegata on je prokomentarisao rečima: “Ovo Maslarić mlati!” Zatim je dodao: “Mlatio sam i ja. Bio sam primoran. Nije mi preostalo ništa drugo”. Posle svega nekoliko dana službeno je saopšteno da je “posle kratke i teške bolesti” umro general Slavko Rodić.16
Kongres je završen “pobedonosno” za Tita, ali većina članova KPJ još uvek nije bila svesna raskida sa boljševičkom partijom. I poslednja Titova parola sa govornice “Živio drug Staljin” podsetila ih je na to da su na isti način završavani svi manifestacioni skupovi na kojima su učestvovali. Izabran je novi Centralni komitet koji je izabrao Tita za generalnog sekretara KPJ. Tako Tito više nije bio “delegat Kominterne”, već službeno izabrani vođa. To mu je davalo velike prednosti, ali ipak za nijansu manju moć koju su sada mogli da mu ospore članovi Politbiroa ili CK, makar teoretski, jer se to nikada nije desilo.
Borba protiv jednog dogmatizma vođena je drugim dogmatizmom, “svežim i doslednim” kako ga naziva Milovan Đilas. Jugoslovenski vrh je još konzervativnijim merama počeo da dokazuje vernost komunističkim idejama. Peti kongres KPJ manifestovao je jedinstvo u odbrani jugoslovenskog božanstva, ali je ostao nedorečen u mnogim bitnim pitanjima, pre svega u ideološkom i iskustvenom distanciranju od Sovjetskog Saveza.
Tek u jesen 1948. godine, Đilas je (“s Titovim dvoumnim pristankom”) objavio da “ovoga puta drug Staljin nije u pravu”, u svom članku O nepravednosti i neistinitim optužbama, objavljenim u “Borbi” od 2. do 4. oktobra 1948. godine. U tom članku se prvi put tvrdilo, istina oprezno i još uvek hvalospevno, ali javno i nedvosmisleno, da Staljin nije imao pravo u sukobu sa Jugoslavijom. Đilas je dokazivao da se u Jugoslaviji odigrala narodna revolucija koja je davala osnove i opravdanja “otporu neistinama i nepravdama”. Osporavanje Staljina i afirmisanje jugoslovenske revolucije bilo je u uzajamnoj vezi: samim tim što je kult Staljina načet, jugoslovenska revolucija je potvrđivala svoju samosvest: “Postavke iz mog članka – da se kod nas radilo o revoluciji, prihvaćene su spontanom jednodušnošću, pa ih je uskoro prihvatio i Tito. A osporavanje Staljinove nepogrešivosti produbljivalo je i ‘legalizovalo’ sumnje u ‘socijalističku čistotu’ Sovjetskog Saveza. Time je počela kritika sovjetskog sistema, mada se razvijala sporije nego saznavanje revolucionarne prošlosti i revolucionarne stvarnosti”.17
Odlučnost u sukobu sa Staljinom donela je dalji rast Titove popularnosti kod njegovih potčinjenih, produbljenje mita i legende o njemu. Kohezija partije i armije oko njega davala je Titu i mogućnost da se opusti. O tome svedoči i scena iz jednog objekta Narodne milicije gde je Tito sa najbližim saradnicima neočekivano svratio: “Za sve vreme oko druga Tita igralo je kozaračko kolo u koje su ušli drugovi Marko i Đido. Svaka pesma počinjala je sa Titom i završavala se sa Titom. Hiljadu puta ponovili smo – ‘Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži’. Ponekad bi drug Tito prekidao razgovor sa pionirima i slušao naše borbene pesme: – Ne da sa tvog puta ne skrenemo nego ‘da sa našeg puta ne skrenemo’ primećuje nam drug Tito”.18
Posle raskida sa Sovjetskim Savezom, Titov kult dobija novu formu. Propaganda je vođu veličala kao najvećeg antistaljinistu, da je raskinuo sa Staljinom u pravom trenutku i da je najviše doprineo rušenju Staljinovog kulta u međunarodnom komunističkom pokretu. Štaviše, predstava o Titovom antistaljinizmu projektovala se u duboku prošlost, na vreme pre sukoba, tj, na onaj period kada je i sam Tito bio poslušni učenik Moskve i Staljina. Naredni period karakterišu sistematski pokušaji da se u pojedinim istorijskim događajima nastalim pre 1948. godine pronađe Titov “postojani antistaljinizam”. Tako se tvrdilo da je još od 1941. godine Tito više puta ozbiljno protivrečio Staljinu, da je u donošenju presudnih odluka često postupao protivno izričitim nalozima Kominterne i da je u svakoj prilici nastojao da istakne nezavisnost i samosvojnost KPJ u odnosu na sovjetsku partiju i Staljina. U tom se išlo toliko daleko da su koreni sukoba sa Staljinom pronalaženi još u predratnom periodu.19
Kako se činjenice, posebno one koje su govorile da je Tito, na primer, upravo obezbedio neprikosnoveni položaj u KPJ kada je najuticajnije ljude u Kominterni uverio da je bolji i vredniji staljinista od svojih prethodnika, nisu uvek slagale sa propagandnom šemom, bilo je neophodno da se sve one izvedu pred “sud” službenih partijskih istoričara. Tako je došlo do svojevrsnog “ispravljanja istorije”. Godina 1949. bila je prelomna za odvajanje Jugoslavije od Sovjetskog Saveza kao države, a ideološki pomak koji je bio primetan, biće ubrzo zaustavljen.