“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži” – prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949.
Kosta Nikolić
viši naučni saradnik
Institut za savremenu istoriju, Beograd
Rezime: Rad predstavlja prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949. godine. Autor smatra da su jugoslovenski komunisti sebe doživljavali kao najdoslednije sledbenike Sovjetskog Saveza i ideoloških šema koje su odatle propisivane. Sve do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakterisalo je beskonfliktno sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Do raskida sa Staljinom, Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog poglavara. Zbog nepoljuljanosti direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških “klasika” još uvek nije uključivan Tito. U senci Staljinove harizme, Tito je uživao ugled antifašističkog narodnog vođe oslobodilačke vojske. Kult Tita je u ovo vreme stvaran delom i kao imitacija Staljinovog kulta. Tek će posle sukoba 1948. godine Titov kult aktivno biti korišćen za simbole otpora i borbe za samostalnost Jugoslavije. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom, Titov kult je dobio nove dimenzije i forme. Tito je veličan kao najveći antistaljinista, koji je raskinuo sa Staljinom u pravom trenutku i najviše doprineo rušenju njegovog kulta u međunarodnom komunističkom pokretu.
Ključne reči: Titov kult, jugoslovenski komunisti, Staljinov kult, staljinizam, jugoslovensko-sovjetski sukob 1948-1949.
Jugoslovenski komunisti nisu bili samo idejno vezani za Moskvu kao centar svetske revolucije, već su sebe doživljavali kao njene najdoslednije sledbenike. Sve svoje uspehe, posebno one u ratu vezane za sprovođenje revolucionarnih mera neophodnih za ostvarenje konačnog cilja, uzimali su kao potvrdu vezanosti za Sovjetski Savez i za ideološke šeme koje su odatle propisivane.
Moskva je za njih značila ne samo politički i duhovni centar, već i ostvarenje jednog apstraktnog ideala – “besklasnog društva”, nečeg što je u potpunosti opravdavalo njihovu egzistenciju u sopstvenim očima. Vernost sovjetskom vođstvu bio je jedan od najbitnijih elemenata aktivnosti KPJ. Staljin nije bio samo neosporni i genijalni vođa, nego i inkarnacija same ideje i sanjanog novog društva.
Sve do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakterisalo je beskonfliktno sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Ugled vođe jugoslovenskih partizana i komunista počivao je na njegovoj vezi sa “velikim učiteljem i vođom svetskog proletarijata”. Kult Staljina i mit o njegovoj nepogrešivosti duboko je prožimao ne samo propagandu, već i uverenja jugoslovenskih komunista. Veličanje ideološke strane Staljinovog kulta bio je uslov prihvatanja Brozovog autoriteta unutar KPJ, a doprinos Crvene Armije u slamanju nacizma korišćen je za isticanje presudnog oslobodilačkog udela NOVJ i njenog vrhovnog komandanta. Tako je prizor Brozovog ranjavanja u propagandi mitiziran iracionalnim vezivanjem za harizmu krvi palih boraca. Zajednica vođe, vojske i naroda u ratu je u svim fazama vlasti komunista bila tvrda i postojana osnova Titove harizme.
Monopolskoj višeslojnoj propagandi ove vrste na kojoj je građena legitimnost novog režima i autoritet vođe, bilo je teško odupreti se ne samo zbog pritiska nego i realnog antifašističkog doprinosa njegove vojske koji je bio nesporan kod svih saveznika. Verovatno najmanje sporna osnova kulta vođe bilo je Titovo neodvajanje od vojske u ratu. Ipak, do raskida sa Staljinom, Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog poglavara. Zbog nepoljuljanosti direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških “klasika” još uvek nije uključivan Tito.
U senci Staljinove harizme, Tito je uživao ugled antifašističkog narodnog vođe oslobodilačke vojske. Kult Tita je u ovo vreme stvaran delom i kao imitacija Staljinovog kulta. Tek će posle sukoba 1948. godine Titov kult aktivno biti korišćen za simbole otpora i borbe za samostalnost Jugoslavije.1
Sa Titom protiv Staljina
Verovatno je blizu pameti ocena da je sukob Jugoslavije i Sovjetskog Saveza posledica Titovog osamostaljivanja kao autentičnog vođe i Staljinove želje da suzbije njegovu naraslu ambiciju. Drugih razloga teško da je bilo. Jugoslavija je prvih posleratnih godina bila zemlja koja je najviše i najaktivnije sarađivala sa Sovjetima.
U jednom od telegrama upućenih svojoj vladi septembra 1947. godine, američki ambasador u Beogradu saopštavao je kako je Jugoslavija “postala najvernijim sovjetskim saveznikom i vodećom snagom sovjetske ekspanzije komunizma u regionu”. Britanska diplomatija je primećivala da jugoslovensko rukovodstvo u velikom stepenu zavisi od sovjetske podrške u svojoj unutrašnjoj politici, “bez čega bi njeno rukovo- đenje bilo nemoguće”.2
Jugoslovensko rukovodstvo u potpunosti je kopiralo staljinistički totalitarni sistem, a tesno se sarađivalo i na ekonomskom planu jer je celokupna industrijalizacija počivala na vulgarnom ali dobrovoljno preuzetom Staljinovom konceptu. I na međunarodnoj areni Jugoslavija je nastupala u najtešnjoj saradnji sa Sovjetskim Savezom, naročito po pitanju nagomilanih problema izazvanih novim sovjetskim poretkom. Ukratko, odnosi između dve zemlje bili su, spolja gledano, više nego spektakularni. Jugoslavija je napadana kao istureni pion Moskve, a sam Tito je smatran glavnim sprovodnikom Staljinove politike na Balkanu. I u samom sovjetskom rukovodstvu isticalo se da je KPJ od svih komunističkih partija, naravno posle sovjetske, “najzrelija” i “najizdržljivija” u idej- no-političkom smislu.3
Kada je rat u Jugoslaviji bio na početku Tito je Staljinu za rođendan darivao osnivanje revolucionarne vojske – Prve proleterske brigade. Kada je rat pobedonosno završen i kada se trebalo emancipovati od “starijeg brata”, osnivanje Prve proleterske brigade više nije vezivano za Staljinov rođendan. Već 1945. godine nije bilo najjasnije kada je brigada osnovana: 21. ili 22. decembra. Nedoumica je trajala sve do 22. decembra 1947. godine, kada je Svetozar Vukmanović Tempo je na svečanoj akademiji obznanio da je Prva proleterska formirana baš tog dana.4
Sigurno je da je Staljinu smetao Titov posleratni bljesak, sjaj i slava, posebno uticaj na Balkanu. Pored razlika u karakteru i temperamentu, u intelektualnim i ličnim sklonostima, ne treba zanemariti ni razlike u godinama. Tito je Staljinu izgledao kao mladić, prepun ambicije, volje i želje da zauzme svoje mesto koje mu, kako je sovjetski vođa smatrao, nije pripadalo. Posebno su Titove ideje i aktivnosti u pravcu stvaranja balkanske (južnoslovenske) federacije, ali pod svojom dominacijom i na policentričnom principu a ne na osnovu dualizma (Jugoslavija i Bugarska) bile trn u oku Staljinu. Uostalom, Staljinova ideja o bugarsko-jugoslovenskoj federaciji kao formuli za “ukroćavanje Tita”, glatko je odbačena početkom marta 1948. godine, na sednici Politbiroa CK KPJ kao neizvodljiva.5
Nije nikakvo čudo što je Tito u leto 1948. godine bio zabrinut. Znao je da Jugoslaviji, ako kao poslednje sredstvo dođe do rata protiv Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih država, ne bi bilo spasa. Tito je kasnije rekao Ficroju Maklejnu da je raskid sa Sovjetskim Savezom bio najtraumatičniji događaj u njegovom životu. Đilas je verovao da su žučni kamenci, od kojih je Tito uskoro počeo da pati, nastali pre svega usled njegove zabrinutosti i zbog svađa sa Staljinom.6
General Jakšić svedoči o njegovoj izuzetnoj odsutnosti 27. marta 1948. godine na jednom skupu, kada ga je usred ceremonije, upitao: “Zašto ne krećete”?7
Gustav Vlahov piše o načinu na koji su do Tita stigle depeše iz SSSR-a 28. marta, odnosno kako je poslat odgovor 13. aprila 1948: godine: “Posle sednice Centralnog komiteta KPJ Tito mi je, zanimajući se za moje mišljenje o sadržini odgovora rekao: – Prosto je neshvatljivo što oni (Staljin i Molotov) hoće. Mi smo njima od svih zemalja narodne demokratije najverniji. I to ne samo 1941. i tokom cijelog rata, dajući ogromne žrtve, nego i danas. Mi ćemo im dokazati da smo potpuno na liniji izgradnje socijalizma. Tu je sigurno nešto drugo posredi. Na moju opasku da bi trebalo analizirati ‘čistke-likvidacije’ u Sovjetskom Savezu, Tito mi je rekao da je imao drugi završetak odgovora Molotovu i Staljinu, znatno oštriji, ali da su drugovi mislili da s tim treba pričekati, jer još nije vreme. Takođe sam primetio da jedna analiza pokazuje kako se Staljin bojao svakog ko je imao zasluge u toku revolucije 1917. godine, te ga je na neki način, javno ili tajno, nastojao uništiti. Tito je samo rekao: – U tom pravcu nisam razmišljao”.8
I general Đurić svedoči da je Tito bio izuzetno zabrinut u prvoj fazi sukoba sa Sovjetima: “Tad Tito poče da mi priča o teškim brigama i morama koje su ga obrvale zbog svađe sa Staljinom i Rusima. Veli da ne zna šta da radi, njegovi najbliži saradnici ne umeju dublje da shvate dubinu provalije u koju možemo upasti, osim Rankovića koji je zabrinut kao i on. Zatim mi ispriča da se ozbiljno nosi mišlju da podnese ostavku. Kad i to čuh, povikah: – To nikako, druže Maršale! Kad smo izdržali 4. i 5. ofanzivu, izdržaćemo i ovo. Tito mi je pričao neke detalje iz svog života, pa je konstatovao da su mu ovo najteži dani u životu. Od silne sekiracije počela je i žuč da ga muči. Teško spava. Do tada Tito nije nikad tako prisno razgovarao sa mnom, tražeći i moje savete”.9
Međutim, i pored svih problema Tito je mogao da konstatuje da brodi sigurno. Staljinov neuspeh u obaranju jugoslovenskog vrha još više je pojačao utisak o nepobedivosti vođe koji je uvek sa svojim narodom. Ograda od staljinizma nalagala je izvesnu promenu u isticanju vođe, pa je u apologiji njegove uloge 50-tih godina isticano da je Tito ostao čovek i nije se pretvorio u nedodirljivu veličinu kao što je bio slučaj sa Staljinom.
U prvim danima posle sovjetskog napada, najveću glavobolju Titu pričinjavalo je rukovodstvo Bosne i Hercegovine. On je zato kompletno dovedeno u kraljevski dvorac na Dedinju, gde su ih Tito i ostali ubeđivali u “ispravnost puta” KPJ. Ubeđivanje je dugo trajalo, a poslednji se povinovao Rodoljub Čolaković, koji je kasnije premešten u Beograd gde je postao savezni ministar za nauku i kulturu. Izgleda da je Titova “obazrivost” prema Čolakovića imala koren u događajima iz pred- ratnog vremena i, kako se pretpostavlja, mnogim znanjima koja je ovaj čovek imao o tom periodu Titovog života.