Vampiri i glogov kolac
Nije potrebno trošiti mnogo reči da bi se dokazalo da je u ovom slučaju reč o jeftinoj reklami koja želi po svaku cenu da skrene na sebe pažnju lakovernih ljudi.” Sam slikar, Milić Stanković, seća se tih javnih napada i diskvalifikacija povodom otvaranja izložbe:
“Najmučniji mi je bio susret sa Zoricom Mutavdžić, tada urednicom Kulturne rubrike Radio-Beograda, koja mi je stavila ozbiljnu primedbu na deo teksta gde ja kažem da ustaško zverinje čereči slikara Šumanovića! Zar vađenje očiju, testerisanje ruku i nogu jednom ljudskom stvoru, bez obzira kojem, ne deluje kao najbrutalnije omalovažavanje i ponižavanje čoveka – pripitao sam je? Zar je takav slikar, kao što je bio Šumanović – potpuno apolitičan, a umetnički samo znamen – koji je ustaškoj satniji (i sotoniji) odbio u mračnoj 1942. godini da se potpisuje na svojim slikama latinicom, i danas najcrnji šovinista, protiv koga se još treba boriti?”
Iz ove kampanje protiv izložbe, protiv slikara i pesnika, vidi se koliko je bilo teško i surovo to vreme. Vidi se koliko je taj, kako ga na Zapadu nazivaju, meki Titov totalitarizam bio mračan, brutalan, nemilosrdan i opasan. Pošto je Milić od Mačve u svom manifestu pisao o ćirilici, pošto je pominjao Južne Slovene, pošto je koristio termin slavenski; pošto je Branko V. Radičević u svom Slovu koristio termine iz srednjevekovne istorije Srbije kao što su: sebar, serbski, vlastelinka, dušanovka, zatim, odredbe iz Dušanovog zakonika i neke slovenske reči; u beogradskoj političkoj javnosti, kulturno-političkoj čaršiji, književničkoj kuhinji pronela se vest da je Branko V. Radičević izložbu otvorio na staroslovenskom jeziku u ponoć. Draža Marković, tada visoki politički funkcioner u Srbiji, pitao je Radičevića zašto je izložbu otvorio na staroslovenskom jeziku. Kada mu je Radičević odgovorio da to nije tačno, da je govorio na srpskom jeziku i kada mu je ponudio tekst govora, Marković se začudio.
O otvaranju izložbe u ponoć na staroslovenskom jeziku piše list Danas – revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja, i to glavni i odgovorni urednik Stevan Majstorović lično, u broju od 28. februara 1962. godine:
“ZAŠTO JE ZATVORENA IZLOŽBA MILIĆA STANKOVIĆA?
Jedna neozbiljna stvar koja je zasluživala pre svega pažnju Ježa dobila je neočekivano ozbiljan epilog. Tek što je otvorena, izložba slika M. Stankovića u Galeriji grafičkog kolektiva na prečac je zatvorena. Okolnosti koje su prethodile ovom činu manje više su poznate: pojavio se jedan pre svega konfuzan i primitivan slikarski manifest, obojen koliko nacionalističkim bojama, toliko isto i smešnom koketerijom i infantilnošću; nešto čaršijske ponoćne parade, jedan toržestveni govor na staroslovenskom pesnika B. Radičevića koji iz inata a isto tako i za potrebe samoodbrane pravi od tradicije i mistične formule Blut und Boden svoj stil, kamere televizije koje su tom spektaklu dale blagonakloni publicitet, nešto malo zabavljajućih priča, studentskog negodovanja i građanskog smeha – i izlozi Galerije grafičkog kolektiva osvanuli su prazni, a posetilac koji je sa zakašnjenjem pošao na predstavu – zatekao je zatvorena vrata.”
Da je informacija o Radičevićevom otvaranju izložbe govorom na staroslovenskom jeziku bila široko plasirana, vešto proturena i efektno korišćena potvrđuje pismo tada visokog političara Miloša Minića, koji je Čačanin i koji je pisao Branku V. Radičeviću, drugim povodom, ali najviše o toj izložbi:
Beograd, 9. III 1962. godine
Dragi druže Radičeviću,
Najiskrenije ti zahvaljujem na tvojoj knjizi Plava linija života. Posebno želim da te uverim koliko cenim prijateljsku pažnju koju si mi slanjem ove knjige ukazao.
Nadam se da mi nećeš zameriti što ne umem da se zahvalim na staroslovenskom i što to činim usred bela dana.
Još više se nadam da te ovo malo šale neće pogoditi. Koristim prosto zgodnu priliku i povod koji mi daje nedavna kritika koja se dotiče i tebe, hteo ti ili ne hteo, a koja je čini mi se zaista ne samo bila na mestu nego je bila i neophodna (mada moram da priznam da ne poznajem sve okolnosti oko one famozne izložbe koju si otvorio u ponoć, a na koju sam i ja bio pozvan, i na koju bih možda, potpuno neupućen, i došao, da slučajno otvaranje nije bilo u ponoć).
Ljudima iz našeg kraja je urođeno da se našale i na svoj i na tuđ račun, a naročito da se našale na račun onog prema kome gaje prijateljska osećanja (pa znao on za to ili ne znao). Verujem da ćeš odmah videti da sam se i ja ovde usudio da budem slobodan da se našalim u istom duhu, ostajući veran zajedničkim vrlinama (ili možda slabostima) ljudi iz moga i tvoga kraja.
S iskrenim pozdravima,
Miloš Minić
Na ovo pismo odgovorio je Branko Radičević posebnim pismom iz koga izdvajamo:
“… Trudeći se da budem originalan, izložbu sam otvorio arhaičnim jezikom. Slovo o Savi Savanoviću, srbijanskom vampiru, koga ni voda adžiazma nije mogla da pokori. Alegorija. Ili, simbolično: slovo protiv svih akademizama, pa bio to i uvek povampireni nadrealizam…”
OVAJ ODLICNI SLIKAR JE PRERANO OTISAO,
OSTAVIO JE DELA-REMEK DELA IZA SEBE,
ORIGINALAN KAO MALO NJIH SA NASEG PROSTORA,
ZATO MU SE TRABA POKLONITI PAZNJA ,U SMISLU IZLAGANJA
NJEGOVIH DELA–JEDNOM GODISNJE NAPRAVITI IZLOZBU SLIKA
U NJEGOVU CAST,NA KOJOJ CE IZLAGATI NASI NAJBOLJI SLIKARI!