Uvod u suđenje
Događaji u “Prosveti”
KUKAVIČIJE JAJE GOJKA ĐOGA
Panična psihoza povodom jedne tanke knjige pesama, povodom zbirke “Vunena vremena”, Gojka Đoga, koja se kao plima neslućenom brzinom i u neslućenim razmerama počela širiti iz jedne naizgled početničke greške Beogradskog izdavačkog preduzeća “Prosveta”, vraća se najzad posle desetak dana u ono ekološko-agregatno stanje kad se ispod poganog mutljaga naziru prvi trenuci bistrine.
Kratak redosled događaja govori da je uoči prvomajskih praznika, 30. aprila, ne čekajući zvanično odobrenje, urednik “Prosvete” i pesnik Branislav Petrović izneo u knjižarske izloge devet još vrućih od štampe pesničkih zbirki; i da je jedna od njih – “Vunena vremena”, Gojka Đoga posle toga izazvala glavnog i odgovornog urednika Petra Džadžića, koji je svoj obavezni primerak dobio tek 12. maja, da knjigu sutradan odmah iz prodaje povuče, a samoupravnu komisiju RO “Prosveta” da se sastane i objavi da se tu radi “o zbirci u kojoj se vređaju, kako naša revolucija i naše tekovine, tako i najsvetlija ličnost naše Revolucije” (iz pijeteta izbegavajući da u toj situaciji prevale preko jezika – “drug Tito”). Odmah iza takve kvalifikacije sledi još žešća i gotovo nedvosmislena sumnja da se “to isticanje u izlozima poklapa sa godišnjicom smrti druga Tita i sa poznatom akcijom neprijateljskih snaga u našoj zemlji” (ponovo je bilo teško prevaliti preko jezika geografsko odredište tih događaja – “Kosovo”). I, na kraju “imajući u vidu navedene propuste” kontrola “Prosvete” predlaže suspenziju sa dosadašnje dužnosti: direktora OOUR “Izdavačke delatnosti”, njenog glavnog i odgovornog urednika, urednika i recenzenta zbirke, tehničkog urednika i korektora (jedino je u tom zahuktalom redosledu iz nepoznatih razloga preskočen lektor kao direktni učesnik u pripremi i izdavanju Đogovih “Vunenih vremena”.)
Optužbe su teške. Ali, niko ne zna šta piše u toj Đogovoj knjizi, koja je u međuvremenu posle 26 prodatih primeraka hitno povučena iz knjižara. Znaju, znači, samo tih 26 kupaca knjige, i sam autor Đogo. I, naravno – glavni i odgovorni urednik Petar Džadžić koji otvoreno kaže:
– To je nedvosmisleno neprijateljska knjiga, sa direktno pamfletskim aluzijama koje su apsolutno jasne. Ne može me niko ubediti da su višeznačne. One idu samo u jednom pravcu. Čovek sam kulture, godinama sam se bavio književnom kritikom, pa šta mislite da ne bih branio poeziju. Branio bih je, ali u ovom slučaju nemam šta da branim. I zbog toga mi je teško.
Začudo, u knjižarama nam kažu da je od devet autora pesničkih zbirki, među kojima su: Vesna Krmpotić, Jevrem Brković, Joan Flora, Petar Cvetković, Milan Nenadić, Novica Tadić, Vito Marković i Ranko Jovović, kupovana samo Đogova knjiga. Znači, neka od onih čaršijskih tunelskih intriga išla je ispred “Vunenih vremena”. Iskusniji knjižari koji žele da vam pomognu, jer u ovom trenutku kad javni tužilac, koji je primio svoja obavezna tri primerka, nije pokrenuo postupak, oni na to imaju pravo, predlažu nam: “Jedino možemo da vam preporučimo fragment ciklusa “Kuća oca Crnboga”, koja je objavljena i u časopisu “Delo”, datiranim sa 1980. godinom, u dvobroju septembar-oktobar”. Ali, ako nas sećanje ne vara – na te Đogove pesme objavljene u “Delu”, od 61. do 69. strane, niko nije reagovao, iako su štampane u duplo većem tiražu od knjige (u 2000 primeraka). Međutim, i tog broja “Dela” više nigde nema.
Postoji mnogo način da se jedno umetničko delo ne razume, da se ishitreno osudi, da se po inerciji uključite u takvu neku hajku. Ali, zar se bezbroj puta nismo protiv toga branili našim oprobanim receptom, kako to neko samo ironično reče “našom nacionalnom boljkom – blagim oportunizmom sa povišenom dozom tolerancije”. Evo, dakle, prilike da posle slučajnog pronalaska jednog primerka knjige “Vunena vremena”, ponovo isprobamo takvu našu “duhovnu gimnastiku”. Pogotovo, što je reč o pesniku koji je tu, pre samo četiri godine, u onoj najvećoj i uzbudljivoj plemenitoj utakmici udruženih izdavača pobedio sa pesničkom zbirkom “Kukuta”, osvojio visoku nagradu “za dlaku”’ ispred svog današnjeg urednika, pesnika Branislava Petrovića, i doneo svojom poezijom onu zaista novu, ljutu, opaku i gorku leksiku svog dalekog hercegovačkog sela Vlahovića. Ali, šta je ipak ovo ispod naslova pesme “Zlatna groznica”: “Putevi su naši pravi – Ispravili smo sve krivine – Zidani most malo hramlje – Ukopaćemo dublje levu nogu… I on će dobiti zlatnu značku…”
Zastajemo pred ovom prvom, docnije ćemo se uveriti – prilično “neviđenom” naznakom, i pokušavamo da je ne prihvatimo. Jer, možda smo i inficirani onim prethodnim razgovorima i panikom u “Prosveti”, možda…
Pismo Gojka Đoga
Zašto u tom slučaju novinar NIN-a ne bi probao nešto drugo. Zašto, kad je već tu, pred njim, i to pismo pesnika Gojka Đoga, upućeno juče glavnom i odgovornom uredniku Petru Džadžiću, zašto ne bi probao da posluša savet autora “Vunenih vremena”.
“Obavešten sam o sudbini moje knjige “Vunena vremena”. Čuo sa ono za šta sam verovao da nikada neću čuti. I znam da nisam čuo sve, a pretpostavljam da ću još štošta čuti. No, rodilo se, treba ga ljuljati. Budući da mi nije data prilika da kažem bilo šta, obraćam Vam se na ovaj način, sa ludom nadom da ću bar malo doprineti otklanjanju nesporazuma. Taj nesporazum je, pre svega, estetički. Mislim da su moje pesme čitane onako kao što se poezija ne sme čitati. Jer, onaj ko pristane da “prevodi” metafore, može im pridati bilo kakvo značenje…”
Estetika… “prevođenje” metafora kao moguća zamka, kao mogućnost da se upadne u onu direktnu bukvalnu asocijaciju koju ne bez razloga svaki umetnik sa indignacijom odbacuje, ježi se, gotovo prezire… Ali, možda to sada Gojko Đogo počinje unapred da svojim čitaocima pripisuje “pokvarenu maštu”, da im gotovo direktno govori da to što oni asociraju, to je njihovo tumačenje, to je “njihov greh”, jer njegova metafora je višeznačna, ide u više pravac. Dakle, sve u onom smislu – ako vi tako mislite, onda ste vi krivi, a ne Đogo. Možda im, svojim čitaocima, on to unapred oduzima mogućnost bilo kakve reakcije…
Ali, pođimo dalje, čitava noć je pred nama do predavanja rukopisa. Koga to Đogo, u zaista vulgarnim, a direktnim, metaforama pominje, što umire, a ostali stoje u strahu i ne smeju ni ogledalo da mu ispod nosa prinesu, jer će možda mrtav da vaskrsne… Aluzije s one strane bilo kakvog ukusa, i kako nam je Petar Džadžić napomenuo, ma koliko se mi branili od njegovog ukusa – “jedna pamfletska aluzija iz jedne pesme nadovezuje se na drugu u sledećoj pesmi.”
Nije ni čudo što svi pišu o tome, a niko ne citira. Jer, aluzije su tako direktne, na lične sklonosti, na dugovečnost, na bolest, na operaciju, na sahranu, sa “crnokrugom” mase na Trgu Republike. Ništa Gojko Đogo ne ostavlja na miru. Otrovnim krmećim očnjacima ujeda, rnja, dere, trese, komada… Nezapamćeno do sada u svetu poezije. I, sa kakvom to neutoljenom zlobom čini! Zar se umetnost uopšte ikada u svojoj istoriji osnivala na zlobi! I, zašto to Gojko Đogo čini? Zar se uzda da se tako lako, sa nekoliko pesama mogu isprljati i zamutiti poštovanja i osećanja miliona ljudi.
Zloupotreba poverenja
Ali, sadržaj knjige nije sve na čemu treba završiti… Jer, ono što dalje sledi u pismu Gojka Đoga otkriva o njemu još neke stvari. O njemu, ali i o ostalima koji su svojim propustima učestvovali u ovoj neprijatnoj priči:
“Osećam se duboko krivim pred pesnikom Branislavom Petrovićem, ako on sevet mene bude imao bilo kakvih neprilika, te vas molim da ga, kao glavni i odgovorni urednik, ako možete zaštitite jer njegov greh, ako greha uopšte ima, jeste u tome što mi je verovao kao pesnik pesniku, što je imao u mene poverenja (koje sam ja, eto, “zloupotrebio”), pa moju knjigu, u poslednjoj verziji nije ni pročitao. Naime, ja sam na knjizi radio do poslednjeg časa, precrtavao, dopisivao, izbacivao, ubacivao. Smatrao sam i sad smatram da je to logičan i uobičajen postupak na koji pisac i urednik, hvala bogu, imaju pravo. Jedan jedini moj cilj bio je da knjigu učinim što boljom. A ne da “zabadam nož u leđa”, da “podmećem kukavičja jaja”…”
Taj “veliki gest” koji sada više nikome ne treba do samom Gojku Đogu, da pokaže, valjda, kako se i iz obmane i prevare može izaći sa nekom vrstom džentlmenskog čina i moralne satisfakcije… Ali, na žalost, “kukavičje jaje” bez znakova navoda je ipak podmetnuto. Pesnik Branislav Petrović koji je i recenzirao prvu verziju zbirke i dao je Đogu da takvu odnese u štampariju, kako kaže, poverovao je svome drugu pesniku. “Verovao sam kao što sam NA REČ verovao i drugim pesnicima koji su iz redakcije uzimali VEĆ RECENZIRANE zbirke. Zašto sam verovao? Zato što je poverenje ONO NEŠTO što sam uvek podrazumevao u svom životu, što je bez POVERENJA, mislim, nemoguće živeti” – piše u svom pismu NIN-u pesnik Petrović. I, onda ta ispovest kreće svom tragičnom raspletu: ne sumnjajući da je to ona ista, a ne dopisana zbirka, koju je zajedno sa svojim drugovima iz preduzeća, Svetlanom Velmar-Janković i Milanom Komnenićem pročitao i odobrio, Branislav Petrović se žuri da kao novi revnosni urednik, a i pesnik, učini prijatnost svojim izabranicima:
Kad kultura gubi
“Kako je, dakle, došlo do pojavljivanja nekoliko primeraka zbirke u izlozima triju beogradskih knjižara za vreme praznika Prvog maja” – objašnjava dalje Petrović – “Lično sam, uoči Praznika, na tome insistirao. Ne sumnjajući u mogućnost bilo kakvih izmena u zbirkama (jer su se u izlozima pojavile i zbirke još osam pesnika koji uživaju visok književni ugled), hteo sam da zbirke u lepoj opremi Dobrila Nikolića, ulepšaju izloge knjižara… Bio sam radostan kad sam za vreme Praznika gledao zbirke u izlozima, zbirke koje sam potpisao. Dozvoljavam da mi se pripišu brzopletost, preterana revnost, nepromišljenost, nazovimo to kako hoćemo, ali svaki pokušaj da se pojavljivanje devet zbirki poezije u izlozima knjižara, na moju inicijativu, poveže sa poznatom situacijom neprijateljske delatnosti, podvlačim, svaki takav pokušaj smatram gnusnim, zlonamernim i ljudski neprihvatljivim činom…”
Kako je Đogova zbirka izgledala prvi prvom čitanju, koliko je urednik Petrović bio upoznat sa njegovim docnijim prepravkama, dopisivanjem i ubacivanjem čitavog novog ciklusa? O tome svemu doneće svoj sud “Prosvetina” specijalna komisija. Ali, ta verovatno neodrživa paralela, ta olako prilepljena politička kvalifikacija samoupravne radničke kontrole RO “Prosveta”, uz petoro ljudi iz OOUR “Izdavačke delatnosti”, potvrdila je staro pravilo da jedno zlo nikad ne dolazi samo. Jedna bruka započeta sa knjigom, krenula je tako da putuje u javnost sada na dva koloseka. Jedan sa onim sadržajem Đogove knjige, drugi sa neshvatljivom podeljenošću i neslogom u “Prosvetinoj” kući.
Možda smo ipak u svemu malo zaboravili na čoveka koji ipak rukovodi izdavanjem knjiga, čoveka za koga kažu “on kao glavni i odgovorni urednik nije obavezan da čita rukopise, a kako bi to i mogao da stigne na primer sa preko 300 “Prosvetinih” knjiga koje su prošle godine izašle; već je tu da odabere urednike koji će to da čine”. Zaboravili smo, dakle, na čoveka, koji je, čim mu se našla Đogova knjiga u rukama, sutradan povukao iz prodaje. On svoju krivicu zna i njegov stav je jasan: “U ovom slučaju mogao bih da se osećam moralno čistim, ali i odgovornim za ono što se desilo, jer sam na mestu glavnog i odgovornog urednika. Spreman sam da sa te strane ponesem sve konsekvence. Međutim, kvalifikacija i optužba koju je izrekla naša “Prosvetina” kontrola, svrstavajući nas u događaje na Kosovu, podstiče me da napomenem da takvo pravo na takvu kvalifikaciju može da ima samo Sud, naravno uz potrebne dokaze.”
Da li treba reći da su posledice takve neopreznosti u ovom trenutku i gorke i gotovo nesagledive: beskrajni sastanci, programskih i radničkih saveta, ispitivanja i provere raznih komisija, i tragični nesporazumi u kojima se kultura dovodi u onaj ponižavajući položaj kad gubi i saginje glavu.
NIN, 24. maj 1981. Stevan Stanić