Uvod u suđenje
Povodom objavljivanja zbirke Gojka Đoga KAKO SU SE POJAVILA “VUNENA VREMENA”
Izdavač ocenjuje da knjiga sadrži “neprihvatljive i štetne idejno-političke poruke”
U trenutku kada se pojavila u knjižarama, knjigu poezije beogradskog pesnika Gojka Đoga “Vunena vremena” u izdanju beogradske “Prosvete” – Radnički savet “Prosvetine” OOUR “Izdavačka delatnost”, “prihvatajući ocene Osnovne organizacije Saveza komunista”, ocenio je kao “knjigu s neprihvatljivim i štetnim idejno-političkim porukama u kojoj se vređaju najviše vrednosti i simboli naše revolucije”. Navodi se, takođe, da su “podržane već preduzete mere da se knjiga ne pusti u prodaju”. (Knjiga je, videćemo, ipak puštena u prodaju.)
Reč je o četvrtoj knjizi pesama Gojka Đoga. Dosad, Đogo je objavio zbirku pesama “Tuga pingvina” (u izdanju “Vidika”), “Modrica” (Matica srpska) i “Kukuta” (udruženi izdavači: BIGZ, Narodna knjiga i Rad). Zbirka “Kukuta”, štampana u nekoliko ponovljenih izdanja, pre četiri godine dobila je nagradu udruženih izdavača kao najbolja knjiga poezije. U recenziji kojom se “Prosveti” predlaže objavljivanje zbirke “Vunena vremena”, pesnik Branislav Petrović, jedan od trojice urednika “Prosvetine” edicije “Savremena poezija” napisao je o pesništvu Gojka Đoga:
“Ranijim zbirkama (posebno zbirkom “Kukuta” Gojko Đogo je “naprečac” osvojio i širu čitalačku publiku: kritika je već izrekla svoj sud o Gojku Đogu kao pesniku intelektualne usredsređenosti na jezik i značenje koje je on sobom nosio.”
“Zbirku ‘Vunene godine’ – piše recenzent B. Petrović – prihvatamo kao proširenje kruga osvojenog, korak dalje u prepoznatljivom kolopletu tema… Na širokom prostoru između pesme “Trgovanje kožom” i pesme “Gačac iznad Šumatovca” (uzimam ih samo kao mogućnost da budu granični belezi), čitamo veliki broj pesama koje sežu u prošlost, ali sa svim elementima koji ovu poeziju situiraju u kontekst modernog, istinski savremenog pesništva”.
Potpisano bez čitanja?
Knjigu “Vunena vremena” nismo imali u rukama. Nismo mogli da je dobijemo na uvid ni kod izdavača, iako smo je tražili. Kako saznajemo, od autora je zatraženo da vrati sve primerke koji mu pripadaju. Malobrojni primerci zbirke koji su stigli u knjižare povučeni su. O knjizi i njenom sadržaju tako – ne možemo da govorimo. Mogli smo samo da pitamo – kad su i kako u njoj “otkrivene neprihvatljive i štetne idejno-političke poruke” i kako je takva, ako je takva, štampana i, makar i u malom broju primeraka, puštena u prodaju.
Direktor “Prosvete” Božidar Perković rekao nam je da će sve što će imati da kaže – reći na sastancima.
U OOUR “Izdavačka delatnost” juče smo dobili nešto potpunije informacije. Upoznati smo prvo da je “rukopis zbirke Gojka Đoga ‘Vunena vremena’ prošao normalnu proceduru čitanja, recenziranja i usvajanja od strane Redakcije, organa samoupravljanja i programskog saveta. Zbirku su čitala i pre- poručila tri urednika iz stalnog sastava “Prosvete” koji su čitali i ostale tekstove iz ovogodišnje pesničke produkcije (Branislav Petrović, Svetlana Velmar-Janković i Milan Komnenić)”.
Glavni i odgovorni urednik (Petar Džadžić) i direktor OOUR “Izdavačka delatnost” (Jordan Živković) dobili su, kažu, knjigu 12. maja u prepodnevnim časovima, i konstatovali – njen neprihvatljiv sadržaj! Izdat je odmah nalog da se knjiga zadrži u magacinu. Čudno je, međutim, da, kako saznajemo, na knjizi “za izdavača”, stoji potpis direktora J. Živkovića!
“Na žalost, kaže se, nije poštovan dogovor da se prvi primerci daju užem krugu odgovornih ljudi. Manji broj primeraka (20) poslat je knjižarama.” Konstatovano je da je prodato 26 primeraka, a preostalih sedam povučeno je iz prodaje. (Neslaganje broja “puštenih” i prodatih primeraka nije naša, štamparska greška.)
Sutradan, 13. maja, u “Prosveti” su održani sastanci Kriznog (!?) štaba, OOSK i Radničkog saveta OOUR “Izdavačka delatnost” i “podržane su mere blokiranja prodaje knjige i oštro je kritikovan njen sadržaj.” Sastanak redakcije biće održan sutradan (juče), posle svih, ali do ovog časa bez njenog saopštenja.
Većina članova SK, napominje se, nisu do tog časa pročitali zbirku. Glavni i odgovorni urednik je istakao da se “veći broj pesama u ovoj zbirci ne može prihvatiti kao poetski čin koji podrazumeva mnogoznačnost i različite mogućnosti čitanja. Reč je o grubim i jasnim pamfletskim aluzijama na velike vrednosti našeg društva i revolucije”.
Ova ocena je izrečena juče. Te “grube i jasne pamfletske aluzije” nisu, svakako, “uletele” u knjigu ni juče, niti prekjuče. Kako je onda došlo do toga da se knjiga sa takvim aluzijama, neprihvatljivim porukama – štampa i pojavi u knjižarama?
Bez naših odgovora
Jedino objašnjenje koje se daje u OOUR “Izdavačka delatnost” je – da je sam autor, tokom štampanja knjige, unosio razne dopune, izmene, menjao, dodavao, itd. Kako je mogao to sam da učini, bez ičijeg znanja? Na ovo naše direktno pitanje odgovor je bio – sleganje ramenima.
Juče, tokom sastanka redakcije “Izdavačke delatnosti” stiglo je, kako smo saznali, pismo od Gojka Đoga. Ono je, takođe nezvanično saznajemo, na ovom sastanku pročitano. Tražili smo da ga i mi pročitamo, ali nam je rečeno da u ovom trenutku, pre nego što se obave potrebne konsultacije (nije rečeno gde i s kim) to neće biti moguće. Saznali smo, u razgovoru s nekoliko urednika “Prosvete”, da autor zbirke, svojim pismom, navodno, potvrđuje da je sam unosio izmene u sadržaj zbirke i pojedinih pesama. Ako je tako, pesnik je preuzeo svu odgovornost na sebe. Od njega lično, nismo, međutim, mogli dobiti i potvrdu ovog njegovog “poteza”. U svakom slučaju, ovo pesnikovo “priznanje” može se vrlo brzo potvrditi ili demantovati – upoznavanjem javnosti sa sadržajem ovog pisma. To, ipak, ne može da znači da je sva odgovornost samo na pesniku. Iz prostog razloga što postoji rukopis zbirke, i mogućnost da se u svim trenucima nastajanja knjige on uporedi sa sadržajem koji se štampa i pušta u prodaju.
Politika, 15. maj 1981. V. Stefanović
Povodom jednog slučaja u “Prosveti”
ZLOUPOTREBA JEDNOG SLUČAJA U “PROSVETI”
Kada zataji izdavačka odgovornost, onda je moguća i pojava
dela koja su pamflet u literarnom ruhu. – Tako je i u samoj
“Prosveti” i u javnosti ocenjena najnovija knjiga pesama
Gojka Đoga “Vunena vremena”
Kad se poezija i pesnička reč stave u službu manipulacije i saopštavanja opskurnih politikantskih poruka iz antisocijalističkog repertoara, redovno kao rezultate dobijamo i lošu poeziju i lošu pamfletistiku. Pesnička reč postaje samo puko sredstvo, samo pokriće za klevetu i obezvređivanje nepobitnih istorijskih činjenica, vrednosti i ličnosti jednog društva – našeg, u ovom slučaju. U tom viđenju “pesničke slobode” i nadahnuća reakcionarna pozicija uopšte se ne skriva jer se bez ustezanja kaže: “i sve što vihori, leti (napred srlja), srpom seče, čekićem razbija”. Srp i čekić, kao simboli radničkog i komunističkog pokreta, prerastaju, dakle, u simbole terora i destrukcije. Tako se izborena sloboda pesništva, kao jedna od važnih tekovina našeg socijalističkog društva, nedvosmisleno zapućuje putevima sopstvenog porobljavanja i, kako to zove pesnik, vraća u “bronzano doba”.
To je neprikriveno polazište zbirke pesama “Vunena vremena” Gojka Đoga koju je upravo objavila izdavačka kuća “Prosveta” iz Beograda. Reč je o onoj vrsti “poezije” koja je u savremenoj istoriji poznata u nekoliko svojih antiliterarnih, neslobodnih, porobljivačkih varijanti. Moralo bi, međutim, da bude jasno i autoru ove zbirke i njenom izdavaču da se estetizacija političkog, ljudskog, društvenog mraka nikako ne može uspostaviti kao poezija, ma koliko se formalno i nominalno poezijom htela da nazove. “Vunena vremena” očit su primer one vrste utilitarne, pragmatske, čaršijsko-politikantske “literature” čija se vunena “hrabrost” bezuspešno hoće da prikaže kao autentičan poetski čin, a odmah iza toga i kao arbitar ove naše stvarnosti koju živimo. Otuda Đogo, na žalost, prostore “mrtvih i vezanih” koji jedino “oko njega” “ne igraju” (pesma Svetilište oca Crnoboga”) lansira kao jedine prostore ljudske slobode u ovom društvu, a za “dvadeset miliona glava” (pesma “Balada o ćesarevoj glavi”) veli uvredljivo da se “hrane” nekakvom harizmom ili kakvim sličnim.
Čitanje “Vunenih vremena” – ako bi se našao ko da na to prigovori – nikako nije tzv. političko čitanje jedne pesničke zbirke, nikakvo nasilje nad poezijom i svetom koje ona proizvodi, uspostavlja. Naprotiv, ovde se, u nekoliko pesama, radi o tome da je Đogo, svesno, upotrebio prizemne i nedvosmislene znake i simbole koji sasvim jednoznačno i krajnje tendenciozno njegovu “poetsku” nameru pretvaraju u ogoljeni politikantski spis, postaju neka vrsta jasno prepoznatljivih šifri za sasvim jasne politikantske poruke. Otuda se neke pesme, pored već pomenutih, “Crnokrug na Trgu Republike”, “Kokošje slepilo” itd., imajući u vidu ciljeve autora – a oni su vređanje Titove ličnosti i dela, obezvređivanje tekovina naše revolucije, uz aluzije o nedostojnom položaju srpskog naroda – drugačije i ne mogu vrednovati osim kao unižavanje dostojanstva pesničke reči i … poruka koja se može politički veoma određeno kvalifikovati.
Ali, treba odmah dodati, nikako nije reč samo o odgovornosti “poetske” reči. Još pre, činjenicom objavljivanja jednog ovakvog spisa, u jednoj društvenoj ustanovi kakva je izdavačko preduzeće “Prosveta”, sa društvenim sredstvima – otvara se pitanje javne političke, moralne i svake druge odgovornosti nadležnih subjekata u pomenutoj izdavačkoj kući.
Naravno, nije reč samo o ustanovljavanju profesionalne i društvene odgovornosti. Reč je i o sposobnosti da se nakon ovog “izdavačkog promašaj” samostalno i samokritički izvuku odgovarajuće pouke i podnesu konsekvence. Čini se, međutim, da je kod nadležnih u “Prosveti”, zatajio ne samo profesionalni izdavački odnos, pa se eto pojavljuju i knjige za koje niko ne zna kako su se pojavile, već je vidljivo i odsustvo elementarne sposobnosti da se bez konfuzije kojoj smo svedoci, odgovorno i otvoreno priznaju vlastiti, krupni propusti i greške za koje nismo mogli ni zamisliti da su moguće u jednoj ovako uglednoj izdavačkoj kući. Začuđujuće je zato, da drugovi iz “Prosvete” smatraju da se kompletna odgovornost može amortizovati beskonačnim raspravama oko toga ko je za šta nadležan, da li je i koga pesnik obmanuo itd. Pa, valjda su na tom poslu radi toga da čitaju rukopise…
Uostalom, ukoliko jedan malograđansko-kalkulantski izdavački gest, u sprezi sa elementarnom profesionalnom i društvenom neodgovornošću, omogućava i objavljivanje knjiga poput “Vunenih vremena”, onda valja imati makar građanske hrabrosti, kad već nema druge, i spremnosti da se podnesu konsekvence koje iz svega toga proizilaze.
Dobro je – smatramo na kraju, važnim to istaći – što je naše društvo dovoljno demokratski zrelo da ovakve slučajeve zloupotrebe pesničke reči razrešava sredstvima javne društvene kritike i osude. Odgovorno, demokratsko i samoupravno socijalističko društvo zaista nema potrebe da ovakve slučajeve razrešava drugačije. I stoga je upravo važno da i “Prosveta” bude jasnija, energičnija i efikasnija u prevazilaženju ove ružne situacije. U protivnom, opet će biti onih koji odmah zlurado proriču da je jedan … incident dovoljan da naruši najznačajnije naše stvaralačke i demokratske tekovine.
Politika, 20. maj 1981. Sava Dautović