Suđenje
Tako, na žalost, plemenite društvene poslove vide samo oni što društvo zamišljaju kao cirkus. Neka mi bude oprošteno što parodiram; ne umem lepše opisati to duhovno stanje mojih progonitelja. Više je to politička parodija nego paranoja, kako je jedan svedok ovde nazvao.
Bio je to nesrećan trenutak, kada su strvinari preporučivali svoju zubatu estetiku i kada su službeni komentatori, na viđeno i neviđeno šmirglali moju knjigu u glasilima javnog informisanja, lepeći mrtvačke crne glave po njenim žutim koricama. Ne mogu da ne pomenem ponos takvog novinarstva, fašistoidni tekst “Kukavičje jaje Gojka Đoga” (NIN, 24. 5. 1981).
Poslušati svoju savest ili izleteti iz Partije, ostati bez posla, a možda i u hapsu završiti – to je bila dilema nekih časnih ljudi. Normalno je da je lakše na savest zaboraviti nego rizikovati. I zato se ne treba čuditi onim od njih, što se ovde na sudu, kad su se osvestili i prikupili malo hrabrosti – nasuprot očekivanju zastupnika javne tužbe – ponašali kao ljudi koji su odgovorni pred istorijom kulture i pred budućnošću.
Da bih ilustrovao tu situaciju straha, jada i čemera, navešću dva primera, dve ocene knjige: pojedinačno i kolektivno.
Jedan naš prozaik, ekspert za kriminalnu poeziju i pomalo mitoman, inače delegat Udruženja pisaca u Savetu “Prosvete”, u trenutku nadahnuća, rekao je za moju knjigu: “Tu… satire nema. Nema duha. To je knjiga bez poetike sa politikantskim aluzijama. Jednostavno, to su paušalne budalaštine… Vunena vremena” sasvim sigurno, silaze, u podzemlje, tamo odakle su i nastala. Neće me iznenaditi ako pesmice iz te sveske uskoro, ručno umnožene, vidim u najcrnjoj emigrantskoj štampi. Tri puta sam knjigu čitao, verujte mi, svaki put mi je bila sve odvratnija. A poznato je već kako je mene teško degutirati.” (NIN, 7. 6.1981.).
Spreman uvek nešto da ušićari, malog poštenja a velikog duhovnog siromaštva, moj tužni prijatelj toliko je bio ubrljao gaće (da ne propadne njegov aranžman sa izabranim delima) da je zaboravio slične lekcije koje mu je, pre dvadeset pet godina, držao Velibor Gligorić pišući o njegovoj prozi:
“Ova sistematska propaganda morbidnosti kao vrhovnog izraza savremene umetnosti importirana je iz onih sredina u kojima se raspadaju društvene klase, raspadaju ljudske vrednosti… Predstava o savremenom čoveku kao vesniku smrti… kao potomku Jova koji se još uvek muči u paklu…, uvedena je u našu literaturu da potisne iz nje predstavu o čoveku našeg vremena i naše revolucije…”
Kako se malo šta na svetu menja i kako je sećanje kratko. Moj kolega i Gligorić govore istim jezikom, razlika je samo u kulturi iskaza. Ja se, ipak, ne slažem sa pokojnim Gligorićem, volim prozu “Đavoli dolaze” i mog kolegu žalim.
Drugi primer govori o “kritičkoj” delatnosti Književne tribine u Domu omladine, u mojoj radnoj organizaciji gde sam zaposlen skoro petnaest godina.
Jedan drug je došao na posebno zakazan partijski sastanak i pod miškom doneo moju knjigu. Pročitano je nekoliko pesama bez naslova.
Pomenuti drug se vrlo skromno i uljudno izvinio rekavši da nije stručnjak za poeziju, ali da mu je rečeno da te pesme to i to znače. Malo je posedeo, potom se još jednom izvinio što mora da žuri, uzeo knjigu i izašao. A moje kolege su ostale da na toj seansi odluče o mojoj sudbini i zapisnik dostave na odgovarajuće mesto. Kolege moje mene vole i koleginice su u horu za mnom plakale, ali doneli su jednoglasnu odluku da me treba streljati.
Za to vreme ja sam tiho šetao ispred tih, kožom postavljenih, vrata i čudio se svetu. Nikome nije ni palo na pamet da otvori i da me pozove unutra. A to nije praksa u našoj kući: deset godina sam vodio Književnu tribinu i na svaki razgovor o knjizi, zvao sam i njenog autora. Teško je i zamisliti koliko je bilo moje čuđenje!
Ovo su samo fragmenti jednog ludila.
Nemojte osuditi moju knjigu, drugovi sudije, pomozite ljudima da se urazume. Kažite im da štakor ostaje štakor i u poeziji, i nije ništa drugo ni više nego ostali pacovi sa Dorćola, iz Preka ili s Karaburme. Kažite im neka pohvataju svoje miševe, gačce, ovčice i medvede, i neka ih ponovo zatvore u sopstvene glave, u svoje kaveze i torove; neka ih ne mešaju sa mojom stokom, neka ne hrane moje životinje, ionako sve same crkotine, kad već ne umeju da ih, kao svoje zveri, lepo pripitome.
Poezija je sačinjena od reči, a ne od filistarskog i činovničkog smisla i besmisla. Sud je nadležan za krivična dela, a bolnice za bolesne snove.
Na opisano psihotično stanje, niti na ocene, slične onim ovde pomenutim, javni tužilac se, ako imalo drži do ugleda ove kuće, ne može pozivati.
A šta reći o postupku zastupnika javne tužbe koji u završnoj svojoj reči, montirajući stihove iz nekoliko pesama, “dokazuje” kako se ja klanjam pred idolima onih što nisu uspeli da pređu Zidani most? – Ništa, osim da je to veoma ružno.
Ja sam, dosad, pokušavao da osporim dokaze javne tužbe. Čini mi se da je prilično jasno da se javna tužba tih dokaza mora odreći. Oni ne potkrepljuju tužbu, nego potvrđuju moju nedužnost. Da ih pobrojim još jednom:
1. Moje pismo “Prosveti”: sadrži činjenice u dokaznom postupku potvrđene, a one opovrgavaju navode javne tužbe.
2. “Prosvetina” informacija Javnom tužilaštvu: ovde je nedvosmisleno pokazano da je to lažna dostava.
3. Recenzija Branislava Petrovića: afirmativna, čak lepa, autor kaže da bi je ponovo potpisao.
4. Svedoci: oslanjajući se na njihove izjave, ja bih sa više prava, mogao tužiti javnog tužioca nego on mene.
To je sve. Preostala je samo moja poezija i tvrdnja javnog tužioca.
Onome ko išta o književnosti zna, čini mi se da sam, u toku julske i na početku sadašnje rasprave, koristeći neke osnovne stavove književne teorije, jasno pokazao zašto takvo razumevanje umetničkih dela nije valjano.
To je najviše što sam mogao, budući da se kao autor nalazim u mučnoj situaciji da se svi moji iskazi o umetnosti, makar indirektno, odnose i na moju poeziju. I odista je tako. Ali, šta ću, prinuđen sam da branim svoje delo, iako nema neprijatnijeg posla za pisca. Činjenica da to moram raditi pred sudom, moj položaj čini još jadnijim. “Eto, stoga bolje biti čuvar svinja i od svinja shvaćen, nego pesnik i od ljudi neshvaćen” (S. Kjerkegor).
No, nužda ne bira. No, nužda ne bira.
Dok je moja odbrana bila odbrana poezije kao umetnosti, ja sam mogao govoriti. Ali, onda kad javni tužilac prelazi na aksiološki plan i počinje izricati vrednosne sudove o mojoj knjizi, ja ne mogu biti ravnopravan, ni pouzdan sagovornik. Ne mogu i neću da se izjašnjavam o vrednosti svog dela, pa neka tužilac tvrdi šta hoće.
Mislim, ako smem da mislim, da sud nije mesto za razgovor o poeziji. Pogotovo ne o vrednosti poezije. Molim sudsko veće da se ne uvredi, ali sud nije nadležan samostalno da procenjuje: da li je jedno delo pamflet ili istinska umetnost? Pitanja umetnosti na sudu se ne rešavaju.
Ima ovo društvo, za fajdu druga mesta, druge institucije za društveno delovanje u kulturi, koje bi mogle ovakvim pitanjima da se bave. Samo na otvorenim, demokratskim govornicama, gde se mogu odmeravati stavovi i argumenti, ispitivati značenja, otkrivati smisao i besmisao – može se prosuđivati o umetnosti. Bez dijaloga nema razgovora, nema dijalektike, nema valjanog mišljenja.
Vi, drugovi sudije, radite tuđ posao, a to, verujte mi, nije dobro. No, oprostite, ja sam ovde doveden da odgovaram, a ne da govorim.
Kao autor, rekoh, ne mogu se izjašnjavati o vrednosti svoje poezije. Mogao bih, iako me i takvo ubeđivanje unižava kao čoveka, samo da skrenem pažnju suda na neke činjenice.
Nasuprot tužiočevoj oceni, nasuprot tom pamfletiranju i paškviliranju, nasuprot novinskim šamarima, nasuprot toj zagušljivoj atmosferi, u kulturnoj javnosti sve su prisutniji glasovi koji odbacuju i takvu ocenu i takvu metodu, a u književnim glasilima su se pojavile stručne analize koje otkrivaju nove mogućnosti tumačenja i pozitivno ocenjuju umetničku vrednost ocrnjenih stihova. Možda bi bilo dobro da ja ponešto i citiram iz tih tekstova, ali to mi se čini nedoličnim. Advokat je te materijale već predao sudu, pa ako već hoće da ih koristi, može i bez moje pomoći, Da vi, drugovi sudije, pišete stihove, voleo bih da znam do kojih biste mišljenja više držali?
Ako pravda hoće da se osloni na nauku o književnosti, nije se teško odlučiti: kome verovati. Ukoliko moji stihovi išta vrede, sve optužbe padaju u vodu. Pobeda tužilaštva, u ovakvim slučajevima veliki je društveni poraz. I, ako je išta zavrežio ovaj posao, onda je to pouka da demokratski duh kulture treba pretpostaviti nasilju varvarstva.
Ovim bih i završio svoju odbranu poezije.
U drugom delu svoje odbrane, hoću da se obratim sudskom veću i da pokušam otvoriti nekoliko pitanja od opštijeg interesa. Naravno, imajuću u vidu svoj slučaj i ovaj proces.
Nije da naša kultura ne bi mogla prežaliti jednu knjigu ili oplakati jednog čoveka – vazda smo mi imali priličan broj onih koje smo bili spremni baciti u ralje lavovima, žrtvujući ih kakvom malo više smislu ili besmislu. I ja sam toga svestan. Samo se jednom moramo zapitati: šta nam donose takve žrtve?
Ovakvi procesi su latentna mogućnost reakcije na pesnički izazov. Samo društvo kome sloboda nije imanentna, paragrafima se brani od poezije. Naše društvo mora odoleti tom iskušenju i mora bezrezervno prihvatiti nesputano, kritičko, iščašeno jeretičko pesničko mišljenje.
Nama ne treba sladunjavi jezik blagoslova, poeme po narudžbini, niti satira, ako nije iz šinjela Domanovićeva. Braneći svoju poeziju, ja želim da branim naše društvo, da se suprotstavim svakom utilitarizmu koji bi hteo da poeziju iznese na pazar kao ideologiju.
“Da bi valjano vršio svoj zanat, pisac mora imati mogućnost da bude u neku ruku disident, pa čak i defetist, u odnosu na državu i institucije, na naciju i autoritete. Negacija je njegov familijarni oblik prihvaćanja svijeta. Samo onaj tko radikalno shvata i prihvata tu istinu može istinski pomoći piscu, odnosno umjetnosti…” Tako nas je godinama poučavao Krleža. Je li došlo vreme da promenimo školu?
Ne znam. Ali znam da nisam ni disident, ni defetist, a dogodilo mi se što mi se dogodilo.
Od početka ovog slučaja pitao sam se: čemu sve to. Sumnjao sam da je moja poezija u toj zavrzlami samo povod ili neka vrsta alibija, a da se konci negde drugde mrse, da sve ima neki viši, meni nedokučiv smisao. Činilo mi se da u tom lovu na utvu zlatokrilu, svaki lovac ponešto hoće da strpa u ranac. Pa i lovokradice da prikriju trag. Jer, lovočuvara nije bilo u zabranu. Da je neko od ljubitelja faune dobrovoljno prihvatio tu službu, prvi bi bio odstreljen i njegovi bi rogovi bili na izložbi – ovde, u ovom sudu, pored mojih.
Oprostite što koristim ovako slikovit jezik, hteo bih da izbegnem imenovanje ljudi i institucija, te dosadno elaboriranje poznatih činjenica.
Razgovarao sam sa mnogim ljudima, ne samo onim što me sažaljevaju, do mene su stizali različiti glasovi, poruke i vesti, a imao sam i vremena, pogotovo u ovoj pauzi između dva suđenja, da o svemu porazmislim. I ovo što ću reći nije nikakva tlapnja.
Sve ovo pomalo liči na jednu veliku ritualnu igru, na čijem kraju treba da bude prinesena žrtva uznemirenim božanstvima.
Sa mojim delom koincidiraju nemili događaji, pojačana aktivnost spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, ekonomske i druge nepogode, pa i jedan zemljotres u Bosni. Duhovi zla su se uznemirili. Oduvek je narod verovao da se takvi duhovi umiruju prinošenjem žrtve. Uporedo sa njenom veličinom, rastu i šanse da se zli dusi umire. Žrtve je naš narod do juče svečano prinosio. Jednu takvu žrtvu, na primer, bukvalno su prineli na žrtvenik seljaci iz Sibnice, na Blagovesti 1822. g. a odrubljenu glavu su poslali knezu Milošu.
Ljudska žrtva je s vremenom zamenjena žrtvenim jarcem, životinja je u ritualu zamenila čoveka.
Možda ja, u svojoj nevolji, i preterujem, ali ne mogu da ne kažem, da se i sam pomalo osećam kao žrtva nekih nebeskih prilika i da ceo ovaj ceremonijal vidim kao pripremu svete životinje pre prinošenja na žrtvenik. Bilo bi mi lakše kad bih znao da će se mojim žrtvovanjem uznemireni demoni umiriti. Ali, bojim se da neće i da je žrtva uzaludna. Jer, pesnik je mršava životinja.
Inače, kako drukčije objasniti “zablude” tolikih dobronamernika koji su me, u poslednja dva meseca, na prilično surov način tešili, stavljajući mi do znanja: da je, tobož, moja poezija u celom ovom romanu samo epizoda, samo motiv za izvesne obračune između zavađenih političkih grupa; da je moje suđenje podmirivanje nekakvih međurepubličkih kusura; da je ovo prilika da se uspostavi ravnoteža sa procesima u drugim sredinama; da se mora zadovoljiti božanski republički ključ; da je to direktna posledica zbivanja na Kosovu; da je moj martirij primer i opomena ostalim stvaraocima, da ne posežu za osetljivim temama; da je prvi poučan stisak čvrste ruke; te da moja sudbina neće zavisiti od sudskog uverenja nego od nagodbe na vrhu i da će iste te “instance” što ih pomenu jedan svedok, koje su zamesile ovaj kolač, lepo da ga ispeku. Moje je da sačekam poslednji udarac sečiva. I svaki pokušaj moje odbrane je besmislen!
– Niz besmislica, vi ćete reći, drugovi sudije, i ja se slažem sa vama! Ali, setite se onog majskog saopštenja Radničke kontrole “Prosvete” koja je pojavu moje knjige dovela u vezu sa kosovskim i drugim događajima. Od takve se izjave, istina, sama “Prosveta” s gnušanjem ogradila, ali je ona pre toga objavljena u svim glasilima. Ko je mene ogradio od jeka i odjeka tako podmuklog glasa? Niko.
A bogme, takve su se slične poruke eks – ili implicite izražene, dale sresti više puta, u sredstvima javnog informisanja. Zar ovi simpatični stihovi, meni posvećeni, pod naslovom “Ršum”, ne šapuću isto:
“Krtica u svom mraku
ne misli na naše sutra
dok nam rodnu grudu
potkopava iznutra.”
(“V. novosti”, 29.5.1981)