Suđenje
No, pođimo redom, da vidimo kakvi su to dokazi.
Moje pismo “Prosveti” kazuje ono što su svedoci potvrdili: da nisam uradio ništa nepošteno i nedozvoljeno, niti što drugi pisci ne rade. Ono direktno osporava navode javne tužbe.
Informacija IRO “Prosveta” Javnom tužilaštvu lažna je dostava, čiju je laž ovde priznao onaj što je potpisao. Potvrdio je, takođe, da, i kad je saznao da je dostava lažna, o tome nije obavestio Javno tužilaštvo. Znači, da je s predumišljajem i napisana, da bi ja po svaku cenu bio okrivljen.
Čuli smo i recenziju Branislava Petrovića. Ona je pozitivna. Petrović je izjavio da stoji iza svake napisane reči i da bi isti tekst opet napisao i potpisao.
A svedoci? Šta je trebalo oni da posvedoče, ja ne znam?
Nekoliko smo dana slušali svakakve priče o “Prosveti” i njenim problemima, o radu na rukopisima i strahu koji je izbezumio ljude. Ali o onom bitnom, o mojoj poeziji, koja je predmet ovog suđenja, nismo mnogo čuli ni saznali. Ako je svedocima trebalo da potvrde da sam ja sa rukopisom uradio nešto nečasno, nešto što drugi pisci ne rade (što je, u početku, zahvaljujući neobaveštenosti i drugim razlozima, bilo prisutno u njihovim izjavama), ispitivanjem je utvrđeno da ništa takvo nisam napravio, da su sve to bile zablude i, neka mi kolege oproste na grubosti, pomalo laži, laži iz straha. Oni su to svojim izjavama, na sudu potvrdili i tako, bar donekle, sprali sramotu sa sebe, koliko i sa mene.
Iako mi je to nabeđivanje teško palo, iako sam zbog toga dosta patio, ja znam šta je “vuna”, i zato mojim kolegama sve opraštam. Kad u nevreme, noću na primer, zapeva pevac ili kokoška, što predskazuje nesreću ili bolest, narod veli da treba uzeti malo vune, baciti je u vatru i triput ponoviti: Vi ste krivi, mi nismo; vi ste krivi, mi nismo; vi ste krivi mi nismo! Moje kolege su, dabome, znale za ovaj običaj. I, ja pretpostavljam da je Veliki Veštac, kad je, po nalogu Veštičijeg Saveta “Prosvete”, u vatru bacao “Vunena vremena”, ispred tročlane komisije triput ponovio ovu magijsku formulu.
Dakle, u mom postupku nije bilo ništa sumnjivo i svedoci su to samo pokvarili posao javnoj tužbi. Fala bogu da je i tužilac to shvatio, pa u završnoj reči na tom nije insistirao.
No, ako su svedoci pozvani da se izjasne o vrednosti moje poezije: da li je to politički pamflet ili nije, da potvrde ili opovrgnu sve one kvalifikacije izrečene u javnoj tužbi – javnom tužiocu bi bilo bolje da ih nije zvao. Oslanjajući se na njihove izjave, ako me razum imalo služi i ako pravde ima, ja bih mirno mogao da optužim javnog tužioca.
Vi ste, drugovi sudije, upamti njihove reči, a zapisnik imate, pa nema potrebe da ponavljam ono što su oni rekli, pogotovo što bih ja, logično citirao ona najlepša mesta, koja govore o mojoj poeziji, a to bi mi bilo pomalo neugodno. Da su te reči izgovorene preda mnom negde na drugom mestu, bilo bi mi još neprijatnije, a ovde, pred sudom, primam ih kao neku vrstu utehe. Te reči su izraz promenjenog mišljenja i zato su mi još draže.
Istini za volju, nisam ja ubeđen da su oni i ranije drukčije mislili, ali sam siguran da su se ranije više bojali, da su se prestravili bili i da su zato drukčije govorili. Kako god vi, drugovi sudije, na te postupke gledali kao pravnici, ja ih primam kao delo probuđene savesti, kao izvanredan čin hrabrosti i poštenja i smatram ih časnim ili, možda, još časnijim nego da su prvog dana te reči izgovorili.
Zašto ja tako mislim?
Pa, normalno je, drugovi sudije, da se ljudi uplaše, i ja se bojim vas, a vi nekog drugog. Zar ne? Zatim, možda se ljudima, uhvaćenim na prepad i zaplašenim tako strašnim “porukama”, zbilja učinilo da u toj mojoj knjizi sve nije u redu? Zar nije logično da, kao lojalni građani i komunisti, reaguju kao što su reagovali? Pa ništa nije lakše nego pogrešno pročitati jednu knjigu? Pisci, a pogotovo kritičari, koji se, po prirodi posla, bave ocenjivanjem vrednosti umetničkih dela, dobro znaju da je to svakodnevno iskušenje. I takva pogreška nije strašna, ni nečasna. Nečasno bi bilo ne izmeniti svoju ocenu, ako naknadnim čitanjem kritičar dođe do drukčijeg uverenja.
Naša književnost ima dosta takvih primera. Kritičari koji su, na primer, pedesetih godina na nož dočekali novu našu literaturu, već šezdesetih su bili njeni apologeti. Tako je to u poslovima umetnosti, čak ni 2 + 2 nisu četiri.
Verujte mi, ja, sam od početka ovog spora bio uveren da će taj front protiv moje poezije, utvrđen na neistini i falsifikatu, na strahu i neznanju, morati da pukne i otkrije svoje tamno naličje, bio sam uveren da će se naći neki slepac kome će se zgaditi pomrčina i koji će usred mraka zapaliti lampu i osvetliti kumove i kumire. Ne znam da li će pisci, što su svoju savest pretpostavili svom interesu, istrpeti zbog toga kakve rđave posledice? Po svoj prilici hoće. (Od Branislava Petrovića već zahtevaju da plati nekoliko miliona štete pričinjene spalji- vanjem moje knjige.) Znam da im moja zahvalnost neće pomoći. Pa, neka im uteha bude poruka jednog od onih čije je delo kaljeno na lomači: Rukopisi ne gore! (Bulgakov)
Javna tužba se zasniva na tvrdnji da je moja poezija tendenciozna: da “zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike”…, da se služi “direktnim i vulgarnim metaforama”, da želi da “omalovaži”, “obezvredi” i “na najgrublji način vređa…”
Ako su te tvrdnje tačne, ta “prikazivačka” poezija, makar i kao iskrivljeno ogledalo stvarnosti, ništa ne vredi. Dakle, tužba poriče književnu vrednost moje poezije i svodi je na politički pamflet. To, bez ikakvog uvijanja, tvrdi zastupnik javne tužbe.
Dabome da mi nije pravo jer ni na kraj mi pameti nije bilo da se bavim prikazivanjem određene stvarnosti, ali kao autor nemam pravo da se izjašnjavam o vrednosti svoje poezije. Može biti da ona i ne valja ništa.
Ali, šta ako moja poezija nije tako rđava, ako njeni simboli nisu grube aluzije, ako njene metafore nisu “direktne i vulgarne”, ako nije pamflet? Onda je javna tužba zasnovana na pogrešnim premisama, pogrešnim kritičkim sudovima, i stoga je neistinita.
Da bismo utvrdili da li je javna tužba umesna ili ne, nužno je pre toga utvrditi da li je moja poezija pamflet ili umetnost. Ako poezija ne valja, kao što tvrdi javni tužilac, tužba je osnovana, ako poezija vredi, tužba ne valja i ovo suđenje je bespredmetno.
Ne znam kako ste naumili da razrešite ovu aporemu, što bi Heleni rekli, drugovi sudije, ali, evo kako ja to vidim.
Kad se sruši most, vi u pomoć zovete inženjere, statičare da kao veštaci utvrde ko je kriv; kad čovek čoveka ubije, vi se oslanjate na stručnjake za krvne delikte; kada neko nešto proneveri, vi zovete službu društvenog knjigovodstva i njihove inspektore. Kad veštaci razjasne problem, vama nije teško po pravdi presuditi.
A šta je sa ocenom vrednosti jednog pesničkog dela? Tu vam veštaci nisu potrebni? Ne trebaju vam teoretičari, ni kritičari. Taj delikatan posao ste preuzeli na sebe. – Jedan je Sv. Gavrilo, drugovi sudije, on ne ide na bolovanje, ni na godišnji odmor, nema vršioca dužnosti. – Da li vi, zbilja, toliko nipodaštavate književnost kad mislite da je tu lako presuđivati? Vi, možda, imate razloga da prezirete pisce, ali poeziju morate voleti.
I, zato vam ja zameram što niste prihvatili veštačenje, jer to je i te kako stručan posao. Obrazlažući svoju odluku o odbijanju veštaka, poslužili ste se i jednim primerom. Nije to, velite, saobraćajna nesreća pa da je neophodno zvati stručnjake da utvrde ko je kriv; umete vi i sami proceniti makar i kao obični čitaoci, jer poezija se, valjda, i piše za narod.
A meni se čini da se običan čitalac i običan građanin ipak lakše snašao u udesu saobraćajnom nego u udesu poezije. Ne žale se slučajno filosofi: kako svi misle da i obućarski zanat treba izučavati bar dve godine a da filosof može biti svako.
Ja vas opominjem, pre svega, zato što će vaša odluka imati dalekosežan značaj. Možda moja poezija neće imati mesta u istoriji naše književnosti, a vaša odluka sigurno hoće. Dopustite mi zato, druže predsedniče Veća, da Vas podsetim na sudiju N. N. koji je ubio Babelja, Piljaka, Mandeljštama, onoga zbog koga su se ubili Majakovski, Jašvili, Fadejev, Cvetajeva – a znao je dobro na osnovu kakvih optužnica im sudi. Da li možete zamisliti razgovor tog dede sa svojim unukom? Šta li taj unuk misli o svom dedi? (A Vi se, siguran sam, ponosite Vašim dedom.) Ali, šta ako su Staljinov sudija i tužilac (Višinski) bili ubeđeni da je optužba osnovana? Koliko li je čovek nesrećan! Pretpostavimo sad da je moj tužilac ubeđen da osnovano tuži i Vi da mi s pravom sudite, a vreme ponudi nove dokaze. Vaši se unuci s vama ne bi ponosili.
Zato ste morali zvati veštake, drugovi sudije, jer bolje je stotinu vinih osloboditi nego jednog nevinog osuditi.
Svedoci, koje je predložila javna tužba, ne samo da je nisu osnažili, nego su do kraja obesmislili svaki napor javne tužbe da me proizvede u krivca. Tako, tužbi nije preostalo ništa, osim mojih stihova. Javni tužilac je ostao sam da kao takozvani običan čitalac i neprikosnoveni arbitar u pitanjima estetike, bez ikakve i ičije podrške tvrdi da moja poezija nije poezija nego politički pamflet. Nije li to malo previše.
Umesto odgovora, ispričaću anegdotu.
Jedan radoznali helenski slikar (Apel) izložio je na trgu svoja platna i sakrio se iza njih da oslušne komentare posetilaca izložbe. Među ovima se nađe i obućar koji primeti da nešto na sandalama figura nije urađeno kako treba.
Slikar istog dana popravi ovaj nedostatak, a sutradan se ponovo sakrije. Obućar ponovo naiđe i zapazi da je slikar usvojio njegovu primedbu i popravio ono mesto na sandali. Ohrabren ovim uspehom, “kritičar” poče da stavlja primedbe kako su oblikovani i drugi delovi slike. Ali, veliki majstor izađe iz zaklona i reče: obućaru, ne dalje od nogu!
Ne treba sumnjati da je obućar voleo umetnost, da je uživao u njoj diveći se njenim delima, ali njegovo razumevanje umetnosti je, u najboljem slučaju, razumevanje samo jednog strasnog uživaoca i ljubitelja, amatera, što bi se reklo.
Amater, verovatno, strasnije grli predmet svoje želje, ali i osrednji majstor (ili Don Žuan) o ljubavi više zna. Stoga, neka amater bludnički i čita novine (da parafraziram Kamija), neka uživa do mile volje, ali neka ne uopštava svoje iskustvo.
Ukoliko nema kakvih drugih dokaza osim svog plemenitog iskustva, najbolje bi bilo da obućar, ipak, radi samo svoj posao.
Budući da nije preostalo ništa drugo, možda se javni tužilac potajno oslanja na one, odista nepovoljne, pojedinačne i kolektivne ocene moje knjige koje su, osobito u početku, uticale na javno mnenje (to mnenje je tužilac ovde spominjao). Zato ću se malo pozabaviti tim ocenama. Pritom, unekoliko moram rekonstruisati celu priču, pa oprostite ako nešto i ponovim.
Od početka spora tvrdio sam da je u pitanju dubok estetički nesporazum oko nekih elementarnih pitanja pesništva. Umesto književne, kritičke ocene vrednosti, usledila je gruba, kvazipolitička, pragmatička ocena, nespojiva sa umetnošću. Moja poezija je nazvana pamfletom. Ta ocena je “utvrđena” u “Prosveti”. I ona se otud, nadahnuta internim “Prosvetinim” problemima, kao bujica prelila i proširila. O tome je, ovde, već bilo govora.
Na žalost, priča ne počinje tako. Ta akcija nije inicirana, niti razrađena u “Prosveti”.
U petak, 8. maja, pozvao me telefonom jedan novinar TV Beograd i saopštio mi da u sutrašnjem dnevniku od 9. maja (na Dan pobede), u redovnom subotnjem terminu, želi da predstavi jednu dobru knjigu, pa mu je zamenik glavnog urednika “Prosvete” preporučio moju, kao najbolju “Prosvetinu” knjigu. U šali sam zahvalio na počasti i odgovorio da nemam ništa protiv, ali da nemam ni jedan primerak, jer i onaj jedan autorski, što sam dobio, oteo mi je prijatelj, a mrzi me da kupujem svoju knjigu. Na to je novinar rekao da će se on već snaći za knjigu, a da se mi za jedan sat (u 13 č.) nađemo u “Suncu”, da se dogovorimo oko njegovih pitanja.
Tako je i bilo. Zakazali smo snimanje za sutradan u 11 č. u “Prosvetinoj” knjižari na Andrićevom vencu.
Iste večeri, oko 19 č. kući mi je telefonirao onaj novinar i otvoreno rekao da, po mišljenju njegovih redakcijskih kolega, u knjizi ima neprijatnih mesta, te da od snimanja nema ništa. – Da sačekamo malo, da ne naletimo. Ima vremena, predložio je i zaključio saradnik TV. – Da sačekamo? Složio sam se, iznenađen i začuđen.
Još dok sam držao slušalicu, jadu sam se svome dosetio. Čim su mi kroz glavu proletela neka imena i prezimena, shvatio sam da je iz iste busije, pre četiri godiie, pucano na moju prethodnu knjigu. Tad me spasilo priznanje koje je ta knjiga dobila i, još više, ugledni ljudi kulture i politike koji su uspeli da zaustave hajku dogmatika i pasgira socijalističkog duhovnog zdravlja.
Čekali su me i dolijao sam. Posumnjao sam da su izmišljeni i dobra namera, i motiv, i preporuka, da je u pitanju montaža, i da sledi atrakcija.
To je bio petak veče. Subota, nedelja. U ponedeljak je slaba ocena utvrđena na nadležnom mestu, u utorak, 12. maja, pozvana je “Prosveta” i glavni urednik je drhteći uzeo “Vunu” u ruke. Knjiga je odmah pokupljena iz knjižara. Sutradan se sastao novoformiran organ za odbranu i zaštitu, zvani “Krizni štab”, Partijska organizacija i Savet OOUR “Izdavačka delatnost”. Ljudi su mislili da su ubačeni komandosi, da je sabotaža (što potvrđuju zapisnici). Na tom sastanku otvoreno je rečeno da to nije “Prosvetina” inicijativa nego upozorenje da ne kažem direktiva sa “odgovarajućeg mesta”. Oni koji rade u kulturi dobro znaju da takva upozorenja uvek sadržavaju i ocenu jer kad je sve u redu upozorenja ne stižu.
Taj sastanak obilovao je prećutanim istinama i svakojakim izmišljotinama. Posle upozorenja rukovodilaca da partijsko članstvo mora voditi računa o preporukama odgovarajućih organa, taj neveseli skup je morao i da se pretvara da samostalno i samoupravno deluje, pa su, u kružocima, čitavih 20 minuta ili pola sata, iščitavali knjigu, kako se ne bi baš na neviđeno izjašnjavali. Dok je ova priredba trajala prethodno izabrana komisija formulisala je saopštenje za javnost.
I, uprkos upozorenju urednika da sve nije tako crno, da bi trebalo konsultovati Redakciju, saopštenje je usvojeno i nasuprot odluci “Kriznog štaba” Saveta i Partije, po nalogu rukovodećeg kadra, uveče pročitano u TV Dnevniku, a sutradan osvanulo u novinama.
Počelo je pomračenje uma. Laži su uzimane kao proverene činjenice i na udarnom mestu u svim glasilima servirane javnosti. Tako je formirano i javno mnenje. A onda kada su utvrđene neistine svi su ćutali. Telefonirao sam, pisao, sva su vrata bila zatvorena. Svi pokušaji da nešto izmenim ličili su na batrganje ulovljene zveri: na svaki trzaj, zamka se više stezala. Kad sam samoinicijativno kretao na jedan od tih sastanaka, urednik i prijatelj iz “Prosvete” me savetovao: ne idi, svašta ti se tamo može dogoditi, linčovaće te! Srećom nisu. Mirno su me izbacili.
Ali, čekao me linč druge vrste, ni nežniji, ni suptilniji. Uskraćivanje svake odbrane i proširena reprodukcija laži urodili su zlatnim plodom: napisana je lažna prijava Tužilaštvu i ja sam uhapšen.
Sledilo je uplitanje raznih interesa i formiranje interesnih grupa. Svako prizivanje razuma, nekmoli suprotstavljanje, u izvesnom trenutku, bilo je ravno samoubistvu, vlastoručnom pribijanju na sramni stub.
Majstori senki nadmetali su se u svojim majstorijama.
Uzalud su ćutali književni kritičari. I ljudi od svesti vrdali, čuvali vlastitu kožu, nastojeći, ipak, da se suviše ne ogreše. Ćutalo je Udruženje književnika, iako prozivano. Ćutali su književni listovi i časopisi. Pa i to je bilo dosta. Ponekad i ćutanje dovoljno govori.
I dobro je što su razumni ljudi ćutali. Samo da se neko javno oglasio u znak solidarnosti – začas bi oko mene bila formirana politička ili diverzantska grupa. Od nekoliko pesama, i mene sama napraviti front, bilo je suviše naivno. Sam, dobro vaspitan, proveren na poslovima društvenog i kulturnog interesa, socijalistički i samoupravno opredeljen, situiran, porodičan, u suštini naivan, patrijarhalan, ne koristi lepe žene ni loša pića, pomalo nastran i pomalo bolestan – o, nedostojna li protivnika.
Stoga je počelo pumpanje paklenog smisla u moje pesme. Junoše, društvenog interesa, vitezovi ofucanih kadrovskih lista morali su imati dostojna protivnika.
Oni bi sto kila pameti dali da jedan “Veliki politički slučaj” koji bi oni mogli odlučno razrešiti i tako, u ovo neherojsko vreme izvršiti herojski podvig, preporučujući se višoj adresi. Naš Sv. Đorđe danas pati bez svoje aždaje. Takvom vitezu ne priliči mrcvariti daždevnjake. On prezire sitne privredne i društvene probleme i čezne za spektakularnim cirkuskim poduhvatom koji će pošteno zabaviti široke narodne mase.