Suđenje
I moje su pesme tumačene sa pogrešnim ključem u glavi. Dovoljno je na trenutak zaboraviti samo naslov, pa da se stihovi otvore na neočekivan, pa i “naopak” način. Ko, na primer, namerno zaboravlja naslov “Ovidije u Tomima”, neka mene ne pita zašto pesma izaziva nizove ovakvih ili onakvih asocijacija. Kakve li je tek tamne svetove moguće naći u pesmama razbijenih u komade! A tako su čitane moje pesme.
Poezija, kao iskusna lepotica, svakome ko s njom flertuje, lukavo obećava raskoš svojih draži, ali ostaje večna devica koja se nikome ne daje. Ona može da zatrudni samo od Duha Svetoga. A rađa na trbuh, kao Deva Marija ili na uho, kao Gargamela, majka Gargantuina.
U mojim pesmama, kao u bilo kojim, svako prepoznavanje (jednog) određenog značenja samo je slepo predavanje onome što poezija nagoveštava, obećava, a nikad sasvim ne iskazuje. To i jeste ona slatka iluzija i draž koju poezija nudi. Zato se ona i prepisuje u spomenar. Čitalac može da uživa u poeziji i da prepoznaje šta god hoće, ali nikad ne sme poverovati da je pročitao i iskoristio do kraja; ta žudnja za identifikacijom razumevanja i biti pesničkog teksta, platonska je ljubav i ništa više.
Ako je ovo istina, a književna nauka veli da jeste, onda javni tužilac voli moju poeziju i uživa u njoj. Neću reći zašto? Neću reći da tamo pronalazi smisao koji želi da nađe. Ali on je zacelo uspostavio erotički odnos sa mojim pesmama, kad dograđuje njihov smisao, razvija simbole, prepoznaje aluzije, oživljava slike, konkretizuje metafore i moj bezsmisao prevodi u svoj smisao. Samo polako, druže javni tužioče, pripazite da u tom zagrljaju ne uništite moju japansku lutku, moju poeziju,
Poezija je zajedničko dobro i autor tamo nije nikakav domaćin, te sve i da hoće, ne može prizivati draga, niti izbaciti nastrana gosta. Ali pesnik može imati mnogo, mnogo štete od izopačene ljubavi, od pogrešnog tumačenja, od zloupotrebe njegovog dela.
Zato, još jednom, molim javnog tužioca, da mi u tužbi ne pripisuje svoj, ni bilo čiji, tamni smisao. Da me ne tuži za tuđe grehe.
Preostalo mi je još samo da se pozovem na lektiru i da pustim stihovima da se sami brane. Jer, ovo nije suđenje meni nego suđenje poeziji.
Moderna poezija danas, poput nauke, filosfije i politike, ispunjiva je “svetskim” duhom, koji, nesumnjivo, ima neke zajedničke odlike, iako srodna pesnička dela nastaju u različitim delovima sveta, često i ne znajući jedno za drugo. To duhovno bratstvo – Weltgeist ili bolje Bruderschaft – iskazuje se različitim glasovima i odjecima koji se naslanjaju jedan na drugi.
Da bismo ga uočili potrebno je samo uporediti metafore, akcente, tehnike, motive iz nekoliko jezika. Drugim rečima: proces moderne poezije vodi nastajanju jednog svetskog pesničkog jezika.
Ovu Encensbergerovu tvrdnju moguće je potkrepiti stotinama tekstova, koji su, uprkos svim individualnim odlikama u nečemu slični. To, svakako, ne znači da poezija teži nekakvom “lirskom esperantu”. Naprotiv, ona živi od posebnosti.
Može se, takođe, govoriti i o izvesnom otvaranju savremene poezije poslednjih godina, otvaranju ka većoj apsorpciji istorijskog iskustva. Samo, to pitanje zaslužuje drukčiji osvrt.
Ne mogu se odbacivati takva dela, a da se ne previdi celo jedno duhovno usmerenje.
Evo nekoliko pesama (bez naslova i autora) koje bi, prema poznatom “kritičkom” metodu, javni tužilac, takođe, mogao da obradi.
Prva pesma:
Da ne bi izgubio hlebU vremena sve većeg tlačenjaPoneko je rešio da istinuO zločinima režima koji brani izrabljivanjeViše ne kaže, ali da,Isto tako, ne širi laži režima, dakle da,Doduše, ništa ne razotkriva, aliDa ništa i ne ulepšava. Onaj ko tako postupaSamo izgleda kao da još jednom potvrđuje kako je rešenDa ni u vremena sve većeg tlačenjaNe izgubi obraz, a, u stvari,Samo je rešenDa ne izgubi hleb.Da. Ta njegova rešenostDa ne kaže neistinu služi mu da bi odsadPrećutkivao istinu. To je, doduše, mogućeSamo izvesno kratko vreme. Ali i za to vreme,Dok još ulaze u kancelarije n redakcije,U laboratorije i u fabrička dvorišta kao ljudiIz čijih usta ne izlazi neistina.Već počinju bivati štetni. Ko ni okom ne trepneNa prizore krvavih zločina, daje im, naime,Privid prirodnosti. On timeStrašno zlodelo prikazuje kao nešto neupadljivo poput kiše,A i neizbežno poput kiše.Te tako već svojim ćutanjem podržavaZločince, a ubrzo ćePrimiti da, kako ne bi izgubio hleb,Ne samo što mora da prećutkuje istinu nego jePrimoran i da govori laži. BlagonaklonoTlačitelji prihvataju onoga ko je spremanDa ne izgubi hleb.On se drži kao da nije podmićen,Jer ništa mu nije dato, samo što muNišta nije oduzeto.Kad nazdravičar,Dižući se od stola vlastodršca, otvori ustaPa mu se između zubaVide ostaci ručka, njegova seSlavopojka sluša sa sumnjom.A slavopojka onogaKo je još juče grdio i nije bio pozivan na pobedničku gozbuVredi više. On jeIpak prijatelj potlačenih. Oni ga znaju.Što on naže, to i jeste.Što ne kaže, to i nije.A on, evo, kažeDa nema tlačenja.Najbolje je ubiciDa pošalje brata ubijenoga,Koga je potkupio, da potvrdiKako mu je brataUbila cigla s krova. Prosta laž, doduše,Pomaže onome koji neće da izgubi hleb,Ali ne zadugo. Ima ih i odvišeOd njegovog soja. Ubrzo,On upada u neumoljivo takmičenje svih onihKoji neće da izgube hleb: više nije dovoljno samo spremnost da se laže.Potrebno je umenje, zahteva se strast.Želja da se ne izgubi hleb spaja seSa željom da posebnom veštinom i najbudalastije trabunjanjeStekne neki smisao, da se neizrecivoIpak iskaže.Uz to, takav mora tlačiteljimaDa kadi više od ostalih, jer jePod sumnjom da je jednom ranijeOcrnjivao tlačenje. TakoOni što znaju istinu postaju najljući lažovi.A sve to traje samoDok neko ne dođe i dokaže imNekadašnju čestitost, ranije poštenje; a tada oniGube hleb.
Druga pesma:
Bio jednom jedan car. Imao je žuteoči i grabljivu vilicu. Živeo je u dvorupunom mramora i policajaca. Sam. Noću sebudio i vikao. Niko ga nije voleo. Onje najviše voleo lov i teror. Alifotografisao se s decom u cveću. Kad jeumro, niko nije smeo da ukloni njegoveportrete. Pogledajte, možda i u vašoj kućiima njegova maska.
Treća pesma:
Hodaš čitavu večnostPo svome ličnom beskrajuOd glave do pete i natragObasjavaš sam sebeU glavi ti je zenitU peti smiraj sjaja
Pred smiraj puštaš svoje senkeDa se izduže da se udaljeDa stvaraju čuda i pokorI sebi da se klanjaju
U zenitu svodiš senkeNa njihovu pravu meruUčiš ih tebi da se pokloneI u poklonu nestanu
Hodaš ovuda i dan danasAli se od senki ne vidiš
Izostavio sam naslove, ali sam pesme ostavio cele; to je još bolji tretman nego što su ga imale moje pesme. One su bez ikakve milosti kasapljene.
Zar ne bi svaki od ovih pesnika mogao biti osporen istom ovom optužnicom i spaljen kao moja “Vunena vremena”?! A moglo bi se navesti mnoštvo takvih primera. Možete li sad zamisliti taj “kritički” rez koji bi zbrisao B. Brehta, Z. Herberta, V. Popu, čije sam pesme citirao.
Kakvo bi to čitanje poezije bilo: kad bismo Brehtovu pesmu “Onima koji su legli na rudu” pročitali kao što je moje pesme čitao javni tužilac! Služeći se tužiočevim postupkom, mogli bismo Herbertova “Cara” ili Popina “Majstora senki” začas izjednačiti sa Josipom Brozom. A kuda bi nas to odvelo? Nećete mi valjda reći da je to nešto tuđe, da se taj “sadržaj” zbiva negde drugde, da se njihove aluzije odnose samo na jednu konkretnu situaciju, na DDR, Poljsku, nekakav mitski prostor i da se to nas ne tiče? Pa zašto se onda ceo svet divi tim pesmama, ako mu one ništa ne govore ili ako govore samo o nečem marginalnom, zbivanjima u Poljskoj, na primer? O tome i novine dovoljno pišu, a uz pomoć kamere, tako rekuć, učestvujemo u tim zbivanjima. Mislite li da Hamlet zbilja govori o Danskoj?
Da je Polonije zauvek mrtav? Nije, nije druže tužioče. Poezija nije ograđena zidovima vlastite palanke. Poetski prostor je univerzalan, a pesničko iskustvo je iskustvo Vavilona.
Onaj ko drukčije misli, od kulture bi da stvori rezervat. A takav duh ja ne bih želeo da se useli u našu kuću.
Programatično i utilitarno razumevanje poezije ogleda se, na žalost, i u javnoj tužbi. I baš zato, što se u njoj ogleda takvo razumevanje poezije, ta optužnica ne valja.
Kao pesnik ne bih smeo imati ništa protiv tužiočeva “tumačenja” mojih stihova (a poznato je kakvo je to tumačenje), jer ja ne mogu propisivati kako će ko i u koje vreme čitati ili naizust učiti moje pesme. Sve i kad bih hteo, to ne bi bilo moguće. Zato ja poštujem javnog tužioca, kao mog čitaoca, iako on u mom medvedu, u Cezaru, Ćesaru i štakoru prepoznaje Josipa Broza Tita. Samo, u mojim stihovima nema nijedne reči na koju bi se takav čitalac mogao pozvati.
Kao pesnik nemam pravo, ali kao čovek mogao bih da ga zapitam kako reč štakor ili medved može da asocira na Josipa Broza, kad je njegovom imenu naš narod uvek pridodavao pozitivne atribute?
Neka Javni tužilac i oni što su moje stihove tako pročitali, najpre preispitaju svoje savesti. Ako ičem poezija služi, služi čoveku da prepozna sebe. Najviše poštovanje zaslužuje čitalac koji kaže: kako je lepo i jednostavno rečeno ono što sam i ja osećao, a nisam umeo da izrazim! Bez obzira šta čitalac oseća i šta misli da je rečeno.
Dakle, sa tim šta moj čitalac misli, ja kao pesnik nemam ništa. Poštujem njegovo “prepoznavanje”, ali ga molim da to pakleno punjenje meni ne potura. Zato molim zastupnika javne tužbe da mi ne podmeće sve zločine o kojima sam govorio u svome delu, kao što nekad davno reče jedan pesnik, kad je on bio dežurni državni neprijatelj.
Moj štakor ili medved ili ugič ili vran ili ćesar – kao i ostali miševi, vuci, jarci, golubovi i druge zveri, životinje, ptice i ljudići – ostaju deo one brojne familije koja se razmnožila u mojoj knjizi i svako prebrojavanje, izuzimanje, lučenje i veštačko osemenjavanje, svaka podela uloga u tom bestiljarijumu, osim one pesnikove, jeste svojevrsno nasilje, privatna rabota samozvanog reditelja.
Moje drage savesne čitaoce moram podsetiti na pravo slovo bukvice: umetnost nije ogledalo stvarnosti. Ja bih pre ustvrdio obrnuto, da je stvarnost odraz fantastične umetnosti.
Prošli put sam govorio kako je tužba napisana, o tome kako ona kasapi moju poeziju, kad mi pripisuje ono što nisam ni mislio, ni rekao. Govorio sam, takođe, o nedopuštenosti takvog postupka. Pozabaviću se sad dokazima, koje je predložila, i svedocima, na koje se oslonila, javna tužba, kao i ocenom moje poezije koju izriče javni tužilac.
Zašto su predloženi dokazi: moje pismo “Prosveti” od 14.5.1981, informacija IRO “Prosveta” Javnom tužilaštvu od 14.5.1981. i recenzija Branislava Petrovića, zatim, zašto je javni tužilac pozvao tolike svedoke?
Hoće li tužllac da dokaže nekakvu moju kriminalnu radnju, podmetanje rukopisa i slično? Ili je hteo da svedoci posvedoče kako moja poezija nije poezija nego politički pamflet? Ili oboje? Ili nešto treće? Ostaje potpuno nejasno. Jedino je jasno da hoće da me unesreći.