Suđenje
ZAVRŠNA REČ GOJKA ĐOGAna suđenju 17.9.1981.
Drugarice sudija,drugovi sudije!
Kao kolar, ja to ovako vidim:Ako mi je ruka suviše spora, hvatam duboko,duboko ali nepostojano.Ako mi je ruka suviše brza, hvatam postojano,postojano, ali ne i duboko!
Pravi ritam,ni spor, ni brz,ruci dolazi samo od srca.To se rečima ne da iskazati,to čak ni sinu ne umem preneti.Zato on i ne može da me odmeni, već ja,sedamdeset mi je leta,još savijam točkove.Ja to ovako vidim:mora da je isto bilo sa našim starima –
sve što je vredelo preneti, pod zemljom je s njima,
a drugo, drugo je u knjigama!
Zato sam ja i rekao da Vaše visočanstvo
čita prah i pepeo, ostatke,
otpad davnih vremena.
Ovim “Razgovorom sa Vojvodom od Džija” kineskog pesnika Čuangcea želim da započnem svoju besedu.
Na prethodnim ispitima, u istrazi i na julskom suđenju, ja sam dosta govorio u svoju odbranu, gotovo da bih mogao svoju završnu reč otćutati ili je zbiti u jednu rečenicu. Blagosloviti vas i zamoliti da ne izneverite pravdu. Pogotovo što sam bio i ostao duboko uveren da lično nemam od čega da se branim.
Pa, ipak, ne mogu otćutati. Ćutao sam dosta. A, na žalost, ne verujem da je ćutanje zlato. Ćutanje je olovo, i ja neću da ga nosim u trbuhu. Ne mogu ćutati prevashodno zato što se ovde raspravlja o poeziji i slobodi koliko i o mojoj koži, a takva rasprava više me privlači kao pesnika, nego što me sputava kao optuženoga. Ne ćuti mi se ni zato što ovom suđenju prisustvuju anđeli sedme sile, kao u mojoj pesmi “Crnokrug na Trgu Republike”; njihovi se glasovi daleko čuju, a u mom užem zavičaju strine ćute, a ljudi sede na kamenom guvnu nasred sela, kao u atinskoj agori, i veće većaju. Čini mi se, voleo bih umreti, nego se pred tim većem zastideti. Ja se bojim guvna, koliko i ovog suda. I stoga, sve dok mi se bude činilo da išta mogu doprineti istini i pravdi, dužan sam govoriti. A vi ćete mi oprostiti ako ponešto i ponovim, i ako moje reči ne budu uvek dovoljno odmerene i mudre.
Ako je ovom Veću stalo do istine i pravde, do poezije i stvaralačke slobode, ono se mora upitati: da li je ikad ijedan sudski proces išta doprineo kulturi bilo kog naroda? Nisu li sudski procesi uvek bili delo varvarstva i nasilje nad delima kulture?
Odgovor na ovo pitanje morao bi oneraspoložiti svakog od nas. I tužilac, i vi, sudije, i ja, morali bismo biti podjednako tužni što i naš narod u febrilnim svojim trenucima, katkad, olako zaboravlja pouke istorije, te demokratske institucije koristi u varvarske svrhe. Ma koliko sud bio demokratski i human, u stvarima za koje nije nadležan, on ne deli pravdu nego produbljuje nepravdu.
Ako istoriju priznamo za učiteljicu života, ona će nas nužno uputiti da uporedimo ovo suđenje sa drugim sličnim suđenjima koja ni po kakvu dobru nisu upamćena. Ovakve optužnice pripadaju određenom modelu i bitno se ne razlikuju – bar ove napisane u poslednjih sto godina – svejedno da li su inteligentne i licemerne, kao ona Pinarova protiv Bodlera, ili preke i proste, kao one što su ih potpisivali Gebels i Berija.
Bio carski ili javni, tužilac je uvek svoju optužnicu zasnivao na vlastitom razumevanju jednog umetničkog dela ili, još bolje, razumevanju svog pretpostavljenog.
Takvo poimanje umetnosti uvek se temeljilo na utilitarnom zahtevu da ona, jasnom porukom, mora podržavati autoritarnu moć, a svi nesporazumi su započinjali pitanjem: šta je autor hteo da kaže? Odgovarajući na ovo pitanje, tužilac se ponaša kao slepac koji, od svih trava, jedino poznaje koprivu. Nipodaštavajući sve zakone umetnosti, on ispisuje optužnicu, čvrsto uveren, da sve što izazove šklopac na njegovoj koži mora biti kopriva. Tužilac ne zna da njegova epiderma može biti alergična na smilje i bosilje.
Eto zato se ja, drugovi sudije, toliko mučim s tim strašnim pitanjem. Njime sam se bavio prošli put i sad mu se ponovo vraćam. Čini mi se, ako te zablude oko biti umetnosti rasvetlimo, tužilac, vi i ja ćemo se lako sporazumeti: spora neće biti. Dakle: šta je pisac hteo da kaže?
Tužilac ne zna, baš koliko ni pesnik. On može samo da pretpostavlja, da svoje slutnje, svoje predstave i iluzije utiskuje između tuđih redova i slova. Kao tzv. običan čitalac (to je omiljena sintagma), on je uveren da je u pravu, jer on tako vidi i tako čita. Tu je ceo nesporazum. Zato smo se mi i okupili u ovom Sudu. Ali sudija tu ništa ne može pomoći.
Vazda je to neumesno i neoprezno pitanje vodilo u ćorsokak. Posle njega se prekida komunikacija između pesnika i čitaoca. Jer pesnik ne može da odgovori na pitanje, a tužilac – taj primerni čitalac – ostaje ubeđen da ono što je rečeno, nije sve, da je bitno skriveno i da je on pozvan da skriveno razotkrije.
Pesnik je unutra, a njegov tužilac napolju, ispred dobro zaključanih vrata. Obojica su bez ključa. Pesniku se sudi, ne za ono što govori, već za ono što je, po mišljenju tužioca, hteo da kaže.
Zar pesnik nije vizionar, videlica, vrhovni vladalac, kako su nas stari ubeđivali? Nije, nije odavno. On je, po mišljenju tužioca, kolporter ili dobošar koji svoje poruke kratko i primamljivo uzvikuje na trgu i tako, dabome, širi prijateljsku i neprijateljsku propagandu.
Nekad su pesnici pisali ditirambe u slavu života, a ode i himne bogovima, vladarima i pobednicima na sportskim borilištima, usta su im bila puna svetlosti i lovorovog lišća. Danas je svaki stih dvosmislen, taman, podrugljiv, pa i satiričan. Razarajuća ironija prožima duh pesnikov, ono što se u poeziji nekad nije moglo ni zamisliti. On kaže da je danas besmisleno slaviti podvige i pesme posvećivati takozvanim velikim ljudima. Otkako Sv. Đorđe ne ubija aždaju svojim kopljem, nego na nju baca bombu, čitav podvig se svodi na pritiskivanje dugmeta. A šta tek reći za sjajnog vladaoca, koji ima vojsku i policiju ili za olimpijskog skakača u čije vene ubrizgavaju stimulativna sredstva.
Znači li to da današnji čovek hvalospev ne zaslužuje? Neka to pitanje, ovom prilikom, ostane otvoreno.
Moderna poezija govori o mitovima svog vremena, ali ne slavi njihove junake nego, nasuprot savremenim svetim knjigama i bulevarskoj lepoj književnosti, nadahnuta duhom rugalice sumnja u raj i od vernika stvara jeretika. Poezija odbacuje svaku dogmu, njena mitologija je negativna. Eto, tu je uvek moguć nesporazum sa pragmatičnim umom koji se, u načelu, zalaže za programiranu slobodu. Takav um i poeziju može da razume samo kao emisiju “pozitivnih” slika. Nejasnoća i zatamnjenje smisla, sve što nije čitljivo u određenom ključu, ugrožava tu svest, kao nešto tuđe i sumnjivo. Takav um ima samo jedan ključ – kalauz – za svaku bravu i sve, što se njime ne da otvoriti, apriori skriva nešto opasno i neprijateljsko. Čak, ako takva opasnost zbiljski ne postoji, sama mogućnost da nešto izmiče kontroli otkriva slabosti takvog kritičkog suđenja. Tajnovito i zagonetno iznutra ga razaraju.
Sve što se izdvaja, što se ne da programirati i obuhvatiti jednom formulom, suprotstavljeno je pragmatičnom umu. A poezija, kao i svaka umetnost, živi upravo od tog pojedinačnog, izuzetnog, što se ne da formulisati i uopštiti.
Poezija živi u telu jezika i kazuje neiskazivo, hvata ono što drugi jezici ne mogu da iskažu i drugi znakovi ne označavaju. Njena “višeznačnost” i simbolički jezik omogućuju mišljenje bez hidrauličnih kočnica bilo čijeg mozga. Pesnički tekst svoje puno značenje ostvaruje u erotičkom kontaktu sa svojim čitaocem.
Množina pojedinačnih čitanja upravo je srazmerna bogatstvu značenja jedne pesme, a ono zavisi od sistema asocijacija koji je različit skoro kod svakog čitaoca. Recepcija poezije zasniva se na tekstu i kontekstu: tekst je na papiru, a kontekst u glavi primaoca.
Stoga, nimalo ne začuđuje što se poezija može različito čitati, ali zapanjuje i plaši zahtev da se ona svede samo na jedno značenje i to ono koje pragmatična ili kvazipolitička svest “otkriva” u tekstu. Takvo očitavanje poeziju osiromašuje i obezvređuje, kao tendencioznu umetnost, a pisca ugrožava, pripisujući mu zle namere.
Pored svekolikog moga uveravanja, javni tužilac ostaje pri svom mišljenju o mojoj poeziji. Ali ni meni ne ostavlja Pandorina nada. Pesnici ne mogu simulirati, oni se doista rađaju kao kreteni (– da popravim Krležu). Nešto mi iznutra govori da ja moram ubediti tužioca da promeni svoje mišljenje. Zato, makar i uzaludno, nastaviću.
Osnovne zablude javne tužbe proističu iz naopakog poimanja značenja umetničkog književnog dela. Njihovom će razbijanju, možda, pripomoći neke pouke nauke o književnosti. Neka to pomalo bude i ono što se naziva vlastitom poetikom:
– umetnost nije sistem znakova ili šifri koji se mogu odgonetnuti, razumeti bez ostataka;
– sva sredstva umetničkog oblikovanja, sve stilske figure i versifikacijski postupci, kad je o poeziji reč, kao i umetničke forme, pored instrumentalne, zadržavaju i svoju prastaru, magijsku funkciju i služe nagoveštaju, dočaravanju, a ne otkrivanju nekakvog smisla;
– o smislu u poeziji može se samo uslovno govoriti, jer normativna kritika nema bolji termin, ali taj pojam nema ničeg zajedničkog sa onim što pod tim razume govorni jezik ili jezik nauke;
– pesničkog smisla ima više u besmislu vradžbina, u govoru ludaka ili deteta nego u besedama Ciceronovim;
– pesnik je više vrač nego svedok; ignoriše nauku, a istoriju ne zamišlja kao herbarijum;
– pesma nije čaša vode koja se može popiti do pola ili, u hipu, ispiti do dna.
Moglo bi se tako dugo nabrajati šta poezija nije, ali šta jeste, do danas niko nije utvrdio. I to znatno otežava njeno prepoznavanje. Ali to još ne znači da je ne možemo prepoznati.
Kao što se komplikuje pitanje smisla, značenja, razumevanja, čitanja – zovimo to kako bilo – tako se usložnjava i poimanje drugih pesničkih činilaca.
Aluzija, na primer, ta “fantastična” reč, koju javni tužilac desetak puta ponavlja u tužbi, zbiljski jeste pesnički elemenat u modernoj poeziji, samo takva aluzija funkcioniše u pesničkom kontekstu i nema ničega zajedničkog sa onim šta pod tom reči podrazumeva novinski ili politički jezik.
Govoreći o stvaralačkim porivima, istočnicima tradicije koja me, kao pesnika, privlači, ja sam se upućivao samo donde, do onog stepenika, međaša, odakle počinje strmi uzlet fantazije, odakle počinje stvaralački rad i nadgradnja, dalje nisam mogao. O onome što me “inspirisalo” sam govorio i mogu da govorim, a o smislu, poruci, tendenciji, stvarnosti, istini – ništa ne znam i neću da znam, ni na kraj mi pameti nije identifikovanje bilo kakva “sadržaja” u mojim pesmama. Čini se, da je posao pesnika da prikrije, više nego da otkrije bilo kakav određeni smisao.
Da bih pokazao kako se ostvaruje zavođenje čitaoca na “pogrešan” put, navešću primer, pročitaću jednu od mojih ljubavnih pesama koje su ovde toliko hvalili “Prosvetini” urednici. Načas ću izostaviti samo naslov, što su i skorašnji tumači mojih pesama inače rado činili. Te sitnice, po njima, nemaju baš nikakve veze sa pesmama. A moja ljubavna glasi:
Krivo savijenou devojče nabijeno,svrbi je, boli,a voli da stoji.
Ova pesmica, bez sumnje, govori o devojačkoj želji, pa i više od toga, na pomalo lascivan način sugerira predmet želje i u sećanje priziva prvi ljubavni čin. Njen erotički sadržaj blizu je pornografskog. Ta mala razdaljina izražena je u pesničkom okolišenju, izbegavanjem da se stvari nazovu pravim imenima. U toj igri pritajivanja, autor se poslužio svojevrsnim jezičkim lukavstvom. Umesto očekivanog muškog, upotrebljen je srednji rod: “Krivo savijeno…” Tako je čitalac naveden da pomisli na “ono”. A “ono” je, u našem jeziku, gotovo uvek u vezi sa nekom tajnom. Kojom i kakvom tajnom?
Drugi deo pesmice ne dopušta nikakvu sumnju u jedan jedini lako prepoznatljiv smisao. Biće da su autorova skrupuloznost i moralne zapreke glavni razlog tome uvijanju i zagonetaju, jasno je na šta on misli. Nema tu nikakve tajne, niti ikakva drugog smisla.
Naravno, ovde nije reč o mojoj ljubavnoj pesmi nego o našoj narodnoj zagonetki koja ima svoje rešenje i svoj “naslov”: minđuša. Ja sam se našalio, samo da bih ukazao na zamku pesničkog teksta, koja, vazda otvorena, vreba lovca kakvog obećanog smisla.
Šta biva sa našim tumačenjem i gonetanjem, nakon što smo saznali rešenje? (Treba li pesmicu još jednom pročitati?) Jasno, u pitanju je sasvim drugi “sadržaj”: precizan opis minđuše i osećanja devojke koja nakit nosi. Čitalac je, u jezičkoj igri, zaveden na stranputicu.
Savremena je poezija baštinila ovaj elemenat zagonetke i često nudi pogrešne ključeve.