Suđenje
Predočena mi je i pročitana pesma “Crni dani”, te u vezi s njom navodim sledeće: U pesmi “Crni dani” pesnički subjekt je takozvani sveznajući kazivač, koji govori, dakle, o jednoj mogućoj situaciji, o jednoj verovatnoj situaciji. Nema tog čoveka koji, u određenom trenutku svog života, ne bi mogao ponoviti stihove kao što sam ih ja ovih dana ponavljao u zatvoru:
“Vran peva na grani,
došli crni dani,
– ćuti, dušo, ne krvari.”
Ne mogu da razumem na koji je način interpretirana moja pesma kad se u javnoj tužbi kaže: “U pesmi “Crni dani”, želeći da naš put u izgradnji samoupravnog socijalističkog društva prikaže apsurdnim i da smo kao društvo dovedeni u “bezizlazni položaj…”, pa se citiraju moja tri-četiri stiha:
“Bože kako ne vide
da rade ćorav posao
– ćorava im sveća.
Vran peva na grani,
došli crni dani,
– ćuti, dušo, ne krvari.”
Šta bi tek danas mogli Poljaci da pevaju, ili Albanci, ili Kambodžanci ili, ako hoćete, mogu da nabrojim 20 naroda, čija bi; ova pesma, mogla biti himna. A ja nigde ne govorim o našoj situaciji, i ne vidim taj sistem čitanja simbola, u kome bi se moglo na taj način to tumačiti.
Ova pesma razlikuje se unekoliko, kao i čitav taj ciklus, od ostalih mojih pesama, koje su nekakvog mozaičkog karaktera. U ciklusu pesama “Zlogodnice”, kome pripada i ova pesma ja sam se više poveravao pesničkom jeziku, iskušavajući neočekivana značenja koja reči, u igri oslobađaju. Tu moć jezika, u ciklusu pesama kao generatora poetskog materijala, najbolje pokazuju neke narodne jezičke tvorevine, kao što su: nabrajalice, bajalice, brzalice ili zagonetke, u kojima jezik ima, pre svega, magijsku funkciju. Pesnici to odavno znaju, pa ima teoretičara koji, baš stoga, izjednačavaju pesnički jezik sa bićem poezije.
Naravno, u toj čaroliji jezik ne igra sam, pesnik, na neki način programira tu igru, baš kao što čine stvaraoci eksperimentatori koji se služe tehničkim pomagalima. Tako je, čini mi se, u tom “programu” nužno biranje reči iz određene jezičke ravni, koje po svom osnovnom značenju ne moraju susedovati, ali moraju posedovati moć da na nov način zapevaju, ako se nađu na neočekivanom mestu.
U pesmi “Crni dani”, ja sam se poslužio jednom bajalicom, koju je zabeležio Tihomir Đorđević u knjizi “Zle oči”, i koja počinje, otprilike ovako: “Beli mrak crno jaje sneo”… a ima dalje sklopove… “trči bez nogu”… “uhvati ga bez ruku”… “pojede ga pas bez zuba”. Ono što je mene intrigiralo, kao pesnika, bio je baš taj “neprirodni” odnos reči: “beli mrak”, “crno jaje”, jer, u toj bajalici, to je čist pesnički element, to je ono poetsko.
Dabome, pošto sam se u to vreme bavio zlogodnicama, meni su se nametali “vrani tići” i neka značenja koja sugerira narodna poezija, takvi su nesumnjivo, i stihovi koji “poručuju” da takve glasnike ne vredi terati, jer se tako crn glas ne može odagnati, niti izmeniti. Otuda i onaj moj fatalistički ton u poslednjoj tercini pesme, kao u kade Kulin-kapetana: “Ćuti, dušo, ne krvari”, kao: “… rani sina, pak šalji na vojsku”. I za moj naslov su krive vrane ptice, jer one donose crn glas i crne dane.
Nijedna valjana pesma ne može imati mračnu, destruktivnu poruku ona se, uvek, onom što destruira suprotstavlja novom poetikom i stvaralačkim činom. Jer, onda čemu umetničko delo, čemu tragedija, ako bi se sudilo po ovoj analogiji. Ne razumem kako se ta pesma može projektovati na nekakvu našu situaciju, jer bila bi prevelika optužba za pesnika ako bi on bio hroničar svoje palanke.
Pročitana mi je, isto tako, i pesma “Zver nad zverovima”, pa i u vezi s njom navodim sledeće: Tragajući za starim zapisima, dokumentima, arhivskim materijalima, hronikama, kalendarima i knjigama različitih znanja, sveznanjima, molitvenicima, lekarnicima – prevashodno radi jezika i lepote reči i njihovih ponekad zaboravljenih značenja – nailazio sam na svakakve priče, legende i anegdote. Budući da me privlačila maternja melodija mog humskog zavičaja, ja sam se češće obraćao tekstovima koji su se bavili tim lokalitetom ili bili pisani na tom izvornom narodnom jeziku. Takvi tekstovi su me logično vukli u davninu.
Preko epigrafa na stećcima, počeo sam se interesovati za grobišta i kamene nekropole, za njihove reljefe i likovne predstave, za život i običaje, za patarenstvo i verske obrede najveće hereze u istoriji hrišćanstva, ako se uopšte tako može nazvati, a koja je, u tim zemljama, bila državna religija.
Uz to, pomalo sam se bavio i istorijom tih krajeva.
Ovo sam pomenuo zato što sam hteo da pokažem kako sam stigao do bogumila kojima sam se, na svoj način, bavio odavno i u ranijim svojim knjigama mnogo više, a i u nekolikim pesmama u ovoj knjizi.
Među tim šizmaticima iz Bišća, iz Batnoga, iz Boljuna i Petibora, sreo sam i preispoljnog lukavca i prevrtljivca, veštog državnika i opakog tiranina, zver nad zverovima, bogumila Stefana ili Stjepana Vukčića Kosaču, ili samozvanca Hercega Stjepana, po kome je moja lepa zemlja i dobila ime. To je, posle kraljevske, bila najveća titula, koju je jedan državnik mogao nositi. Herceg je uzeo sam. Njegova zemlja je pala u vekovno ropstvo, ali njegovo ime su sačuvali zemlja i njen glavni grad: Hercegovina i Herceg-Novi.
Mudri Herceg je svašta znao, a ponajbolje moć mača i novca, koga je, kažu Dubrovčani, dosta imao. Kad je umro, prema jednoj listi iz Arhiva, 70 hiljada dukata. Mačem i novcem dugo se održao između moćnih sila istoka i zapada, proširio i utvrdio svoja imanja. Nije bio veran prijatelj ni vazal. Dubrovačke listine o njemu govore sve najgore: da je raskolnik, samozvanac, šizmatik, licemer, lopov, a onda, poneki Dubrovčani dodaju, da je bio mudar i premudar. Nije dakle, bio veran prijatelj ni vazal. Ratovao je sa svojom ženom i sa decom, “davio je svoju decu”, jedan mu je sin završio u katoličanstvu, a drugi u islamu – istina, kao Ahmed-paša Hercegovac, prvi veliki vezir iz naših krajeva. Imao je i trećeg, najmlađeg sina koji je završio u bogumilstvu. Na svoj dvor je primao i velikog Dida, patrijarha bosanske crkve, sa svim velikodostojnicima koji su pobegli iz porobljene Bosne, ali i s njima je zaratio. Vešti Dubrovčani su primili Dida pod svoje okrilje, i trudili se da taj razdor koliko je mogućno prošire. Turci su Stjepana nekako dugo obilazili, a Dubrovčanima je dosta muka zadao, oteo i popalio mnoga njihova imanja… Pored njih je podigao i grad Novi, svoju novu prestonicu. Nije slučajno nazvan Novi, to je trebalo da bude Novi Dubrovnik, a Novi Dubrovnik zato što je Hercegu trebao Trg soli, najjužnije i, po svoj prilici, najbolje uvozno mesto soli za ceo istok.
Kada je umro Herceg, kaže legenda, Dubrovčani nisu verovali, jer je on imao nekoliko puta, običaj da umre i da se povampiri posle toga, a tada se nisu dobro provodili oni što su se radovali njegovoj smrti. Kaže legenda da su Dubrovčani, kada su čuli da je Herceg umro, presvukli jednog sveštenika u žensku odeću i poslali ga u Novi da proveri. Taj put je trajao čitav mesec dana i otuda pak u narodu postoji jedna dosetka koja kaže: “Kud si pošao, kao duvna mrtvome Ercegu”!
Eto, takve priče, slične ovoj, okamenjene su u mojoj svesti i podsvesti, priznajem, često kao suvišna i nekorisna znanja. Često, na nedokučiv način prerađene u slike, dospevaju i u moje pesme. Ova pesma je, kao i ostale pesme mozaičkog karaktera. Nije napisana u jednom trenutku. Bilo bi, možda smešno da ispričam priču kako sam ja došao do naslova “Zver nad zverovima”. Kad sam pročitao “Fiziolog” to je jedan srednjovekovni, bolje da kažem apokrifni spis – ja sam u njemu našao jednu priču koja se zove “Slovo o medvedu” i ona mi je pomogla pri uobličavanju ove pesme. Pogotovo mi je pomogla svojom apokrifnom suštinom. “Fiziolog” se poziva na Knjigu proroka Jeremije. Ja sam proveravao te navode i nisam našao sve to u našem prevodu Svetog pisma, a verovatno nema ni u drugim prevodima.
Stvarajući ovu bajku, neku vrstu basne, pre desetak godina (jer je ona završena pre desetak godina, nisam tačno utvrdio), moram priznati da sam je malo uštimao, “programirao”, posle predavanja jednog sarajevskog profesora, koje je držao u Domu omladine Beograda o Staljinu i kada nam je pričao – kao stari pripovedači, kako je izgledala Staljinova smrt. Nisam slučajno ni medveda izabrao, ni zastao kod tog slova u “Fiziologu”. Postoje te knjige o simbolima, koje smo mi nasledili iz srednjeg veka, po kojima određene životinje simbolizuju narode, tako, na primer: srpski simbol je vuk, grčki lisica, bugarski, čini mi se, bik, turski zmija. Otuda te silne zmije u našim narodnim pesmama. Simbol ruski je medved.
Stolica10 je na čudan način stigla, to je sećanje iz mog detinjstva i te slike se uvek potkradaju ljudima, celog života. Stolica je uklesana u kamen stanac i ona je bogumilski simbol. Dve takve stolice nalaze se ispred crkve Svetog Petra i Pavla na Ošanićima kod Stoca. U jednoj je sedeo Stipan Miloradović vojvoda, a u drugoj njegov gost Stipan ili Stjepan Kosača, koji mu je, prema narodnoj priči, dolazio u goste iz Bišća, koje je odatle udaljeno dvadesetak kilometara. Te kamene stolice su uklesane u stanac, visoke 2,5 metra, i one su simbolizovale presto. Da dodam još i to, da sam ja, kao dečak dugo sedeo u toj stolici, jer narod kaže da na njoj treba sedeti i poželeti nešto, i da se, potom, te želje ispunjavaju. Ja sam, kao mladić, sedeo na toj stolici i na svašta pomišljao, ali nikada nisam mogao pomisliti da ću zbog te stolice sedeti na ovoj klupi.
Nije mi jasno, na koji je način moguće nešto nazvati “direktnom aluzijom”, ako se ne naslanja na bilo koji elemenat istine. Samo pod tim uslovom aluzija i može biti to, jer je tako čitljiva i prepoznatljiva. Drukčije ne bi mogla biti aluzija. Ne vidim ni jedno mesto u ovoj pesmi, koje bi se moglo pročitati kao što ga je pročitala javna tužba, ali, ako smo voljni da jednu pesničku sliku projektujemo na određenu situaciju u našem vremenu, onda, evo, ja ću pronaći takvu sliku i takav objekat. Tvrdim da se svaki stih iz moje pesme može odnositi na Staljina, ili na Envera Hodžu, ili Somosu, koju godinu pre.
Najzad, pročitana je i pesma “Crnokrug na Trgu Republike”, pa izjavljujem sledeće:
“Crnokrug na Trgu Republike”: Crnokrug je vrsta poskoka, zmije. U svakoj mojoj zbirci, na kraju, postoji po jedna pesma koja se, pomalo, razlikuje od ostalih. Takva je i “Crnokrug na Trgu Republike”. U toj pesmi, više nego u drugim, prisutni su izvesni poetički elementi. U njoj ima asocijacija na naša književna zbivanja, ali to je teško uočljivo, i samo dobar znalac tih prilika te signale može da razume. To je bila i moja želja, nisam hteo da poetsko bude zastrto poetičkim, niti čitljivost i značenje pesme da ograničim na desetak kilometara od Terazija, tamo gde se završava topografija Beograda. Topografija tu nema nikakvu osobitu značenjsku vrednost, i kada bi tu pesmu neko prevodio, recimo, na francuski ili engleski, sam bih mu predložio da toponime beogradske zameni pariskim ili londonskim, jer tim bi pesma samo izgubila jedan lokalni sloj značenja, koji bi u drugom geografskom kulturnom prostoru samo smetao onom univerzalnom, što valjana pesma mora imati, iako bi se, znam, na taj način ogrešio o jednu poruku Karlosa Vilijamsa, koju je uputio mladim pesnicima, savetujući im da u svoje pesme gurnu ime nekog američkog gradića, da se vidi da je to, ipak, američka pesma. Što se mene tiče, nikada ga više neću uraditi, nikada ga više poslušati, da sam upotrebio bilo koje druge nazive, možda, ovde ne bih stajao.