Suđenje
II.
“Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta”
(Šeli)
Potpuno nezavisno od gornje argumentacije želimo da ukažemo na činjenicu da su i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešili kada su osuđenog oglasili krivim za bilo koje krivično delo, pa da u tom smislu ne stoji, čak, ni krivično delo obične uvrede iz čl. 92. KZ SRS.
Naime, neoborena je zakonska predpostavka da zbirka “Vunena vremena” predstavlja umetničko delo, a umetničko delo ne može ni pod kakvim uslovima predstavljati krivično delo. Obrazložićemo sve ove tvrdnje.
Da zbirka “Vunena vremena” predstavlja umetničko delo postoje brojne indicije: (1) njihov autor je član udruženja književnika, (2) tu zbirku pesama recenzirali su kao zbirku pesama poznati književnici, (3) tu zbirku pesama – kao zbirku pesama – objavio je ugledni izdavač, (4) autor zbirke “Vunena vremena” objavljivao je i druge zbirke pesama za koje je i nagrađivan, (5) čak i nakon pokretanja postupka protiv autora ova zbirka prikazivana je od stručne književne javnosti kao zbirka pesama u književnim časopisima.
Uz sve te indicije stoji i činjenica da se osuđeni tokom celog postupka branio tvrdnjom da knjiga “Vunena vremena” predstavlja poeziju, dakle, umetničko delo. Načelo materijalne istine zahtevalo je da sud proveri (shodnim dokazom) ovakvu odbranu osuđenog. Ako sud tako nije učinio to može značiti jedino da je takvu odbranu prihvatio, a onda je osuđeni osuđen za umetničko delo.
Štaviše, osuđeni je sam (kao da se ne prezumpira njegova nevinost – čl. 3 ZKP) predložio izvođenje dokaza kojim bi se utvrdilo da li je zbirka “Vunena vremena” umetničko delo na glavnom pretresu 8. jula 1981. godine (v. str. 38, drugi stav zapisnika o glavnom pretresu), ali je sud rešenjem odbio ovaj predlog “kao suvišan” (v. str. 39 istog zapisnika).
Pošto sud može odbiti izvođenje jednog dokaza kao “suvišnog” jedino onda kada će spornu činjenicu na koju je dokaz predložen utvrditi u korist optuženog, ima se uzeti da je i sam sud prihvatio odbranu optuženog da se radi o umetničkom delu. In poenalibus causis benignius interpretandum est (Paulus). (Inače bi se dobila apsurdna slika da sud napr. odbija da izvede “suvišni” dokaz kojim se utvrđuje alibi – a presuđuje da alibija nema!)
Dakle, neoborena je zakonska predpostavka da je zbirka “Vunena vremena” – umetničko delo. (Budući da je pitanje šta jeste poezija, a šta nije stručno pitanje ova zakonska predpostavka je mogla biti oborena samo dokazom veštačenja od strane lica koja raspolažu potrebnim stručnim znanjem – čl. 241 ZKP).
Ustvrdili smo takođe da umetničko delo ni pod kojim uslovima ne može predstavljati krivično delo. Obrazložićemo i tu tvrdnju.
Ona se osniva na činjenici da je u našem pravnom sistemu sloboda umetničkog stvaralaštva – APSOLUTNA (za razliku od nekih drugih sloboda i prava građana koja su ograničena ustavima i zakonom).
Naime, u glavi V Ustava SFRJ (gde se iznose najopštija načela i koja se, dakle, neposredno uopšte ne može primenjivati, budući da i ne sadrži norme) ograničavaju su (načelno) slobode i prava građana utvrđena Ustavom :
“Slobode i prava čoveka i građanina ograničeni su samo jednakim slobodama i pravima drugih i interesima socijalističkog društva”.
Na temelju ovog opšteg načela posebnim ustavnim odredbama (normama) i ograničavaju se slobode i prava građana na odgovarajućim mestima u ustavu (tamo gde se proklamuju).
Na primer,
član 175: (proklamuje) život čoveka je neprikosnoven. (A zatim ograničava) Smrtna kazna se može izuzetno propisati i izreci samo za najteže oblike krivičnih dela)
član 177: (proklamuje) Sloboda čoveka je neprikosnovena. (A zatim ograničava) Niko ne može biti lišen slobode osim u slučajevima i u postupku koji su utvrđeni zakonom.
član 183: (proklamuje) Građanima se zajemčuje sloboda kretanja i nastanjivanja. (A zatim ograničava) Ograničavanje slobode kretanja i nastanjivanja može se predvideti zakonom.
član 185: (proklamuje) Tajna pisama i drugih sredstava opštenja je nepovrediva. (A zatim ograničava) Samo zakonom može se propisati da se može odstupiti od načela nepovredivosti tajne pisama, itd.
A onda na temelju ovih, ustavnim normama određenih, ograničenja (i u okvirima tih normi) zakoni određuju slučajeve i postupak ograničavanja ovih prava.
Ustavna norma predstavlja samo ovlašćenje zakonodavcu kada i koliko može ograničiti ta prava, a samo ograničavanje, ustvari, vrši samo i jedino zakonodavac. Prema tome, zakon se jedino u praksi neposredno primenjuje.
Međutim, postoje slobode i prava građana koje se ne ograničavaju ni ustavnim normama (pa se, dakle, ne mogu ograničiti ni zakonom). Te slobode i prava su APSOLUTNI. Takav je, naprimer, slučaj sa slobodom misli i opredeljenja. Član 166 kaže samo: “Zajemčena je sloboda misli i opredeljenja.” Samo proklamuje, ne ograničava. To znači ne ovlašćuje ni zakonodavca da bilo kako te slobode i prava ograničava.
U ovu kategoriju APSOLUTNIH sloboda spada i sloboda umetničkog stvaralaštva. U članu 169, stav l Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kaže se samo: “Naučno i umetničko stvaranje je slobodno”. Nikakva ograničenja se ne navode, što znači da ograničenja ne može uvoditi ni zakonodavac.
Očigledno je da je ustavotvorac (pravilno) stao na stanovište da je u slučaju slobode umetničkog stvaranja načelo iz glave V Ustava SFRJ – jednostavno neprimenljivo. Drugim rečima, da se sloboda umetničkog stvaranja PO PRIRODI SAME STVARI ne može nikada koristiti na uštrb jednakih sloboda i prava drugih ili na uštrb interesa socijalističkog društva. Ili opet drugim rečima, da se sloboda umetničkog stvaranja ne može nikada (kako se to “moderno” kaže) “zloupotrebiti”.
Još jasnije – da je upravo interes socijalističkog društva da umetničko stvaranje bude APSOLUTNO slobodno, bez ikakvih ograničenja.
To, opet, u našem slučaju znači da se ne može doneti nijedan zakonski propis kojim bi se ograničavala sloboda umetničkog stvaranja, niti se ijedan doneti propis može i sme tumačiti tako da bi se njegovom primenom ograničila sloboda umetničkog stvaranja, jer bi to bilo protivustavno, pa takvo tumačenje ne može, naravno, dobiti ni član 157. KZ SFRJ, niti član 133. KZ SFRJ, niti bilo koja druga odredba krivičnog zakona.
Pošto smo prethodno utvrdili da zbirka “Vunena vremena” predstavlja umetničko delo (ako ništa drugo po načelu in dubio pro reo), onda je potpuno jasno da ona ne može predstavljati ni krivično delo, jer ono što je APSOLUTNO SLOBODNO ne može ni pod kojim uslovima postati kažnjivo.
Ovo predstavlja nezavistan argument da su sudovi na osuđenog pogrešno primenili materijalno (krivično) pravo .
III.
“C’est plus qu’un crime, c’est
une faute” (Talleyrand u povodu
pogubljenja vojvode od Enghiena)
Kod ovakvog stanja stvari sasvim prirodno se postavlja pitanje kako je uopšte stvoren “slučaj Gojka Đoga” kada su stvari tako neumitno jasne?
Po mišljenju odbrane to je velikim delom posledica i puka manifestacija jednog kolosalnog nesporazuma (koji ima svoju dugu istoriju, svoje duboke socio-kulturno-političke uzročnike i dimenzije o kojima ovde neće biti reči, jer je to predmet mnogo ozbiljnijih istraživanja).
Mi smo sa čitavim civilizovanim svetom priznali našim Ustavom slobodu umetničkog stvaranja. (Valja uzgred napomenuti da ta sloboda nije “data”, da ona ne postoji zato što je Ustav “daje”, da ona Ustavu prethodi kao civilizacijska tekovina i metapravna činjenica – kao istorijski zatečen uslov pod kojim se mogla i morala u datom istorijskom trenutku konstituisati državno-pravna organizacija). Međutim, mi često zaboravljamo (često to i ne znamo) šta je to – umetničko stvaranje, pa samim tim i čemu sloboda umetničkog stvaranja.
Postoji naročito jedna utilitarna svest, koja se ravnopravno manifestuje u svim oblastima ljudske delatnosti (pravu, nauci, kulturi, politici) i koja čitav svet vidi isključivo kao poprište borbe interesa, a državne oblike društvene organizacije kao instrument prinudnog ostvarivanja tih interesa.
Za tu svest, prirodno, i celokupno umetničko stvaranje jeste ili irelevantna, marginalna, gotovo infantilna lakrdija ili voljni ili nevoljni, svesni ili nesvesni instrument borbe interesa. U ovom potonjem slučaju ta svest onda, sebi dosledno, razlikuje “korisna” i “štetna” umetnička dela.
Prema “štetnom umetničkom delu” za tu svest je potpuno legitimno primeniti silu, ako njome raspolaže, u zaštiti interesa, koje ta svest zastupa. Zato što ona državnu prinudu smatra pukim instrumentom borbe interesa, zato što interese koje zastupa, po psihološkoj nužnosti, smatra progresivnim i zato što konkretno umetničko delo doživljava kao “štetno” po te interese. Sve je to “logično”.
Međutim, tu se nailazi na jednu teškoću. Budući da je nauka i umetnost izuzeta od pravne regulacije, a da je zakon uslov legitimne upotrebe sile, ta svest se nalazi pred zadatkom da svoje shvatanje sveta uskladi sa ovakvom ustavno-pravnom situacijom.
Ona taj zadatak, po pravilu, rešava dvojako: ili zaboravlja na APSOLUTNU prirodu slobode umetničkog stvaranja (pa govori o “zloupotrebi slobode umetničkog stvaranja”, “zloupotrebi slobode naučnog stvaranja”, “zloupotrebi slobode misli” i sl.) ili se prećutno priznaju ovakve slobode kao apsolutne, ali se konkretnom (“štetnom”) delu odriču svojstva naučnog odn. umetničkog dela. Postoji i mešovita metoda u kojoj se upotrebljavaju oba argumenta.
Kada odriču nekom delu svojstva naučnog ili umetničkog dela, ova svest to ne čini sa stanovišta nauke ili umetnosti, što bi se činilo jedino opravdano (ta svest “nije naivna”, ona “zna” da i nauka i umetnost imaju “svoje” interese). Ona to čini tako što jednostavno PROGLAŠAVA da se tom i tom delu ODUZIMAJU svojstva umetničkog dela.
Osećajući negde da je za takvu tvrdnju potrebna nekakva argumentacija, ta svest na mesto argumentacije stavlja jednu agresivnu i bizarnu r e t o r i- k u punu podsmeha prema “štetnom delu”, što je naravno izraz nemoći da se problem reši u ravni u kojoj je nastao.
Takva nauka i takva umetnost, budući da su štetni proglšavaju se za privid (jer “privid” se, ipak, ne može odreći, samo što ta svest “ prozire suštinu”, a “suština” je važna, pri čemu je suština, naravno, u tome da je delo “štetno”).
Tada se, naprimer, govori da autor samo “nastupa” “pod vidom nauke”, “pod vidom umetnosti”, “pod vidom poezije”, ili čak “pod maskom” (prizivajući atmosferu oružane pohare) ili (arhaično) “pod plaštom” nauke i umetnosti. Njegova umetnost ili nauka su “lažni”, “tobožnji”, “nazovi”, “kvazi”, “nadri”, a umetnik ili naučnik su “samozvani”, njihove pretenzije “nadobudne” i “umišljene”.
Vehementnost izraza ovde je posledica činjenice da ta svest “oseća da je u pravu”, samo “ne može to da izrazi”. To osećanje svakako dolazi od toga što ona uzima svoju volju za razlog. Njoj je beskrajno daleka misao da možda ne može to da izrazi, zato što nije u pravu.
Budući da deli umetnost na prividnu (“štetnu”) i pravu (“korisnu” i irelevantnu), ta svest ne može dozvoliti da joj “pametnjakovići sole pamet” o tome koja je umetnost prava, a koja lažna, jer stvarno ta svest sama najbolje može oceniti šta je njoj korisno, a šta štetno. Zato reaguje razdraženo na svako “filozofiranje”.
Pokušaj da joj se objasni da se ne sme brkati nadlični motiv stvaraoca – sa stranačkim interesima politikanta, pesnički subjekt – sa autorovom privatnom ličnošću, poezija – sa diskurzivnim, denotativnim jezikom politike, ličnost romana – sa autorom ili modelom, književni prostor – sa realnim, manifestni iskaz – sa njegovom literarnom funkcijom u delu, projekcija – sa stvarnošću… itd. ovoj svesti se nužno pričinjava kao “providni trik” drugog, “tuđeg”, čak “neprijateljskog” interesa, koji traži pukotinu u zidu našeg uverenja “pod vidom” teorijske argumentacije. I krug se zatvara.
I ta svest ostaje opet sama da se iskreno pita: kako bi iko mogao iskreno braniti takve slobode, kada njoj samoj ta sloboda uopšte nije potrebna, kada se, eto, ona sama oseća sasvim slobodno i srećno u tim granicama koje postavlja (ako može) drugima, ali “pravedno” i sama sebi. Takvi zahtevi su “elitistički”, jer zašto drugi ne bi bili srećni da nalikuju toj svesti, kada je ona potpuno srećna što nalikuje sama sebi?
Tako se ta svest ispunjava sama sobom – i poriče svaku drugu svest. Tim pre što je ona i aistorična i lišena sposobnosti za apstrakciju.
Aistorična, jer se borba interesa uvek odvija sada i ovde. Za takvu svest ne postoji prošlost koja nas uči nužnosti skepse prema našim uverenjima, koja su se tako često menjala u istoriji, niti budućnost, jer takva svest oseća da će i u njoj opet biti samo jednaka sama sebi, kao što je sebi uvek jednaka strasna borba interesa.
Njoj nedostaje sposobnost apstrakcije koju daje istorijska svest koja, naprimer, nalaže da se ustavno institucionalizuje načelo slobode misli ili načelo slobode umetničkog stvaranja, kao svesno konstruisan i ugrađen korektiv ljudskom mišljenju inherentnih zabluda i ljudskoj osećajnosti inherentnih stranputica.
Ona nema šta da koriguje, niti će ikada imati, jer će uvek ostati jednaka sebi.
I tako se može desiti da uprkos činjenici što su sva odlučna pitanja slobode umetničkog stvaranja u pravnoj i književnoj teoriji davno raspravljena, što su ona još pedesetih godina raspravljena i u književnoj javnosti, u praksi sporovi još uvek traju.
I tako se može desiti da, naprimer, književnik Josić-Višnjić objavi priču, a da bude optužen za “širenje lažnih vesti”, jer je “okrivljeni pisao neistine…” i jer su “događaji i lica izmišljeni…”
Tako se može desiti da sud zabrani roman Ivana Ivanovića, jer iskazi junaka romana predstavljaju “lažne tvrdnje kojima se uznemirava javnost”.
Tako se može desiti da model koji je poslužio književniku Dragoslavu Mihailoviću za njegov roman “Petrijin venac” (uz pomoć pravnih stručnjaka) tuži književnika za povredu autorskog prava koje model ima na svoj život.
Tako se može desiti da književnik Danilo Kiš bude optužen za plagijat pred celom jugoslovenskom javnošću, jer je u njegovom delu nađeno “parče života”.
Ne čini se to s nekakvim demonskim planom, iz nekakve zle volje, već iz stvarne, iskrene nesposobnosti da se literatura, kao sfera ljudske delatnosti uopšte shvati, da se shvati potreba čoveka da se kao totalno biće odnosi prema totalitetu sveta, da se shvati da se ta potreba mora zadovoljiti i da će se zadovoljavati po svaku cenu – te da je besmisleno zabranjivati ono što se ne može zabraniti. Da je to, čak, “štetno” po onoga ko bi to pokušao.
Ne čini se to s nekakvim demonskim planom, već zato što je to utilitarnoj svesti i njenom pogledu na svet inherentno. (Tačno je možda da cinični vlastoljupci mogu takvu svest iskorišćavati i da prestrašeni konformisti mogu tu svest simulirati, ali je bitno da se bez nje ne bi imalo šta iskorišćavati, ni čemu se konformirati). I to je smisao citiranog Talleyrand-ovog paradoksa: to je gore od zločina, to je greška. Gore, ne u moralnom pogledu (jer je u tom pogledu zločin, naravno, gori od greške), već gore utoliko što smo pred ljudskom greškom bespomoćniji nego pred zločinom. Zločin zna da je zločin, greška to ne zna.
14. aprila, 1982. god. Gojko Đogou Beogradu
koga brani: Srđa M. Popović