Suđenje
Predočena mi je pesma “Svetilište oca Crnboga”, koju sam ja, u stvari, sada pročitao, pa pozvan da se, ukoliko to želim, izjasnim o ovoj pesmi, navodim: Ja ne mogu da odgovaram na pitanja koja se tiču poruka moje pesme, šta koja pesma poručuje i šta znači. Pisac na to ne može da odgovori. Ja ću to docnije objasniti zašto ne može, ako budem imao priliku. Pesnik ne može da odgovori na pitanje šta neki stih znači ili šta je hteo da kaže upravo zato što umetnost pokušava da iskaže ono nešto što se ne može izraziti običnim, svakodnev- nim jezikom. Taj takozvani neobični jezik jeste jezički metod.5
Crni bog je najveći slovenski bog donjeg sveta, slovenski Dispater. Kao i u drugim indoevropskim starim religijama, imao je taj bog božanskog para Belboga, i svet je bio podeljen na crni i beli. Crnim je gospodario Crnbog, a belim Belbog. Otuda su podzemna božanstva gotovo u svim indoevropskim religijama, božanstva i stanovnici donjeg sveta, crni. Ne kaže se slučajno kod nas: ne vidim ništa pod belim bogom. Takvi božanski parovi su, rekao sam, Bodin i Tor, Pluton i Zevs. Žrtvenici tih bogova su često bili jedan pored drugoga, razdvajala ih je obično reka, kao što je i u drugim religijama odvajala gornji od donjeg sveta. Sloveni su se na gozbama i pijankama žrtvama obraćali i podzemnom svome božanstvu. Hrišćanstvo je, docnije, tog crnboga zamenilo sa đavolom i zato je đavo božiji brat ili pobratim. Srbi su narod koji je Đavolu prinosio žrtve, ali to nisu bile žrtve hrišćanskom demonu nego starom slovenskom podzemnom bogu. Rekao sam da ima mišljenja koja tvrde da on nije bio tako zao bog, nego da je bio naprosto crn, jer je gospodario carstvom tame. Tome bi išla u prilog i činjenica da on, iako nije imao zidane hramove koji u to vreme nisu ni postojali, ipak je imao i na ovom svetu svoja svetilišta, svoja prateća božanstva, svoje sveštenike, da su tome božanstvu napajane zdravice i prinošene žrtve, i to ljudske žrtve. On je, dakle, mogao biti, kao i svaki drugi bog, i dobar i zao, kako kada i kako prema kome. Međutim, rekao sam, u razgovoru sa drugom sudijom, da ima mišljenja i drugačijih po kojima je on bio krvnik, inače, kako drugačije objasniti jedno mesto iz narodne pesme “Smrt Marka Kraljevića” u kojoj vila teši Marka, pa kaže ovako:
“…Nit’ ti možeš umrijeti, Marko,
od junaka ni od oštre sablje,
od topuza, ni od bojna koplja;
ti s’ ne bojiš na zemlji junaka;
Već ćeš, bolan umrijeti, Marko
ja od Boga, od starog krvnika.”
Eto, to mesto, gde narod Boga naziva starim krvnikom, izazvalo je toliko sporova u nauci. Ima mišljenja, nasuprot Čajkanoviću, da je to doista surov bog, bog krvnik, a ne, kako tvrdi Čajkanović, bog starac koji vadi duše.
To su, razume se, iako teška i složena pitanja i ona su, uglavnom, pitanja nauke. Kao praobrazac jednog religioznog (dogmatskog) odnosa spram svih “svetih” nosilaca kulta, koji se oduvek zasnivao na veri u natprirodnu moć božanstva i na strahu od kazne, mene je i privukao taj kult Crnog boga. (Jer, ako sam već hteo da govorim o nekom kultu mraka, ja sam, kao pesnik, morao da vodim računa o simbolici boja i nikako nisam mogao da napišem “Svetilište oca Belboga”, jer bi ta simbolika zahtevala sigurno nešto drugo.) Naš vek je prepun kultova, prepun Crnih bogova, bogova mraka, i meni se, kao pesniku, učinilo da ti kultovi nisu mogli biti uvek zasnovani – da se ne mogu tako objasniti – samo na toj božanskoj moći i na strahu od kazne, nego da postoji nešto prokleto u čoveku što ga tera na odanost, na tu religioznu poniženost pred božanstvom. Eto to bi, otprilike, bilo nešto, ako sam uspeo išta od toga da formulišem, neko polazište, odakle je počela nadgradnja i kako je nastajala moja pesma. Da sam umeo odgovoriti racionalnije na ova pitanja, ja bih napisao članak i objavio ga u “Politici”. Pošto to nisam mogao, uputio sam se kao pesnik.
Broj 40 se više puta ponavlja u mojoj knjizi i on se, nesumnjivo, mora čitati kao simboličan broj. Tih poslednjih 40 godina su godine čovekovog straha, po mišljenju mnogih naučnika, da ih ne nabrajam. Sindrom straha je jedna od najtežih bolesti našeg vremena. Taj strah ima i neke konkretne razloge. Čovek je usavršio kataklizmična sredstva i kataklizma je moguća u svakom trenutku. Ta izvorišta straha nalaze se još uvek sveža u čovekovoj svesti, ona svakako počinju od nasilja, nezabeleženih u ljudskoj istoriji, od Hitlerovih logora i Hirošime, da ne nabrajam dalje.
Pročitana je pesma “Balada o ćesarevoj glavi”, pa pozvan da se i o ovoj pesmi izjasni, navodi: Sam naslov ove pesme, “Balada o ćesarevoj glavi” upućuje na neka ćesarska vremena. Mi smo, odnosno ne mi, ali, u nekim našim krajevima imali jednog ćesara, to je bio bečki ćesar. Ne bih mogao ništa, ukratko, da kažem na koji način sam se, kao pesnik, ponašao i odnosio prema toj vrsti tradicije, ali bih mogao da kažem na koji me je način ona podstakla, “inspirisala” za pisanje ove pesme.
Cezar i cezarstvo kao model vladavine neograničene moći pojedinca i privatizacije vlasti, kao problem diktature i diktatora i danas se nameće u svoj svojoj složenosti. Ali, to je posao za nauku, i mene ta pitanja nisu osobito zanimala. Drugi jedan vid tog istorijskog iskustva sačuvan je u svesti naroda i o njemu ne svedoče dokumenta. Kao deo kolektivnog pamćenja, ono se prenosi s naraštaja na naraštaj, s jedne civilizacije na drugu, gubeći pri tom sve što je faktografsko i istorijsko, pa i realno, prelazeći u narodnu priču, skasku, u legendu i anegdotu. U tom folkloru, uloge su neretko izmešane, jedna istorijska ličnost zamenjena drugom. Takav primer zamenjivanja uloga u narodnim kazivanjima dosta je čest i u primorskim našim krajevima. Tamo se neka zbivanja iz Napoleonova vremena, da pomenem “najsvežiji” taj primer, premeštaju u vreme Austrougarske i obratno. Ako bismo malo raspirili pepeo, začas bismo se uverili da su matrice tih slikovitih priča nastale još u dubokoj prošlosti, u vreme latinskog gospodarstva u tim krajevima. Uostalom, tamo gde se slaže sloj na sloj, ni stručnjacima nije lako da utvrde šta je čije, da li je onaj koji je poslednji gradio uklanjao ono što je u temelje uzidano pre njega ili nije?
No, ono što arheolozi i istoričari znaju, narod ne zna, ali to ne znači da zaboravlja. On pamti na svoj način. Ta usmena, “apokrifna” literatura gotovo je uvek u nekoj vezi i sa velikim bojnim pohodima ili građevinskim velikim javnim radovima, i pretežno je okupljena u cikluse oko nekakvog takvog poduhvata. Takvi “ciklusi” prate, na primer, Napoleonov put duž Dalmacije ili Ćesarovu železnicu s kraja na kraj Bosne i Hercegovine.
Takva kazivanja, uz narodne pesme, priče, zagonetke i poslovice, bila su moja prva lektira davno u detinjstvu. Slušajući te kazivače, primetio sam da oni često govore o Ćesaru. Nisu ga, čak, zvali ni carem ni kraljem, što je on u stvari bio, nego Ćesarom, kao da su mu tepali. Tu ne treba tragati po etimologiji, iako se da utvrditi da je to Cezar, pa je, po dalmatinski ili po bosanski, ono “tvrdo” c pretvoreno u “meko” ć, i tako je nastao Ćesar. Pitao sam se često otkud ta zanovetanja i kazivanja o ćesarskim vremenima?
U jednoj i drugoj buni hercegovačkim ustancima kad su se bili gotovo oslobodili od Turaka, veći i moćniji su mojim zemljacima zašrafili tu ćesarsku glavu na ramena, da još 40 godina pod njom povijaju leđa.
Sve sam naučio što se u školi dalo naučiti o Austrougarskoj, naučio sam da je Ćesar bio što i Turci, izrabljivač i ništa više. “Apokrif” je, nasuprot, govorio: nema cara do ćesara! Pitao sam otkud ta “neprijateljska propaganda”? I, kakve sam odgovore slušao: Ćesar je najeo narod, i narod to ne zaboravlja.
A sad nešto o istoriji. Dolaskom Austrougarske, Bosna i Hercegovina se oslobodila turskog zuluma, Ćesar je bio bar hrišćanin, te za katolike i pravoslavne nije bilo dileme. Uveden je red i mir, znao se i poštovao zakon. Počeli su veliki radovi, otvorene su bolnice i duvanske stanice, pazari i pijace, počela je da napreduje trgovina, pravljeni su putevi i organizovan prvi saobraćaj, putnički i poštanski. Opravljane su i zidane crkve, gotovo u svakom većem selu podignuta je škola. Napravljeni su lageri za lopove i prestupnike, i tim lopovima više nisu odsecane ruke. Izgrađena je i železnička pruga s kraja na kraj zemlje. Svako ko je hteo da radi mogao je da zaradi. Kad nije imao krune i forinte, Ćesar je plaćao kukuruzom, i svak je bio sit. Bilo je soli i hleba. Ljudi su pravili nove domove, prestalo je seljakanje po spahilucima. Deca su pošla u školu. Ćesar se, očigledno, spremao da ostane zauvek.
To je istorija, a evo kako izgleda “apokrif”…6
Tako je ovaj kraj iz tamnog vilajeta krenuo u svet. I zato je Ćesar imao odlike Cezara ili mitološkog junaka u svesti mog naroda. Imamo takvih primera i u literaturi…7
Kada sam jednom pročitao da je otkopana jedna izuzetna glava, nekog rimskog imperatora, (čini mi se u Ulpijani, nisam siguran) i kada sam video tu fotografiju u novinama, meni je sinula ideja – izvinite, nemamo boljeg izraza – da bi se ta bronzana glava, možda, dala i u pesmi “naslikati”.
Gotovo da nema muzeja niti zbirke koji nemaju bar jednu takvu bronzanu glavu. Obišao sam neke od najvećih antičkih zbirki po evropskim muzejima i često zastajao čitajući potpise ispod tih bronzanih replika i, moram priznati svoju slabost, ništa nisam razumeo, odnosno ništa nisam zapamtio. Meni su sve te replike nalik jedna na drugu. Julijeva, Avgustova, Justinijanova, Hadrijanova, Dioklecijaiova, Trajanova, da ne nabrajam više, pa i ona Aleksandrova glava od ranije – vazda isto, pravilno, četvrtasto lice gimnastičara sa obaveznom Cezar frizurom. Tolike su te glave razbacane po carstvu. Za njihovu su izradu postojali posebni rudokopi i posebne livnice, svejedno da li su se nalazili u Rimu ili Beču. A posle smrti Cezara, te bronzane replike su ponovo odlazile u livnice ili pod zemlju i pod ruševine – odakle ih mi danas koprcamo i postavljamo u vitrine.
Suočen sa papirom i nečim što bi se moglo nazvati pesničkom temom, ja sam se privoleo, naoko apokrifonom, ali univerzalnijem, narodnom pamćenju i napisao jednu baladu o tom kultnom predmetu u dijahronijskom preseku kroz različita vremena. Pokušao sam to da uradim gotovo kao stari pesnici kada su opevali bojna polja ili ruševine razorenih gradova – kao naš Vojislav Ilić ili Vordsvort, na primer, razorene tvrđave Velsa. Pisao sam, dabome, na svoj način, imajući u vidu iskustvo moderne poezije, negativnu sliku, kao postupak i onu korespondenciju vremenskih planova u jednom trenutku i korespondenciju simbola u jednom pesničkom tekstu – da upotrebim taj Bodlerov termin. Eto to bi bilo neko polazište, odakle sam ja krenuo stvarajući svoju pesmu “Balada o Ćesarovoj glavi” na što upućuje i moto, koji glasi: “Pred jednom bronzanom replikom”, što će reći da se pesnički subjekt odnosi prema toj bronzi…8
Prema podacima do kojih sam ja došao Habsburška monarhija je u vreme aneksije imala oko 20 miliona stanovnika, ili tačnije, 19 miliona i nekoliko stotina hiljada stanovnika,9 i ta cifra ima izvesnu simboliku kao i podatak, samo ne znam gde sam ga pronašao, da je Rimsko carstvo, kada je bilo najveće i zahvatalo celu Evropu, imalo oko 20,000.000 stanovnika.
Pročitao sam i pesmu “Ovidije u Tomima”, pa navodim sledeće: Pesnički subjekt u mojoj pesmi je latinski pesnik Ovidije, koga je Cezar August prognao u daleke varvarske Tome, i on se iz tih Toma, u kojima je pisao svoje elegije, obraća Augustu, a nema govora ni o kakvoj našoj konkretnoj situaciji, niti ja govorim o našim vremenima. Mislim da to znaju danas i đaci u osnovnoj školi, iz toga se pada, dobija slaba ocena iz srpskog jezika ko to ne zna. Ja i o toj pesmi imam neku vrstu komentara koji mogu da ispričam.
Cezarstvo je danas, pa i carstvo anahroničan oblik vladavine i društvenog uređenja. Cezar, u našem veku, nije ni Aleksandar, ni August, ni Napoleon, pa ni bečki Ćesar, to je, najčešće, diktatura, nasilje, sila bez priziva, svemoć u gvozdenim rukama vođe. Takvi su svi veliki i mali diktatori našeg vremena, od Hitlera i Musolinija, Amina, Somoze i Bokase do Staljina i Lon Nola. I pored svih razlika, oni su u jednom slični, a to je: neprikosnovena moć autoriteta.
Ta složena pitanja ostavimo nauci. Ipak ni laiku nije teško uočiti da su naša vremena, uz sav svoj humanizam, deklarisanu slobodu i neumornu borbu progresivnih snaga za čašu te slobode, od rata naovamo, imala više diktatora nego bilo kada do sada. Toj dijalektici diktata podložni su i bogati i siromašni, i levi i desni, gotovo da nema nikakvog pravila. Kao čoveka, to me začuđuje i plaši. Ponekad mi se čini da nema osobe u kojoj taj đavo ne čuči i samo čeka pogodnu priliku da se ispruži. Možda ja i preterujem, ali taj strah, o kome sam govorio danas, je opšti.
Suočen svakodnevno, na svim stranama sveta, sa tim nasiljem, pitao sam se često: šta je zadatak pesnika u našem vremenu? Šta bi on mogao da uradi i kako da se suprotstavi tom nasilju? Da li da se, na kraju krajeva, uopšte suprotstavlja? Moćniji je političar, naučnik, novinar, fotoreporter, kamerman – svi oni mogu neposrednije da ukažu na lice nasilja. A svedočanstvo je već optužba i doprinosi borbi protiv zla. Pa šta pesnik da radi? Da zažmuri, da se okrene intimi, da cmizdri nad večnom prolaznošću, da naruči naočare čija providnost doseže samo do ivica vlastite palanke? Tirani formalnih estetika preporučuju mu da se mane ćorava poela i da se okrene “večitim problemima”, kao što su, na primer, lepota žene…
Nasuprot tome, neki od najistaknutijih pesnika današnjice nisu prihvatili tu poziciju i opredelili su se za borbu protiv zla. Takvi su, na primer, Encensberger, Miloš, Herbert, Frid, Ricos, Ginzberg, ako ga nisam pomenuo, Kardenal i drugi. Izgleda da pesništvo i nije tako bezazleno. Čitajući Česlava Miloša, jednog od najvećih izgnanika našeg vremena, njegove kalifornijske elegije, koje su posvećene šumama rodne i daleke Litve, a upućene maglama Labradora, ja sam se prisetio onih starih vremena i napisao jednu elegiju valjda o prvom velikom pesniku – izgnaniku.