Suđenje
ZAHTEV ZA VANREDNO PREISPITIVANJE
K – 46O/81
OKRUŽNOM SUDU U BEOGRADU
Na osnovu člana 425., stav 1. u v. člana 426., stav 2. ZKP, osuđeni GOJKO ĐOGO, književnik iz Beograda, preko branioca po punomoći koju prilaže, ovim podnosi
SAVEZNOM SUDU
ZAHTEV ZA VANREDNO PREISPITIVANJE
pravosnažne presude Okružnog suda u Beogradu K-460/81 od 17.09. 1981. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž 1167/81 od 16.11.1982. godine
I – zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog član 427., stav 1., tačka 1. u v. člana 365., stav 1., tačka 4. i 1. ZKP;
II – zbog povrede odredaba krivičnog postupka – član 427., stav 1,, tačka 2, u v. člana 364, stav 1., tačka 5. ZKP
i predlaže da Sud donese sledeću
PRESUDU
UKIDAJU SE presude prvostepenog i drugostepenog suda i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovnu odluku,
ili
PREINAČAVA SE pravosnažna odluka tako što se osuđeni OSLOBAĐA OD OPTUŽBE,
ili
PREINAČAVA SE pravosnažna odluka tako što se ODBIJA OPTUŽBA,
a u svakom slučaju
stavlja se Sudu, pozivom na član 428., stav 1., tačka 5. ZKP
P r e d l o g
DA ODLOŽI IZVRŠENJE pravosnažne presude.
Obrazloženje:
Prvostepenom presudom pesnik GOJKO ĐOGO oglašen je krivim da je objavljivanjem svoje zbirke pesama “Vunena vremena” aprila 1981. godine izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133, stav 1. KZ SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine,
Drugostepeni sud pravosnažno je rešio da objavljivanjem ove zbirke pesama osuđeni NIJE izvršio krivično delo neprijateljske propagande, već krivično delo povrede ugleda SFRJ iz čl. 157 KZ SFRJ, pa je shodno tome izrekao i blažu kaznu od 1 (jedne) godine zatvora.
Prema stanovištu odbrane osuđeni nije izvršio nijedno od ova dva dela. Međutim, kako princip zabrane reformatio in peius obuhvata i kvalifikaciju dela, u ovom zahtevu se neće polemisati sa prvostepenom presudom čija je kvalifikacija pravosnažno odbačena kao pogrešna, jer bi to bilo suvišno. Zahtev će se baviti isključivo stanovištem drugostepenog suda, koji je osuđenog oglasio krivim za delo iz člana 157. KZ SFRJ (povreda ugleda SFRJ).
Pre nego što iznesemo razloge iz kojih smatramo da je i kvalifikacija drugostepenog suda potpuno neodrživa, želimo da ukažemo na jedan očigledan paradoks: uprkos sveg publiciteta koji je dat ovom “slučaju”, izgleda da taj “zločin” izmiče jasnoj krivičnopravnoj kvalifikaciji, u toj meri da se oko nje spore sudovi i tužilaštva. (Ustvari, kao i obično, paradoks je prividan: znatan deo tog publiciteta obrazuju mišljenja književne i neknjiževne javnosti kojima se izražava sumnja u bilo kakvu krivičnu odgovornost GOJKA ĐOGA, o čemu svedoče i naslovi tih napisa – “Suvišna presuda”, “Neprimerena presuda”, “Ukinite presudu!”, “Ne” itd.)
I.
“I ne sudite u strahu od carstva mi”
(Dušanov zakonik, 1349. godine)
Drugostepena presuda nalazi da je osuđeni “grubo vređao” i omalovažavao” (str. 7, drugi stav), “izlagao poruzi ličnost” (str. 7, treći stav), “škodio časti i ugledu” (str. 7, treći stav), “negirao vrednost ličnosti” (str. 7, četvrti stav), “štetio časti i ugledu” (str. 8, prvi stav) i “vređao i omalovažavao” (str. 8, treći stav) Josipa Broza-Tita.
Pošto je ovako definisao radnju izvršenja drugostepeni sud je mogao takvu radnju da kvalifikuje samo na dva načina: (a) kao krivično delo iz člana 92. KZ SRS ili (b) kao krivično delo iz člana 157. KZ SFRJ, tj. (a) kao uvredu ili (b) kao kvalifikovanu uvredu (ako objekt uvrede predstavlja najviši organ u SFRJ ili predstavnika takvog organa).
Drugostepena presuda pogrešno se opredelila za drugo rešenje. Pogrešno, jer Josip Broz-Tito u trenutku izvršenja dela nije bio ni (inokosni) najviši organ, niti predstavnik takvog organa.
Naime, vreme izvršenja navodnog krivičnog dela nesporno je: u skladu sa članom 262., stav 1., tačka 2 ZKP optužnica sadrži opis dela, i kao nužni element opisa dela – vreme izvršenja dela: april 1981. godine.
Prvostepena i drugostepena presuda u potpunosti prihvataju ovako definisano vreme izvršenja.
Prema tome, činjenično je nesporno da je “delo izvršeno”, odn. zbirka objavljena – aprila meseca 1981. godine.
Iz obrazloženja drugostepene presude očigledno je da je i sam sud svestan zaključka koji odavde proizilazi: da u vreme izvršenja “dela” Josip Broz-Tito nije bio najviši organ SFRJ, niti predstavnik takvog organa.
Međutim, drugostepeni sud, ipak, osuđenog oglašava krivim za delo iz člana 157. KZ SFRJ, dajući za to sledeće objašnjenje:
“Ovo zato što se inkriminisane izjave odnose na period kad je Josip Broz- Tito vršio određene najviše funkcije u zemlji, a član 157. Krivičnog zakona SFRJ, upravo štiti takve funkcije”.
Ovakvo pravno shvatanje je neodrživo, jer je suprotno jasnom slovu i duhu zakona, a samo zakonom se može odrediti šta je krivično delo (čl.3 KZ SFRJ). Neodrživost ovog pravnog shvatanja odbrana će nepobitno i dokazati temeljitom egzegezom ovoga propisa, njegovim jezičkim, logičkim, teleološkim, istorijskim i ustavnim tumačenjem.
(1) Jezička interpretacija
Član 157, KZ SFRJ predviđa da će se kazniti svako
“Ko izloži poruzi SFRJ, njenu zastavu, grb ili himnu, njene najviše organe ili predstavnike tih organa, oružane snage ili vrhovnog komandanta”.
Drugim rečima, to znači, da će se kazniti onaj :
ko izloži poruzi nekoga ko jeste najviši organ ili nekoga ko jeste vrhovni komandant.
Lice koje je osuđeni navodno uvredio je bilo predsednik republike. Lice koje je bilo predsednik republike nije predsednik republike. Lice koje nije predsednik republike nije najviši organ SFRJ.
Isto tako, lice koje je bilo vrhovni komandant nije vrhovni komandant.
Prema tome, očigledno je da lice koje nije predsednik republike i koje nije vrhovni komandant (a nije ni predstavnik ovih organa) – nije ni zaštićeno odredbom člana 157 KZ SFRJ.
(2) Logička interpretacija
Interpretacija člana 157 KZ SFRJ mora biti restriktivna (a) jer tako nalaže načelo zakonitosti iz čl. 3 KZ SFRJ i posebno (b) jer odredba člana 157 KZ SFRJ predstavlja izuzetak, a izuzetci se ne mogu proširivati preko slučajeva za koje su predviđeni.
Odredba člana 157. KZ SFRJ predstavlja izuzetak od opšte ustavne norme da su svi pred zakonom jednaki (član 154, stav 2 Ustava SFRJ) i opšte norme da se uvrede građana SFRJ gone po privatnoj tužbi (čl.92 i 101. KZ SRS).
Članom 157. KZ SFRJ predviđeno je izuzetno da će se vređanje građana SFRJ goniti ex officio ako je objekt uvrede inokosni najviši organ SFRJ ili predstavnik tih organa. S obzirom, dakle, da se ovde radi izuzetku od opšteg pravila odredbe člana 157 KZ SFRJ moraju se tumačiti krajnje restriktivno, jer to u ovom slučaju ne nalaže samo načelo zakonitosti (čl. 3 KZ), već i činjenica da čl. 157. normira izuzetne slučajeve posebno kvalifikovane uvrede građana SFRJ.
Zato je potpuno nedozvoljeno ekstenzivnim interpretacijama proširivati krug izuzetnih slučajeva (da se radi o licu koje je inokosni najviši organ SFRJ ili vrhovni komandant) na druge slučajeve koje zakon ne predviđa (tj. da lice doduše ne vrši ove funkcije koje ga privileguju, ali da se izjave odnose na period kada je uvređeni te funkcije vršio).
Može se pokazati i na drugi način da je ova interpretacija neodrživa. Naime, iz stanovišta drugostepenog suda da delo iz člana 157 KZ SFRJ stoji iako uvređeni više ne pripada krugu lica privilegovanih ovim propisom, ako se uvredljive izjave “odnose na period” kada je uvređeni pripadao tom krugu lica – proizilazi da dela ne bi bilo i ako bi izjave bile uvredljive i ticale se istog uvređenog, ali se ne bi odnosile na period kada je uvređeni vršio funkcije koje ga privileguju po čl. 157 KZ SFRJ.
Takvo stanovište ja apsurdno. Potpuno je jasno da bi se i izjavama koje se odnose napr. na poreklo (ukoliko su ove uvredljive) – moglo izvršiti delo iz člana 157 KZ SFRJ ako je objekt uvrede privilegovan krug lica.
Činjenica da se izjave odnose na ovaj ili onaj period iz života uvređenog potpuno je irelevantna za primenu člana 157. KZ SFRJ, ako je izjava uvredljiva.
Takvo stanovište zauzeo je i Savezni sud u presudi Kps 3/81 od 23. juna 1981. godine kada je kvalifikovao kao uvredu predsednika republike i one izjave koje se uopšte ne “odnose na period” kada je Josip Broz Tito vršio funkciju predsednika republike.
Logička analiza člana 157. KZ SFRJ, dakle, pokazuje da se on mora interpretirati krajnje restriktivno, dok je interpretacija drugostepenog suda krajnje ekstenzivna. Logička analiza same te interpretacije pokazuje da bi takva interpretacija vodila apsurdnim rezultatima, koji bi uostalom protivrečili i praksi Saveznog suda.
(3) Sistematska interpretacija
U istoj glavi Krivičnog zakona SFRJ (dakle, među krivičnim delima koji štite ista ili slična dobra) zakonodavac je propisao još jedno delo sa identičnom radnjom izvršenja. To je delo povrede ugleda strane države iz člana 158 KZ SFRJ. Ovim delom zastiđeni su šef strane države i diplomatski predstavnik strane države.
Ovo delo idealno je za sistematsku interpretaciju, jer se razlikuje samo po nacionalnoj pripadnosti zaštitnog objekta, koja nije razlog različitog tretmana.
Nesporno je u doktrini i praksi da samo aktualni šef države, dakle, onaj koji ima to svojstvo u trenutku izvršenja dela iz člana 158 KZ SFRJ uživa zaštitu po ovom propisu.
Da je to i u praksi naših tužilaštava nesporno vidi se iz brojnih napisa u našoj štampi o mnogim bivšim šefovima stranih država (Nikson, Staljin, Haile Selasije, Amin, Reza Pahlavi itd.), koji se ne gone iako su često (a) uvredljivi, a (b) redovno se “odnose na period kada su vršili određene najviše funkcije” u svojim zemljama.
Zaštita diplomatskog predstavnika “počinje momentom podnošenja akreditivnih pisama… i traje do prestanka diplomatske misije” (v. Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima od 1961. godine, “Službeni list SFRJ” – Dodatak br. 2/64).
Očigledno je, dakle, da je kod primene člana 158. KZ SFRJ odlučujuće da uvređeni ima privilegovano svojstvo u trenutku izvršenja dela, a da je potpuno irelevantno što bi se event. uvredljive izjave “odnosile na period” kada je uvređeni to svojstvo imao.
Kada se radi o dva ovako srodna dela legitimno je zaključiti da je zakonodavac imao na umu identična rešenja za oba slučaja, tj. da se i u primeni čl. 157. KZ SFRJ uvredljive izjave kažnjavaju jedino ako su učinjene u trenutku kada je uvređeni vršio funkcije koje ga privileguju po ovim propisima, a bez obzira na koji se period života uvređenog ove izjave odnose.