Suđenje
U tekstovima pod nazivom: “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Ovidije u Tomima”, i “Zver nad zverovima” iznet je niz netačnih podataka i tvrdnji kojima se grubo napada i vređa Predsednik Republike a ujedno i Vrhovni komandant oružanih snaga SFRJ, a koje je funkcije sve do smrti maja 1980. godine vršio Josip Broz Tito.
Tako se u tekstu pod nazivom “Svetilište oca Crnboga” govori o besmrtnom svecu. Besmrtnost, uopšte, kao apstraktni pojam može se shvatiti u pozitivnom smislu. Nasuprot takvom shvatanju besmrtnosti, optuženi u inkriminisanom tekstu govori o besmrtnom svecu u podrugljivom i uvredljivom smislu. Sam naziv “Crnbog” ukazuje na mračnjaštvo. Optuženi o njemu iznosi negativne osobine, ruga mu se i daje mu ružne epitete, koji su inače moralno i etički neprihvatljivi za sva vremena. Navodom “Oko njega se kolo vrti, ne igraju samo mrtvi i vezani” optuženi je očigledno išao za tim da predsednika Tita prikaže kao autokratu. Po njegovom tvrđenju, ne igraju samo oni koji inače ne mogu da igraju jer su mrtvi i vezani, a svi ostali to moraju da čine. Optuženi to navodi iako je opšte poznato da je baš drug Tito od samog početka naše revolucije do kraja svog života bio najizrazitiji i najenergičniji borac za humanizaciju odnosa među ljudima, za ravnopravnost naroda, za razvoj demokratije i idejni tvorac sistema socijalističkog samoupravljanja kod nas kao najpotpunijeg oblika demokratskog ispoljavanja svakog radnog čoveka i građanina. Prikazivanje Josipa Broza Tita u tekstu optuženog kao autokrate nedvosmisleno se potvrđuje i sledećim navodom: “Na uho mu pevaju tri-četiri slavuja u rukavu drži pet-šest guja” čime optuženi iznosi svoje viđenje da se sve nalazi u njegovoj moći i njegovoj službi. Kad optuženi u tekstu govori “Naše je svetilište poznato u svetu, kad naš prorok govori, slušaju ga crni i beli” on očigledno aludira na ulogu Josipa Broza Tita u pokretu nesvrstanih prikazujući je u negativnom smislu iako politiku nesvrstanosti podržavaju svi napredni narodi širom sveta. Kad optuženi piše da “U proročištima smrdi. Kod nas toga nema, nema čireva, mi odsecamo zdravo meso pre nego istruli”, on daje viziju strašnog suda o unapred određivanju da nešto bude otklonjeno pre nego što se to oceni kao pojava koju treba otkloniti. U tekstu je upadljiva i izjava “više… ne čitamo horoskop, mi znamo svoju sudbinu” iz koje bi se mogao izvesti zaključak da se nama ne može predskazati sudbina bilo loša ili dobra. Mi je znamo. Ona je za autora teksta kao loša već stvorena od “Crnboga” i zato je ne treba više tražiti po proročanstvima.
Sve izneto ukazuje na neprihvatljivost tvrdnje optuženog da je motiv za pisanje inkriminisanog teksta “Svetilište oca Crnboga” mitskog i religioznog karaktera. I pored toga što su elementi ovog teksta izneti na način kao da oni dosežu u prošlost, suština je ipak u tome da su oni stavljeni u kontekst savremenih društvenih prilika i da se njima grubo vređa i omalovažava ličnost predsednika Tita. To i sam optuženi na određeni način kaže kada iznosi svoju zabrinutost za savremeni svet koji je, i pored toga što je svež, pun kultova i crnih bogova, i da postoji nešto prokleto u čoveku što ga tera na odanost i religioznu poniženost prema tim novim božanstvima.
U inkriminisanom tekstu pod nazivom “Balada o ćesarevoj glavi” dato je dosta elemenata na osnovu kojih se može zaključiti da se oni odnose na izlaganje poruzi ličnosti Predsednika Tita. Tako, optuženi navodi u tekstu: “Jedna teška glava izlivena u bezbroj komada, tvrda i svojeglava – misli na nas… Jedan rudnik olova i cinka i jedna velika livnica u glavnom gradu rade samo za tu glavu… Mi pod njom povijamo leđa”, što sve ne odgovara istini i škodi časti i ugledu ličnosti predsednika Tita. Upadljivi su i ovi navodi optuženog: “Kad se pokoljemo oko stola, ona udarom groma izmiri žrtve i ubice”. Suština ove izjave je da se neistinito i tendenciozno prikaže način na koji je predsednik Tito rešavao sporna pitanja u našoj unutrašnjoj politici. Optuženi očigledno nije opisao kako je to predsednik Tito stvarno činio – snagom svog uma, reči i autoritetom, već ga predstavlja kao diktatora koji jednim udarcem pesnice razrešava sve probleme. Optuženi ga u inkriminisanom tekstu predstavlja kao negativnu apsolutistički vladajuću ličnost koja snagom svoje moći, ravne gromu, sve ljudske vrednosti poništava. Optuženi je očigledno išao za tim da ga izloži poruzi i da ga omalovaži kao Predsednika SFRJ i Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ. Tumačenje ovih delova tekstova optuženog treba tražiti na tom planu, a ne na planu “ćesarskih vremena” ili bilo kojeg “ćesara”. Ni ćesar, ili Franjo Josif nemaju nikakve veze sa inkriminisanim tekstom kako se optuženi bra- nio u postupku, pošto se u njemu ličnost o kojoj se piše tretira živom i pošto se navodom: “i mi imamo takvu glavu: jedna kašičica njenog mozga nahrani dvadeset miliona glava” određuje pravac tumačenja ovog teksta u sadašnjem, postojećem vremenu.
U inkriminisanom tekstu pod nazivom “Ovidije u Tomima” karakterističan je navod: “I bolje bi bilo da nisi ni živeo nego što si živeo u njegovo vreme” kojim optuženi negira i vrednost ličnosti predsednika Tita, ako i one vrednosti koje su stečene za vreme dok je predsednik Tito bio na čelu SFRJ. Prikazivanje Titovog vremena u smislu da su tada živele negativne ličnosti /mutavci, izmećari, telali, tantuzi, gmizavci, prelivode, krpelji i gnjide/ istovremeno znači i prikazivanje negativnih osobina i funkcija predsednika Tita. Tako prikazani odnos netačno simbolizuje vlast i moć Josipa Broza Tita. U praćenju celovitog teksta optuženi na uvredljiv način najavljuje i kraj života predsednika Tita, pa time vređa osećanja naših naroda prema simbolu naše društvene stvarnosti. Sve izneto ukazuje da optuženi kroz mitski prikaz “Ovidija” prikriveno i lukavo potura grube neistine na štetu ugleda Josipa Broza Tita kao predstavnika najviših organa vlasti i Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ.
U inkriminisanom tekstu “Zver nad zverovima” na metaforičan način se govori o medvedu i njegovoj smrti. Način na koji se u tekstu govori o ovom činu, takođe asocira na trenutak zbivanja iz naše sasvim bliske prošlosti sa direktnim aluzijama na smrt predsednika Tita. Naime, u delu: “A sad mrtav leži i šape mu ližu bezumne životinje, njušci svojoj stoka ne veruje: nije umro, već se ućutao? niko ne sme da mu izmeri rep i ogledalo pod nos prinese, može zver da vaskrsne i sedne na Stolicu”, dat je takav raspon verbalnog materijala u kome dolaze do izražaja grube i vulgarne aluzije na ponašanje predsednika Tita za vreme dok je vršio funkciju predsednika Republike i povodom njegove smrti.
Na osnovu iznetog Vrhovni sud zaključuje da navodi optuženog, izneti u inkriminisanim tekstovima “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Ovidije u Tomima” i “Zver nad zverovima” i opisani u izreci prvostepene presude pod tačkama 1, 2, 3 i 6. sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela povrede ugleda SFRJ određenog u članu 157. Krivičnog zakona SFRJ. Ove izjave i neistinita tvrđenja u celini predstavljaju veoma teško vređanje i omalovažavanje Josipa Broza Tita kao predsednika SFRJ i Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ. U nameri da ličnost Josipa Broza Tita izloži što većoj poruzi, optuženi je u ovim tekstovima izneo grube neistine i uvrede kako o samoj ličnosti predsednika Tita, koje škode njegovoj časti i ugledu, tako i o njegovoj državničkoj delatnosti. To su samo opšti okviri koji se dopunjuju svim onim uvredljivim izrazima o kojima je bilo reči pri analizi određenih inkriminisanih tekstova. O omalovažavajućem značaju tih izjava suvišno je komentarisati. One su van granica dobrog ukusa i intonirane tako da kod čitaoca budu osećanje nezadovoljstva i reagovanja. Negativno prikazivanje Josipa Broza Tita u tim izjavama odudara od svima nama dobro poznate istine i kada se ta istina tako uvredljivo izvrće, onda se pisanje navedenih inkriminisanih tekstova ni u kom slučaju ne može braniti slobodom umetničkog stvaranja i izraza. Jer, kada ta sloboda pređe u napad na one društvene vrednosti koje su zaštićene krivičnim zakonom – u ovom slučaju članom 157. Krivičnog zakona SFRJ – onda je to krivično delo.
U vezi krivično-pravne zaštite predsednika Josipa Broza Tita, kao predstavnika najviših organa SFRJ, Vrhovni sud nalazi da se i povređivanjem njegove časti i ugleda po prestanku njegovih funkcija usled smrti, vrši krivično delo iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ. Ovo zato što se inkriminisane izjave odnose na period kad je Josip Broz Tito vršio određene najviše funkcije u zemlji, a član 157. Krivičnog zakona SFRJ, upravo štiti takve funkcije.
Iz iznetih razloga Vrhovni sud u ovom delu nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je optuženi inkriminisanim tekstovima pod tačkama 1, 2, 3, i 6. izreke pobijane presude zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u našoj zemlji i da je učinio krivično delo iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ. Vrhovni sud nalazi da se iz inkriminisanih tekstova ne može izvesti takav zaključak.
U inkriminisanim tekstovima pod nazivom “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Ovidije u Tomima” i “Zver nad zverovima”, postoje nekoliko delova tekstova koji bi se mogli shvatiti u tom smislu, ali samo ako se posmatraju sami za sebe strogo izdvojeno od ostalog dela inkriminisanog teksta. Međutim, kada se ovi delovi posmatraju u sklopu celokupnog teksta, onda oni gube navedeni smisao i značaj jer se, ili pokazuju sekundarnim u odnosu na glavnu misao autora, ili se čvrsto vezuju za ličnost i aktivnost predsednika Tita sa puno opisanih elemenata a sve u cilju potpunijeg prikaza određene tvrdnje kojom se predsednik Tito izlaže poruzi i omalovažava. Tako, na primer, navodom “Oko njega se kolo vrti ne igraju samo mrtvi i vezani”, ili “Na uho mu pevaju tri-četiri slavuja, u rukavu drži pet-šest guja a stoku mu čuva sedam-osam vlašića”, optuženi je prvenstveno išao za tim da predsednika Tita prikaže kao apsolutistu i despota kome su svi ponizni i od čije moći sve zavisi, pri čemu se, radi stavljanja poente na tu misao kao glavnu, služio i izjavama koje same za sebe, nisu dovoljne za neistinito i zlonamerno prikazivanje društveno-političkih prilika. Ili, na primer, navodom “Kad se pokoljemo oko stola, on udarom groma izmiri žrtve i ubice”, optuženi je neistinito prikazao način rešavanja problema u našoj unutrašnjoj politici. Ali, povezano sa glavnom temom u tekstu /”Balada o ćesarevoj glavi”/ ovaj navod gubi svoju samostalnost i direktnost i dobija samo karakter opisnih elemenata kojima se optuženi poslužio pri alegoričnom predstavljanju osobina i načina rada Josipa Broza Tita u rukovođenju Jugoslavijom. Može se uzeti u obzir i tekst sa nazivom “Zver nad zverovima” u kome optuženi na indirektan način govori o strahovladi u našoj zemlji. Međutim, i ta tema pisanja je direktno vezana za predsednika Tita u nameri da se on omalovaži kao ličnost. Tekst sa nazivom “Svetilište oca Crnboga” optuženi počinje s navodom: “Naša sveta nedelja ima 365 dana, prestupnog dana nema” čime je hteo da kaže da niko ništa ne radi. To, svakako predstavlja karikiranje prilika u našoj zemlji, ali ne toliko konkretno i opasno da bi se moglo govoriti o motivu za izvršenje krivičnog dela neprijateljske propagande. Osim iznetog inkriminisani tekstovi sadrže i dosta apsurdnih izjava koje, same za sebe, ne mogu biti dovoljne za postojanje tog krivičnog dela.
Na osnovu iznetog može se zaključiti da je pri pisanju ovih inkriminisanih tekstova kod optuženog postojala zla namera, ali ne da neistinitim prikazivanjem društveno-političkih prilika u SFRJ izazove neku štetu za interese zemlje, već da bi iznošenjem neistinitih tvrđenja omalovažio Predsednika Republike.
Po prvostepenoj presudi inkriminaciju krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133. st. 1. Krivičnog zakona SFRJ čine i određene izjave optuženog iz tekstova pod nazivom “Crnokrug na Trgu Republike” i “Crni dani” opisane pod tačkama 4. i 5. izreke pobijane presude koji su isto sastavni delovi zbirke pesama “Vunena vremena”. Međutim, Vrhovni sud nalazi da ni tim izjavama nisu ostvareni zakonski elementi krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ, a ni bitni elementi krivičnog dela povrede ugleda SFRJ iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ, niti nekog drugog krivičnog dela.
Tako deo teksta pod nazivom “Crnokrug na Trgu Republike” koji glasi: “Samo glupave ovce, svete srpske životinje, mirno pasu na Terazijama i osluškuju zvono na ugiču”, ne može se podvesti pod pojam neprijateljske propagande i ne predstavlja omalovažavanje. Sadržina teksta nije takva da bi se iz nje moglo na pouzdan način zaključiti šta se njim hoće reći. Taj tekst u celini predstavlja jedno čudno košmarno viđenje neke pojave, bez bliže izražene poruke, našta se konkretno odnosi.
Identična situacija je i sa inkriminisanom izjavom iz teksta pod nazivom “Crni dani”. Naime, izjava optuženog: “Bože kako ne vide da rade ćorav posao-ćorava im sveca, Vran peva na grani, došli crni dani-ćuti, dušo, ne krvari” ne sadrži ni konkretne aluzije na određenu ličnost u smislu omalovažavanja, niti se zbog izostale konkretizacije takva iznošenja mogu upodobiti sa oblikom vršenja krivičnog dela neprijateljske propagande putem zlonamernog i neistinitog iznošenja društveno-političkih prilika u našoj zemlji.
Na osnovu iznetih razloga, Vrhovni sud nalazi da inkriminisani tekstovi optuženog opisani pod tačkama 1, 2, 3, i 6. izreke prvostepene presude sadrže samo zakonska obeležja krivičnog dela povrede ugleda SFRJ iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ, a ne neprijateljske propagande, pa je u pogledu pravne ocene dela u tom smislu preinačio prvostepenu presudu i u tom delu, saglasno odredbi člana 387. stav 1. Zakona o krivičnom postupku, odlučio kao u izreci pod I. ove presude.
Za ovo krivično delo Vrhovni sud je optuženom izrekao kaznu zatvora u trajanju od jedne godine kao srazmernu težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivične odgovornosti optuženog, nalazeći da se javlja kao nužna mera za ostvarenje svrhe kažnjavanja iz člana 33. Krivičnog zakona SFRJ, posebno vezane za opštu prevenciju. Prilikom odmeravanja ove kazne Vrhovni sud je imao u vidu olakšavajuće okolnosti utvrđene u prvostepenoj presudi, a cenio je i veliki broj i izrazitu težinu omalovažavajućih, podrugljivih, uvredljivih i netačnih izjava u tvrdnji optuženog u odnosu na ličnost predsednika Tita.
Isto tako, iz već navedenih razloga, Vrhovni sud nalazi da delatnosti optuženog opisane pod tačkama 4. i 5. izreke prvostepene presude ne sadrže zakonska obeležja krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ, pa ni onda kada se uzmu povezano sa navedenim radnjama pod tačkama 1, 2, 3, i 6. izreke prvostepene presude. Stoga je optuženog za radnje pod tačkama 4. i 5. preinačenjem prvostepene presude usled nepostojanja krivičnog dela, na osnovu člana 3…0. tačka 1.
Zakona o krivičnom postupku, oslobodio od optužbe i primenom člana 387. Zakona o krivičnom postupku odlučio kao u izreci pod II ove presude.
S obzirom na prirodu krivičnog odela iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ i način njegovog izvršenja, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je izrekao meru bezbednosti iz člana 69. Krivičnog zakona SFRJ oduzimanjem primeraka zbirke pesama “Vunena vremena”, jer se oni pojavljuju kao predmeti koji su upotrebljeni radi izvršenja navedenog krivičnog dela za koje je optuženi osuđen.
Sa izloženog, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Zapisničar Predsednik većaŽikić Ljiljana, s.r. s u d i j a Dr Pavlica Jovan, s.r.
Za tačnost otpravkašef pisarnice Radmila Mitrović
Presuda primljena 22. marta 1982. godine u Okružnom sudu u Beogradu.