Suđenje
PRESUDA VRHOVNOG SUDA SRBIJE
KŽ.I.1167/81
U IME NARODA
Vrhovni sud Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: dr. Jovana Pavlice, kao predsednika veća, Sretena Veličkovića i Rajka Popovića, kao članova veća i stručnog saradnika Ljiljane Žikić, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog GOJKA ĐOGA zbog krivičnog dela iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ, rešavajući o žalbama optuženog i njegovog branioca izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Beograd K.460/81 od 17. septembra 1981. godine, posle sednice veća održane u smislu člana 371. Zakona o krivičnom postupku dana 16. februara 1982. godine, u prisustvu zamenika javnog tužioca Srbije Stojana Miletića, optuženog i njegovog branioca Branislava Tapuškovića, advokata iz Beograda, doneo je
PRESUDU
PREINAČUJE SE presuda Okružnog suda u Beogradu K.br. 460/81 od 17. septembra 1981. godine tako:
I. što se radnje optuženog Gojka Đoga opisane u izreci prvostepene presude pod tačkama 1, 2, 3, i 6. za koje je navedenom presudom oglašen krivim, pravno kvalifikuju kao krivično delo povrede ugleda SFRJ iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ i optuženi za to delo OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 1-jedne godine u koju se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru od 29. maja do 8. jula 1981. godine; i što se
II. optuženi Gojko Đogo sa ličnim podacima, navedenim u prvostepenoj presudi, na osnovu člana 350. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku,
OSLOBAĐA OD OPTUŽBE
da je radnjama opisanim pod tačkama 4. i 5. prvostepene presude i to:
1) u pesmi “Crni dani”, želeći da naš put u izgradnji samoupravnog socijalističkog društva prikaže apsurdnim i da smo kao društvo dovedeni u bezizlazni položaj kaže: “Bože kako ne vide da rade ćorav posao-ćorava im sveća. Vran peva na grani, došli crni dani-ćuti,dušo, ne krvavi”; i
2) u pesmi “Crnokrug na Trgu Republike” čini aluziju na navodno nedostojan položaj srpskog naroda koga poistovećuje sa ovcama koje “mirno pasu na Terazijama i osluškuju zvono na ugiču”
– čime bi, prema optužbi, zajedno sa radnjama opisanim pod tačkama 1, 2, 3, i 6. prvostepene presude učinio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ.
O b r a z l o ž e n j e
Prvostepenom presudom izrekom pod tačkama od 1. do 6. oglašen je krivim optuženi Gojko Đogo za krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora od dve godine uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru od 29. maja do 8. jula 1981. godine.
Na osnovu člana 69. Krivičnog zakona SFRJ oduzeti su primerci knjige “Vunena vremena”.
Optuženi je obavezan da plati 2.500 dinara na ime paušala kao i ostale troškove krivičnog postupka o čijoj će se visini odlučiti naknadno posebnim rešenjem.
Protiv ove presude izjavili su posebne žalbe optuženi i njegov branilac zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni, s predlogom da se prvostepena presuda preinači tako što će se optuženi osloboditi od optužbe ili ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U žalbama je zahtevano da optuženi i branilac budu obavešteni o sednici veća dru-gostepenog suda.
Branilac optuženog je podneo i dopunu žalbe ali posle zakonskog roka za izjavu žalbe, pa takva dopuna nije mogla biti uzeta u razmatranje.
Vrhovni sud je održao sednicu veća u smislu člana 371. Zakona o krivičnom postupku, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanom presudom koju je ispitao u smislu člana 376. Zakona o krivičnom postupku, i saslušao predloge i objašnjenja stranaka. Zamenik javnog tužioca Srbije je predložio da se žalbe optuženog i branioca odbiju kao neosnovane i prvostepena presuda potvrdi. Optuženi i branilac su ostali pri predlozima istaknutim u njihovim žalbama. Ocenjujući navode i predloge izjavljenih žalbi, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.
U žalbama optuženog i njegovog branioca označeni su isti osnovi pobijanja prvostepene presude. Obrazloženja žalbi razlikuju se po načinu i po sadržini pobijanja.
Optuženi u svojoj žalbi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, ne obrazlaže konkretnim razlozima.
Branilac optuženog ovaj isti osnov pobijanja obrazlaže u žalbi prekoračenja optužbe i protivurečnosti izreke prvostepene presude sa njenim razlozima. Konkretno, branilac navodi u žalbi da činjenica o zamenjivanju pesama nije obuhvaćena ni optužbom ni izrekom prvostepene presude, a ipak, je ta činjenica prisutna u razlozima presude i sud na osnovu nje utvrđuje umišljaj optuženog za izvršenje krivičnog dela za koje je pobijanom presudom oglašen krivim.
Vrhovni sud nalazi da pobijana presuda ne sadrži nijednu od onih bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 364. Zakona o krivičnom postupku, na koje drugostepeni sud povodom žalbe, saglasno članu 376. Zakona o krivičnom postupku, uvek pazi po službenoj dužnosti, a ni one bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbi branioca optuženog.
Tako, neosnovano se u žalbi branioca optuženog tvrdi da je pobijanom presudom prekoračena optužba i učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 364. stav 1. tačka 9. Zakona o krivičnom postupku. Opis dela u izreci prvostepene presude izlazi iz okvira datog opisa dela u optužbi, što znači da objektivni identitet nije narušen. Objašnjenje u razlozima presude da je optuženi uspeo da mimo redakcije izdavača ubaci inkriminisane tekstove u rukopisu radi njegovog štampanja i objavljivanja ne predstavlja radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela niti njegova zakonska obeležja. Ono samo ukazuje na jedan način postupanja optuženog u nastojanju da se inkriminisani tekstovi u rukopisu objave, što znači, da dato objašnjenje u razlozima pobijane presude ustvari predstavlja samo preciziranje okolnosti pod kojima je krivično delo učinjeno.
Vrhovni sud nalazi da pobijana presuda ne sadrži ni bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 364. stav 1. tačka 11. Zakona o krivičnom postupku, jer razlozi presude nisu protivurečni sa njenom izrekom ili sadržinom dokaza u spisima predmeta. Stoga ni ovaj navod žalbe branioca optuženog nije uvažen.
Prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza i potpunog priznanja optuženog Gojka Đoga, pouzdano utvrdio da je optuženi napisao i 1981. godine u Beogradu objavio inkriminisane tekstove sadržane u zbirci pesama “Vunena vremena”. Ova činjenica se ne osporava žalbama.
Obe žalbe su specifične u pogledu pobijanja činjeničnog stanja kao pogrešno i nepotpuno utvrđenog.
Specifičnost žalbe optuženog je u tome što on svoje nezadovoljstvo sa presudom prvostepenog suda izražava pisanjem pesme sa nazivom “Pakao i penkalo”. Nakon stihova optuženi završava žalbu sa tekstom: “Poništite moju kaznu, skinite trnov venac kojim mi je ovenčana glava”. Ne osporava se da optuženi ima pravni interes da pobija prvostepenu presudu zbog činjeničnog stanja na kome je neposredno zasnovao utvrđenje njegove krivice i primena krivičnog zakona. Međutim, iz načina na koji optuženi obrazlaže ovaj osnov pobija- nja ne vidi se u čemu se konkretno sastoji pogrešnost i nepotpunost utvrđenog činjeničnog stanja.
Specifična je i žalba branioca u delu kojim se pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ni u toj žalbi se ne obrazlaže zašto se smatra da su pogrešno utvrđene činjenice važne za presudu i da su neke, isto bitne činjenice za presudu, ostale nerazjašnjene. Nasuprot tome, branilac u žalbi ukazuje na priloženu završnu reč kao sastavni deo žalbe. Međutim, u njoj se branilac sa svog gledišta suočava sa optužbom i tumači činjenice i primenu krivičnog zakona, izjašnjava se o dokazima izvedenim na glavnom pretresu, da bi na kraju izneo i svoje zaključke kako u pogledu činjenica koje su predmet optužbe, tako i u pogledu primene krivičnog zakona. O svim tim navodima prvostepeni sud se izjasnio u pobijanoj presudi dajući dovoljne i jasne razloge zašto ih nije prihvatio. Te iste razloge prihvata i Vrhovni sud i upućuje na njih.
U tekstu priloženom uz žalbu branioca pod naslovom “Završna reč” ne ukazuje se na eventualne propuste ili greške u prvostepenoj presudi u vezi s utvrđivanjem odlučnih činjenica. Iz toga sledi zaključak da ni žalbom branioca nije dovedeno u pitanje činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom.
Polazeći od toga i od stanja dokaza u spisima, Vrhovni sud nalazi da je u predmetnoj krivično-pravnoj stvari činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno.
Pri oceni primene krivičnog zakona na delo optuženog za koje je oglašen krivim, Vrhovni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je optuženi izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ, već je našao da u radnjama optuženog opisanim pod tačkama 1, 2, 3, i 6. izreke prvostepene presude stoji bitni elementi krivičnog dela povrede ugleda SFRJ iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ. Ovo iz sledećih razloga:
Izjave optuženog Gojka Đoga u tekstovima pod nazivom “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Ovidije u Tomima” i “Zver nad zverovima”, koje su navedene u izreci prvostepene presude, u celini predstavljaju veoma teško vređanje i omalovažavanje Josipa Broza Tita dok je bio u funkciji Predsednika Republike SFRJ i Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. Te inkriminisane izjave su ujedno i klevetničkog karaktera.
Inkriminisane delove tekstova pod nazivom “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Ovidije u Tomima” i “Zver nad zverovima” iz tačke 1, 2, 3, i 6. izreke prvostepene presude karakteriše metaforičan način izražavanja sa dosta slikovitog opisa pojedinih situacija i psihološke reljefnosti ličnosti u prenosnom značenju i smislu. Karakteriše ih i prisutnost aluzija kao govorne figure u kojima se, umesto određene ličnosti, slika ličnost vladaoca sa negativnim osobinama, čiji prerogativi vladarske moći idu do te mere da se izjednačuje sa diktatorom i despotom. Koristeći se elementima folklora i mitologije, simbolima, već istaknuti podaci koji ne znače slikanje univerzalnog modela harizmatične ličnosti, onda ta ličnost prestaje da bude anonimna, a vreme događaja o kojima se piše, postaje sadašnje vreme. Na taj način se dolazi do prepoznavanja ličnosti koja postaje određeni pasivni subjekt na koji se odnose uvredljivi izrazi i neistinita tvrđenja, a što ima za posledicu povredu ugleda te ličnosti. Znači, u konkretnom slučaju iako je izostalo izričito imenovanje ličnosti koja se omalovažava i izlaže poruzi, ona se može prepoznati. Za postojanje krivičnog dela iz člana 157. Krivičnog zakona SFRJ bitno je da se iz sadržine i značenja neistinitih tvrđenja i uvredljivih izjava, kao i okolnosti pod kojima su date, može sa sigurnošću zaključiti da se ta ličnost javlja kao predstavnik najviših organa vlasti odnosno oružanih snaga SFRJ.