Suđenje
No, neko će prigovoriti: ništa iz ove pesme ne može se povezati sa ličnošću predsednika Tita. To je sasvim tačno. Ali onaj koji neprijateljski deluje, služi se i neistinama i to zlonamerno i tendenciozno. Evo, najzad, i ove pesme u celini:
ZVER NAD ZVEROVIMA
“… medveđa pećina nije imanje moje.”
“Filolog”, Slovo o medvedu
Veliki medved zver,gospodar stada mrkih beskućnikasamozvani zveri car,imao je gvozdene zubei vojsku veštih ukoljica.Po zakonu svoje zverske ćudi,klao je sve što mu na žulj stane,davio u mraku najbolje drugarei gutao svoju decu.A sad mrtav ležii šape mu ližu bezumne životinje,njušci svojoj stoka ne veruje:nije umro, već se ućutao!
Niko ne sme da mu izmeri rep i ogledalo pod nos prinese,
može zver da vaskrsne
i sedne na “Stolicu”.
Prema tome, on ovom pesmom govori kako “veliki medved zver… i samozvani zveri car”, gvozdenim zubima i vojskom, po zakonu svoje zverske ćudi, kolje sve što mu na žulj stane, i davi u mraku najbolje drugare i guta svoju decu. A sada mrtav leži dok mu šape ližu bezumne životinje koje ne veruju da je umro, već da se samo ućutao i plaše se da zver ne vaskrsne i ponovo ne sedne na “Stolicu”. Po nalaženju ovog suda ovo predstavlja jasnu i direktnu aluziju na pokojnog predsednika Tita, grubo vređa njegovu ličnost i osećanja naših naroda prema njemu. Ali on tvrdi da je to poštovanje prema predsedniku Titu lažno i iznuđeno strahovladom.
Eto, to su viđenja suda o ovim pesmama i njihovim porukama. Odbrana ističe da sud nije ovlašćen da ceni i tumači pesme. To je tačno kada se tiče estetske strane poezije. Ali je ovlašćen da ispituje da li u njima ima elemenata krivičnog dela, da li je u pitanju, u konkretnom slučaju, neprijateljska propaganda.
I nije sud prvi koji je ovako pročitao te pesme, preveo metafore i izrekao da se radi o neprijateljskoj knjizi. Zar to nisu najpre učinili organi “Prosvete”, prvenstveno Književne redakcije.
U ovoj redakciji nalaze se, kako to svedok Petar Džadžić kaže, ugledni intelektualci i književnici, koji su zahtevali da im se prethodno da po primerak ove knjige, kako bi se o njoj izjasnili, što je i učinjeno, pa je sutradan ta ocena i data. Iz zapisnika sa te sednice, kojoj su prisustvovali i Petar Džadžić, Petrović i Komnenić, proizilazi da je zauzet jasan i jedinstven stav: da knjiga sadrži uvrede, da je pamfletskog i neprijateljskog karaktera. Rečeno je: članovi ove redakcije su čitali knjigu m tada doneli svoj sud. Znači, čitali su, mislili i onda govorili o knjizi. Optuženi je pitao svedoka Džadžića da li su članovi ove redakcije mogli slobodno da se izjašnjavaju o ovoj knjizi s obzirom na činjenicu da je prethodnog dana bilo već izdato saopštenje o knjizi. Svedok Džadžić je kazao da se radi o veoma značajnim ličnostima kulturnog i javnog života i da on veruje da nikakva odluka bilo koga tela nije u stanju da prejudicira njihov moralni i intelektualni stav za koji su pozvani da ga iznesu. Ova Književna redakcija vodi izdavačku politiku u “Prosveti”, pa nema sumnje da su oni pozvani, i stručni, da daju svoje mišljenje i ocenu o knjigama koje izađu.
U ovom predmetu saslušani su svedoci Petar Džadžić, Branislav Petrović, Milan Komnenić, Svetlana Velmar-Janković, Jordan Živković i Živka Nikolić. Saslušani su oni i u prethodnom postupku.
O delu iskaza Petrovića, Komnenića i Velmar-Janković koji se odnosio na to da li su postojale razlike između rukopisa i objavljene knjige, bilo je reči ranije.
Svedoci Džadžić, Petrović, Komnenić i Velmar-Janković iznosili su svoja viđenja ove knjige kako u prethodnom postupku tako i na glavnom pretresu.
Prilikom saslušanja ovih svedoka na glavnom pretresu postavilo se pitanje da li je trebalo da svedoci iznose mišljenje o ovoj knjizi. To je pravno pitanje. No, oni su hteli, i na glavnom pretresu, da iznesu svoja mišljenja, svoja viđenja ove knjige.
Inače, svedoci se, shodno odredbama Zakona o krivičnom postupku, ispituju o određenim činjenicama i okolnostima vezanim za predmet raspravljanja. Međutim, često je svedok, zavisno od vrste predmeta, prinuđen da iznese i svoje mišljenje. U ovom predmetu se radi o specifičnom slučaju, gde je teško povući čvrstu granicu gde se završava dužnost svedočenja onoga što je svedoku o predmetu raspravljanja poznato, a gde počinje davanje mišljenja ili stručna ocena nekog pitanja. Zbog toga sud i nije ovim svedocima predočavao ove, osim u dva slučaja, sporne pesme da bi dali svoju ocenu i mišljenja o njima. Ali, oni su, što je rečeno, hteli da raspravljaju, pa je sud dužan dati svoju ocenu njihovih iskaza i u tom delu.
No, najpre jedna opšta ocena iskaza ovih svedoka: svi su oni menjali svoje iskaze iz prethodnog postupka, a neki sasvim bitno. U daljem izlaganju razmotriće se i oceniti njihovi iskazi.
Svedok Petar Džadžić je u vreme kada je knjiga izašla iz štampe obavljao dužnost glavnog i odgovornog urednika. On je sigurno u pravu kada kaže da nije zadužen, kao glavni i odgovorni urednik, da čita rukopise, osim na zahtev urednika koji se iskazuje u slučajevima kada je rukopis iz ovih ili onih razloga sporan, a mišljenja urednika neusaglašena. Za knjigu “Vunena vremena” kaže da se sa njom prvi put sreo 12. maja 1981. godine. U zapisniku iz prethodnog postupka stoji sasvim jasna i određena izjava ovog svedoka: da je odmah uočio o kakvoj je sadržini reč i da su odmah održani određeni sastanci na kojima je data ocena ove knjige i to pre nego što je to bilo ko drugi učinio. Tada je izneo mišljenje prema kome veći broj pesama nema nikakvu tzv. poetsku višeznačnost, već predstavlja direktne i grube pamfletske aluzije na simbole i tekovine revolucije. Isto tako je naveo, u prethodnom postupku, da su na sastanku Književne redakcije, pojedinačnim izjašnjavanjem, komentarisali o knjizi i izrazili svoju ocenu o kojoj je napred već bilo reči.
Svedok Džadžić, koji je na pomenutom zapisniku izneo određeno svoj sud koji je napred naveden, na glavnom pretresu govoreći dosta duže, u nekoliko ublažava i modifikuje neka viđenja. Ali i ovom prilikom kaže da su, pored Književne redakcije, i programski saveti OOUR “Izdavačka delatnost” i IRO “Prosveta”, imali iste stavove, da su svi članovi, u većoj ili manjoj meri, imali jasne objekcije idejno-političkog karaktera.
Govoreći o pesničkom jeziku, o metaforičnom kazivanju, svedok kaže da je taj jezik teško svodljiv na besprizivnu egzaktnost čak i kada se mogu, sa stanovišta kritičke refleksije, pojedini segmenti označiti kao jednoznačni. I dalje: da jednoznačnost u poeziji nije isto što jednoznačnost, na primer, u publicistici i nauci. Ovo je verovatno sve tačno. Ali, sud je u uverenju da je svedok sve to svakako imao u vidu i ranije kada je davao iskaz u prethodnom postupku, gde jasno kaže da jedan veći broj pesama nema nikakve tzv. poetske mnogoznačnosti, već predstavlja grube i direktne aluzije na simbole i tekovine revolucije. Istina, on na glavnom pretresu kaže – navodeći najpre da autor u priličnoj meri fiksira jedan model harizmatske ličnosti, vladaoca koji ima sve prerogative vladarske moći i da pri tome koristi elemente folklora i mitologije – da po njegovom mišljenju u asocijativnom poetskom spletu ove knjige postoje iskazi i aluzije koji se usmeravaju i na našu stvarnost i na ličnosti koje možemo označiti kao simbole naše društvene stvarnosti. Ovaj svedok, takođe, na glavnom pretresu kaže da on ostaje pri svome viđenju ove knjige i da od celine smisla iskaza iz istrage ne odustaje. Sud se, ipak, ne može oteti utisku da je svedok Džadžić ipak nastojao, pogotovu nekim opštim razmatranjima, da u izvesnoj meri ublaži ranije izrečen sud i viđenje ove knjige.
Svedok Branislav Petrović je u biti izmenio iskaz iz prethodnog postupka. Da bi se te razlike bolje uočile, izneće se oba iskaza.
Već je ranije rečeno da je svedok u prethodnom postupku kazao da rukopis, kada mu ga je optuženi vratio, nije čitao i da je mislio, kada je optuženog u šali upitao da li ima nečega protiv naroda i države, da on ne može tako nešto da napiše.
Isto tako je navedeno da je svedok izjavio da je u knjizi video da su objavljene pesme koje on nije čitao u prvom rukopisu. Za pesmu “Crnokrug na Trgu Republike” za koju u prethodnom postupku kaže da nije bila u rukopisu, navodi da je ta pesma “ujedno i najcrnja, najodvratnija” i misli “da bi i druge pesme imale mnogo manje negativno određenje da nije ove pesme”. Ovako, i te druge dobijaju drugi smisao i može se “sigurno govoriti o nekoliko pesama neprihvatljivih i o mogućnosti negativnog asociranja”. Za pesmu “Svetilište oca Crnboga” kaže – da je bila u rukopisu – da je “ne bi pustio jer u sebi ima stihove pogubne asocijativnosti”. Još kaže da je sigurno da nekoliko pesama iz te zbirke nikad ne bi pustio da se štampaju, posebno nekoliko neprihvatljivih stihova.
Ovo je, dakle, ono što svedok navodi u prethodnom postupku. Na glavnom pretresu, u dužem, slobodnom izlaganju, bez postavljanja pitanja vezanih za smisao i poruke pesama, iz izreke presude (jedino su predočavane protivrečnosti između ova dva iskaza) svedok je dao drugačiju ocenu ove zbirke i nekih mogućih asocijacija za neke pesme navedene u izreci presude.
On, naime, kaže da je bio istinski obradovan kada je Gojko Đogo, jedan od najboljih pesnika svoje generacije, ponudio zbirku svojih pesama “Prosveti”. Radilo se o afirmisanom pesniku koji je dobijao određene nagrade, da je to pesnik izvesnog senzibiliteta koji je obogatio leksiku našeg pesništva. Još je naveo da kod njega ima pesama antologijske vrednosti.
Sud se nije upuštao u ocenu ovih navoda svedoka Petrovića, jer to nije zadatak suda. Ali, sud može ceniti nešto drugo iz iskaza svedoka Petrovića. No, prethodno treba reći da svedok navodi da je, kada je dobio poziv od istražnog sudije, knjigu čitao jednu celu noć i još jednu noć da bi o njoj stvorio mišljenje. Napred je već rečeno, šta je u istrazi kazano. Kada se to ima u vidu, i okolnost da je on, kao urednik, za kratko vreme morao da pročita mnogo rukopisa i da odabere samo nekoliko za štampanje, a uz to se radi o značajnom pesniku, onda je sigurno da je ovakvo izlaganje u prethodnom postupku plod njegovog ubeđenja i onakvog viđenja pesama koje pominje. Pri tome treba imati u vidu i činjenicu da je svedok učestvovao na sastancima u “Prosveti” i da je još i tada čitao knjigu. I tamo je govorio, što je već delimično rečeno, da “stihovi koji su se pojavili u štampanoj knjizi” ne bi kod njih troje urednika “prošli ni u ludilu”.
Sud veruje svedoku da je knjigu čitao sa ciljem da pomogne istini i da je to činio sa viših pozicija nego što mogu biti dnevne pozicije, jer svet pesnika nije samo svakodnevni svet. No, sud veruje da je to bio njegov cilj još od samog početka čitanja ove knjige.
Pominje svedok, dalje, da je slučaj knjige “Vunena vremena” nastao kao “rezultat jedne neverovatne i paklene asocijativnosti”. A ta paklena asocijativnost sastoji se, po ovom svedoku, u sledećem: normalna asocijativnost koju on može sebi da dozvoli jeste da se za najveći simbol naše revolucije mogu vezati samo lepe reči. Za njegovo ime mogu se vezati samo takve reči kao što su: žitno klasje, ljubica bela, da, dakle, samo te reči mogu asocirati na najveći simbol naše revolucije. Prema tome, kako reči suprotne od lepog mogu asocirati na najvećeg čoveka naše epohe pita se svedok. Sud je duboko uveren da svedok lično za najveći simbol naše revolucije veže samo lepe reči. Međutim, on sam u prethodnom postupku kaže da u ovoj knjizi ima stihova pogubne asocijativnosti. Pored toga, izgleda da on gubi iz vida činjenicu da se, eto, nađe poneko koji ne misli kao on i naši narodi u celini. Zbog toga, većina njegovih navoda sa glavnog pretresa ne mogu biti ubedljivi. Iz njegovog iskaza proizilazi, sasvim jasno i određeno, još nešto: da je želeo i nastojao da pomogne optuženom. Nije greh i časno je promeniti iskaz ako je to plod ubeđenja svedoka i rezultat novih sagledavanja. Sud nije ubeđen da je ovde taj slučaj. U ovakav zaključak uveravaju sud i činjenica da se svedok, ako se već izjašnjava o knjizi, a zna koje su pesme predmet raspravljanja, konkretno ne osvrće pojedinačno ni na jednu pesmu kako bi istu analizirao kad već želi da se o knjizi izjašnjava.
I svedok Milan Komnenić je u jednom dužem izlaganju na glavnom pretresu izneo dosta onoga što spada u domen književne kritike, subjektivnih ocena i sudova o poeziji, navodeći da sudovi o poeziji predstavljaju jedan od najdelikatnijih poslova kojih se ljudski um, ili duh, mogu latiti, da jedno književno delo, po modernim shvatanjima, predstavlja tvorevinu u kojoj sudeluje stvaralac, dakle pisac i čitalac, da je književni sud uvek subjektivan, manjkav, ograničen izvesnim uslovnostima, bilo onoga ko ga daje, bilo onoga ko ga prima, itd. Verovatno je sve ovo tačno što svedok kaže, ali se ni on, sem u vezi sa jednim detaljem iz pesme “Crnokrug na Trgu Republike”, ne osvrće, ne ocenjuje pesme koje su predmet raspravljanja. Za knjigu kaže da je ona produžetak Đogovog pomnog i minucioznog istraživanja izvesnih mitoloških elemenata i legendi, praznoverica, bajki i folklora, da je pesničko delo jedna mreža u kojoj se mogu naći biseri, ali u koju se može biti i ulovljen. Neće se sud upuštati u ocenu ovih navoda jer to nije ni zadatak ni ovlašćenje suda.
U prethodnom postupku svedok Komnenić nije ovako govorio o opštoj oceni ove knjige niti da se radi o mnogoznačnosti svih pesama. Rekao je: “Sa knjigom u ovom obliku se potpuno ne mogu saglasiti, jer su moja idejno-politička uverenja dijametralno suprotna pojedinim mestima ove knjigom u ovom obliku se potpuno ne mogu saglasiti, jer su moja nego su, što je inače bilo neminovno, vrlo slaba poezija”.
U tom zapisniku isto tako kaže da je autoru rekao da je pravo svakog čitaoca na različite asocijacije, a poezija kao umetnost pruža mogućnost različitih asocijacija. Ali je tada još rekao da kao pisac drži da je stvaralac “dužan ukloniti mogućnost asocijacija ove vrste koje vode ka zaključku da je reč o nizu uvreda”.
Na sastancima u “Prosveti” on je rekao da se suština ove knjige krije između prve verzije i konačnog oblika knjige. Pored onoga što je već ranije rečeno da je svedok govorio na sastancima Književne redakcije on je tamo još kazao: “Kada sam (knjigu) juče pročitao, bio sam iznenađen. Cela knjiga me je zaprepastila”. I tada iznosi tvrdnju da nije video sve pesme u rukopisu koje je čitao.
Pošto je ovaj svedok poznati pesnik, a kaže da se bavio i književnom kritikom, sud veruje da on ni tada, dok je istupao na sastancima u “Prosveti”, i davao iskaz u prethodnom postupku, nije izgubio iz vida ovo što je govorio na glavnom pretresu, na primer: da donositi sud o poeziji predstavlja jedan od najdelikatnijih poslova kojih se ljudski um ili duh mogu prihvatiti. Ovaj svedok, ipak, i na glavnom pretresu kaže nešto što u određenoj meri, iako ne onako određeno kao u prethodnom postupku, potkrepljuje njegovo ranije kazivanje. Tako, on kaže da zna da su pojedina mesta iz ove knjige kod njega probudila asocijacije o kojima je bilo dosta reči u javnosti. I dodaje, da zna da neke od tih asocijacija lete “na jedno mesto gde se već sakovao simbol našeg postojanja, naše današnjice”. Istina, on dodaje da su ljudi, ne pročitavši knjigu, poverovali “da je reč isključivo o tome”.
Ranije je navedeno šta je svedokinja Svetlana Velmar-Janković navela, u prethodnom postupku, o tome kakva je razlika bila između rukopisa i objavljene knjige, a šta na glavnom pretresu, a data je i ocena njenih iskaza u tom delu. Međutim, ona u prethodnom postupku daje i svoje viđenje, istina, kratko ove knjige. Taj deo njenog iskaza daje se u celini, da bi se jasno videlo da li je to što je rečeno afirmativno, kako to na glavnom pretresu ističe ili ne. Taj deo glasi: “Pročitavši knjigu, zaključila sam da je Gojko Đogo ovim pesmama objavljenim u štampanoj knjizi dao čitaocu mogućnost asocijacija koji daju mogućnost da se da jedno neprihvatljivo značenje. Tako je na primer pesma “Crnokrut na Trgu Republike”, poslednja u zbirci, nesumnjivo pamfletskog karaktera i na izvestan način daje ključeve za moguće tumačenje zbirke”. Sud nalazi da ovo što je navedeno ne može ukazivati na to da se radi o afirmativnom mišljenju.