Suđenje
OVIDIJE U TOMIMA
Ko je živeo u svoje vreme,
slavio je njegov rođendan,
ti nisi živeo u svoje vreme,
– čekao si njegov kraj.
Tako je tvoje vreme za uvek prošlo!
Jer, to je bilo njegovo vreme,
i bolje bi bilo da nisi ni živeo,
nego što si živeo u njegovo vreme.
Živeli su mutavci i izmećari,telali i tunguzi, gmizavci i prelivode,krpelji i gnjide,živeli su svi koji su bili srećni,što žive u njegovo vreme,samo ti nisi.Ne živi ko provede život,čekajući da nekom odzvoni.Onaj što broji dane,sebi broji.
Toliki su krstovi postali tantuzi,
poderane čizme i svete knjige,
krune i žezla trunu po muzejima,
– jednoga će dana i njegova zvezda pasti
deca će je gurkati prstom,
o nebeskom plišu,
jastuka u vitrini.
Samo, šta ti imaš od toga?Oni što dolaze neće ni znati,da je Cezar imaopotkove na nozi.
Pisana je, prema manuskriptu juna 1979. godine.
Dovodeći ovu pesmu u širi kontekst ovog dela i već citiranih pesama, zaključuje se da je smeštena u ovo vreme i da je usmerena na ličnost predsednika Tita i na naše odnose. U prvoj strofi kaže: “Ko je živeo u svoje vreme, / slavio je njegov rođendan, / ti nisi živeo u svoje vreme / – čekao si njegov kraj”. Zar nije jasno da govori o određenom, našem trenutku, o ličnosti predsednika Tita, čiji se rođendan, u sklopu Dana mladosti slavi u ovoj zemlji, i koji se slavi i posle njegove smrti.
Dalje kaže da je ovo bilo njegovo vreme, da se čeka njegov kraj, da bi konstatovao: “…i bolje bi bilo da nisi živeo / nego što si živeo u njegovo vreme”, a zatim tvrdi da su u njegovo vreme živeli i bili srećni mutavci, izmećari, telali i tunguzi, gmizavci i prelivode, krpelji i gnjide, živeli su, dakle, samo oni koji su bili srećni što žive u njegovo vreme. Time što tvrdi da su živeli samo mutavci… on hoće da kaže da su društvene položaje zauzeli ljudi negativni (izmećari, telali itd.), dok svi ostali nisu živeli u svoje vreme.
Zar on ne smešta ovu pesmu u naše vreme i prostor kada kaže: “Ne živi ko provede život / čekajući da nekom odzvoni. / Onaj što broji dane, / sebi broji”. Isto tako sud nalazi da on u ovoj pesmi, kao i u ranijim pesmama koje su navedene, govori o čoveku koji živi i čiji kraj najavljuje, a što se vidi i iz stihova gde kaže: “ jednog će dana i njegova zvezda / pasti / i deca će je gurkati prstom / po nebeskom plišu / jastuka u vitrini”.
I pesma “Crni dani” mora se dovesti u širi kontekst ovog dela i navedenih pesama. Onda sasvim jasno postaje da se jedna pamfletska aluzija iz jedne pesme nadovezuje na drugu iz sledeće pesme. Sud je čuo za mišljenje da onaj ko pristane da “prevodi” metafore da im može pridati bilo kakvo značenje. Ali, evo, i ove pesme u celini:
CRNI DANI
Stari mrak
crveno jaje sneo
– pas ga izeo? pas ga izeo.
Crven zrak
izleg’o tića vrana
– kob ga kobila, kob ga kobila.
Lovila ga tmasta braća
praznim praćkama
– žbirima i tamnicama.
Bože kako ne vide
da rade ćorav posao
– ćorava im sveća.
Vran peva na grani,
došli crni dani
– ćuti, dušo, ne krvari.
Sud nalazi da ova pesma, čitana u celini, jasno ukazuje da je optuženi želeo da naš put u izgradnji samoupravnog socijalističkog društva prikaže apsurdnim i da smo mi, eto, kao društvo u celini dovedeni u bezizlazan položaj.
“Crnokrug na Trgu Republike” je možda svojevrsna bajka, koja na svojevrstan način okuplja različite životinje, pa i one mitološke, i koje se, eto, uznemiruju uoči neke kataklizme. Ali je sigurno da je smeštena u ovaj naš grad i da toponimi nisu bez značaja za pravilno razumevanje ove pesme. Nisu ni slučajno uzeti. On pominje i Dedinje i starog štakora, reči pogubne asocijativnosti. Dok sav taj krug mitskih i drugih životinja poseduje tu moć predosećanja kataklizme, samo te glupe ovce, “svete srpske životinje”, tu moć ne poseduju, već mirno pasu na Terazijama i osluškuju zvono na ugiču. Po shvatanju ovog suda, ovim optuženi jasno kazuje da je nedostojan položaj srpskog naroda koga poistovećuje sa ovcama. Ne znamo da li su ovce senovita bića, kako to optuženi navodi, ali ako jesu, jasno je čije duše u njih useli.
I ova pesma se navodi u celini, kako bi se citirani stihovi čitali u kontekstu cele pesme.
CRNOKRUG NA TRGU REPUBLIKE
Konji njište,Kidaju uzde i amove,bronzani vranac vuče svog konjanikapo Trgu Republike,tandrču izvaljeni arnjevi,prevrnuta kola, prosuta mešina;unezverene koze beže, u pećine:neko im otvorio Narodno pozorište,zapinju sise za stolice,mleko curi s pozornica,jarići mokre niz noge n obrću rogovena predstavnike sedme sile:ne vole ulogu munje u predstavi,a iza zavese jednorog jauče:nesretne gospe pipajunjegovu tvrdu izraslinu;mačke začepile ćoškove i ćumeze,sevaju sitni sekutićii staklenci zenica iz zajaženih rupa:
jedna maca iz “Lotosa”
šapicama pridržava mrtva miša
a ne sme da ga ćapi,
stigli su i delegati Književne komune
da se poklone svome gazdi,
stari štakor sa Dedinja
i mlade mišice sa železničke stanice,
pušine iz gradske trbušine,
iz vrzina i magacina,
iz Preka, sa reka,
pacovi sa Dorćola, od donje mahale,
iz gaća predsednika opštine
– drhte na Zelenom vencu.
Samo glupave ovce,svete srpske životinje,mirno pasu Terazijamai osluškuju zvono na ugiču.
A kud su nestali automobili i bravari iz gradskog života?
pita pisac što ne razlikuje dž i đ, č i ć.
– Baćuška,
oni su prognani iz centra,
ovo je pešačka zona,
ovde se trese zemlja
– zar ne umeš da pročitaš.
Tačno je to da se jedna vrsta poskoka zove crnokrug (ovde ovo navodimo bez namere da u sklopu cele pesme tumačimo reč crnokrug) a ona je opaka i otrovna, jednom rečju, kako to narod kaže – poganac.
Nije sporno da pesma “Zver nad zverovima” nije bila u rukopisu koji su urednici čitali. Po svojoj sadržini i asocijacijama ova pesma je, da se upotrebi izraz jednog svedoka, najpogubnija. Novi rukopis, sa ubačenim pesmama, optuženi predaje uredniku prvih meseci 1981. godine. Jasno je svima da optuženi zna kakve asocijacije ova pesma može izazvati, pogotovu što je daje za štampanje ni desetak meseci posle smrti i sahrane predsednika Tita. Pa ipak urednika o tome ne obaveštava. Zašto? Videće se kasnije.
Optuženi kaže da ova pesma pripada celini pesama koje govore o različitim životinjama. Ako u njoj ima nekih asocijacija, onda su one, kako kaže, pre svega bogumilskojeretičkog karaktera. Smatra da je nedopušteno istrzati neke stihove, pa reći da oni blate i aludiraju na predsednika Tita. Dalje kaže da je ova pesma pisana još 1971. godine, da je koristio podatke sa nekog predavanja gde je govoreno o okolnostima Staljinove smrti. I da, dakle, ona može asocirati na Staljina.
Piše u manuskriptu da je ova pesma pisana 1971. godine. Sve pesme iz objavljene zbirke nalaze se u ovom manuskriptu složene po ciklusima. I istim redom kao i u knjizi. Neke pesme iz ovog rukopisa pisane su pre dosta godina, a neke pre godinu ili dve. Ovde se misli i na pesme koje se ne pominju u izreci presude. Ova pesma pisana je na peliru, koji blešti svojom belinom, čistoćom i neoštećenošću. Kaže da tu pesmu nije prepisivao. Papiri na kojima su pisane pesme iz ranijih godina tako ne deluju. Ova pesma ranije nije objavljivana.
Već je rečeno da optuženi nije uredniku kazao da je ovu pesmu naknadno ubacio u rukopis. Kod takvog stanja stvari, a dovodeći u vezu ovu pesmu sa ostalim pesmama o kojima je već bilo reči, i negativnom ocenom optuženog o ulozi predsednika Tita, i negativnom ocenom društveno-političkih prilika u našoj zemlji, jasno je da optuženi pravi direktne aluzije na predsednika Tita. I ova je pesma izazvala reagovanje i to vrlo oštro, pa i onih koji znaju dobro da čitaju poeziju.