Suđenje
No, evo pesme u celini:
SVETILIŠTE OCA CRNBOGA
Naša sveta nedelja ima 365 dana,
prestupnog dana nema,
naša godina – zgrčka traje već 40 godina
i još se nije završila.
Naš svetac nikad neće umreti,godine mu unazad brojimo,mlađi je nego lane,i nove zube ima, očnjake.
Oko njega se kolo vrti,ne igraju samo mrtvi i vezani.
Na uho mu pevaju tri-četiri slavuja,u rukavu drži pet-šest gujaa stoku mu čuva sedam-osam vlašića.
Male zvezde imaju velike ovčarske pse,svaka guja ima stotinu gušterica,a svaki slavuj ima svoj orkestaru kome svira hiljadu gajdaša.Naše je svetilište poznato u svetu.Kad naš prorok govori,slušaju crni i beli.Više ne zurimo u mračan životinjski drobI ne čitamo horoskop,mi znamo svoju sudbinu.
Kažu da u proročištima smrdi.Kod nas toga nema, nema čireva,mi odsecamo zdravo meso,pre nego istruli.
Zar nije jasno, kada se ova pesma čita u kontekstu, da se sve to odnosi na ovo naše, jugoslovensko vreme i prostore i na ličnost predsednika Tita.
Objašnjavajući kako je nastala ova pesma, optuženi najpre kaže da on ne bi mogao da odgovori šta je mislio, šta je ovom pesmom hteo da kaže. U protivnom, pisao bi, kako kaže, prozu. Ali ipak navodi da se ovom pesmom asocira ne jedno pagansko božanstvo i da je to jedino pesničko, metaforično i fantastično viđenje proročišta toga božanstva. Dalje kaže da je Crnobog najveći slovenski bog donjeg sveta, da je on imao svoga para, – Belboga, da su žrtvenici tih bogova bili jedan pored drugoga, da su ovim božanstvima prinošene žrtve itd. Sigurno je tačno da je Crn bog htonični bog. No pitamo se: može li ova pesma asocirati na to da je optuženi mislio na ovog Crnoboga i njegovo svetilište. Zar on nije dao dovoljno elemenata, egzaktnih činjenica, na osnovu kojih se da zaključiti da je mislio na naše vreme, jugoslovensko društvo i ličnost predsednika Tita. Koristi on mitske i religijske motive i simbole. Ali, kako to recenzent reče, pesme optuženog sežu u prošlost, ali sa svim elementima koji ih situiraju u kontekst moderne. To i sam optuženi, na određen način, kaže kada iznosi svoju zabrinutost, za savremeni svet, koji je svež, kako kaže, pun kultova i crnih bogova, bogova mraka, i da postoji nešto prokleto u čoveku što ga tera da odanost, na tu religioznu poniženost pred tim novim božanstvom.
Za pesmu “Balada o Ćesarevoj glavi” kaže da sam naslov upućuje na neka ćesarska vremena, na cezara i cesarstvo kao model vladavine, neograničene moći jedinke, privatizacije vlasti. Kao oblik vladavine, diktature, i diktatori, i danas se, kako kaže, nameću u svoj svojoj složenosti. Optuženi, zatim, govori o ćesarskim vremenima u Bosni i Hercegovini, o istorijskim činjenicama, o narodnim predanjima iz tih vremena o tome da su jači i moćniji hercegovačkim ustanicima, kada su se skoro bili oslobodili od Turaka, zašarafili cesarsku glavu na ramena, itd. Potom govori o svojim putovanjima i gledanju bronzanih glava raznih diktatora, da su nekad te bronzane glave odlazile u livnice, da nekada se, eto, pojavljuju i u muzejima. Zbog toga je, kaže, ispevao jednu baladu o tome kultnom predmetu, o bronzanoj glavi u preseku kroz različita vremena, i da su sve to bila polazišta odakle je krenuo stvarajući ovu pesmu. Objašnjavajući neke stihove iz ove pesme on na prvom pretresu navodi, pošto je kako kaže ovde mislio i na Franju Josifa, da je Austrougarska imala 20 miliona stanovnika.
Austrougarska je skoro 40 godina držala pod okupacijom Bosnu i Hercegovinu. Tamo su vladara u narodu nazivali Ćesarom. Nema razloga da se optuženom ne poveruje da je u muzejima ovog našeg kontinenta viđao razne bronzane glave, raznih vladara i diktatora. Ali da li sve to može, kada se ova pesma čita i analizira, ukazivati da je ova pesma usmerena ka tome što optuženi tvrdi. No, najpre evo i ove pesme u celini.
BALADA O ĆESAREVOJ GLAVIPred jednom bronzanom replikom
Jedna teška glava
izlivena u bezbroj komada,
tvrda i svojeglava – misli za nas.
Svaka kuća, vrt i ulica,
imaju svoju glavu.
Jedan rudnik olova i cinka,
i jedna velika livnica u glavnom gradu
rade za samo tu glavu.
Tolike su glave pale,
sa svog postolja,
da ovu bronzanu zašarafena naša ramena,da mi pod njom povijamo leđa,Uzalud bozi zbore,da ne obožavamo mračne idole,pred bronzanom glavom kleče,vojnici i žreci, sluge i sudije.Hvale je trgovci po vašarimai bolesnici u posteljama.Oni što prose i kradu,odvajaju procenat za glavu.Zahvaljujući njenoj vrtoglavici,rastu banane u Dalmaciji.Više ne slavimo spasitelja,što je od kamenja pravio hleb,za svoj narod,i mi imamo takvu glavu:jedna kašičica njenog mozga,nahrani 20 miliona glava.Kad se pokoljemo oko stola,ona udarom groma,izmiri žrtve i ubice.Dok nam munja kosti krcka,potpaljuje katran oko srca,ali i ono drhti od straha,da se ne ohladi majstorica glava.Ako njena baterija crkne,šta će tolike glave mrtve ?Oni koji pamte šta je bilo juče,
znaju i kraj priče:
– Neko će, kažu, sići s uma
i baciti u kotao glavu –
da se kuva,
istopiće se i njena lobanja
i doći će kraj bronzanog doba.
Ali, o tome šta će biti sutra,
neka drugi neko glavu lupa,
proroci imaju mošti i slavu,
a ja više volim živu glavu.
Prema manuskriptu pesma je pisana krajem septembra 1979. godine.
Prvo da vidimo, kada se cela ova pesma ovako čita u celini, da li se ona odnosi na ta ćesarska vremena, danas od nas dosta udaljena. Zar se neodoljivo ne nameće zaključak da je ona smeštena u ovo sadašnje vreme. To početni stihovi jasno ukazuju: “Jedna teška glava, /izlivena u bezbroj komada, /tvrda i svojeglava,/ misli na nas”. Ako je tačna jedna misao optuženog: da se nešto ne može nazvati direktnom aluzijom, ako se ono ipak ne naslanja na bilo koji element istine, onda u ovoj pesmi možemo naći takvih elemenata koji ukazuju na jasne i direktne aluzije, na ovo naše vreme i na ličnost predsednika Tita.
No, pre navođenja primera treba prethodno nešto reći, da ne bi bilo zabune, pogrešnog shvatanja ili nerazumevanja, o čemu će kasnije, pri pravoj oceni činjeničnog stanja, biti više reči. Element ovog krivičnog dela je zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika a to je svakako prikazivanje koje se zasniva na činjenicama ili samo delimično zasniva na činjenicama, a mesto tako i ona koja sadrže netačnu interpretaciju činjenica.
Pored već citiranih stihova koji ukazuju da je ova pesma usmerena na ovo vreme i da se radi o direktnim aluzijama na ličnost predsednika Tita, i drugi stihovi to ukazuju. U pesmi se kaže da svaka ulica, vrt i kuća ima svoju glavu. Znano je svima da svaki grad i veće mesto naše zemlje, kao izraz izuzetnog poštovanja ličnosti ili dela predsednika Tita, ima ulicu koja nosi njegovo ime, da u parkovima ima njegovih bista i statua, da svi javni objekti poseduju njegove slike i biste. A stihove: “Zahvaljujući njegovoj vrtoglavici, rastu banane u Dalmaciji”. Suvišno je komentarisati. Evo i ovih stihova “Više ne slavimo spasitelja /što je od kamenja pravio hleb/ za svoj narod /i mi imamo takvu glavu:/ jedna kašica njenog mozga nahrani 20 miliona glava”. Sud je s uverenjem da je više nego jasno da se ovde radi o sasvim direktnoj i jasnoj aluziji na našu zemlju i predsednika Tita. Napred je već rečeno da je optuženi najpre govorio da je ovim stihovima mislio na Austrougarsku, pošto je ona, u vreme aneksije, imala 20 miliona stanovnika. Sasvim je jasno, iz reči samog optuženog, da to ni približno nije tačno. Ali, zanemarimo to, i pod pretpostavkom da je to tačno, sud nalazi da ni tada, kad se pesma čita u kontekstu, asocijacije u tom pravcu ne bi mogle ići. Jedan od svedoka u svom iskazu reče da taj podatak – da je Austrougarska imala 20 miliona stanovnika treba uzeti u obzir ako je tačan s obzirom na to da se upotrebljava reč ćesar u naslovu.
Iz ovoga što je napred navedeno da se sa osnovom zaključiti da je i ova pesma situirana u naše prostore i vremena i onda, jasno proizlazi da optuženi ovde misli na ličnost predsednika Tita da, eto, jedna bronzana glava, tvrda i svojeglava, misli na nas, da svaka kuća, vrt i ulica ima tu glavu.
I onda, po njemu, jedan rudnik olova i cinka i jedna velika livnica u glavnom gradu radi samo za tu glavu. I dalje, da su mnoge glave pale sa svoga postolja da ovu bronzanu glavu zašarafe na ramena našeg naroda, pa dalje nastavlja, onako kako je to u izreci presude, pod 2, navedeno.
Da je ovakvo uverenje suda ispravno, ukazuju i stihovi u kojima se ličnost po kojoj su izlivene te bezbrojne bronzane glave očigledno tretira živom. To se vidi iz stihova gde postavlja pitanje šta će biti ako njena baterija (što znači život) crkne. On pretposlednjom strofom predviđa negativnu istorijsku ocenu te ličnosti, govoreći da oni što pamte šta je bilo juče znaju i kraj priče: da će neki sići s uma i baciti u kotao glavu da se kuva, da će se i njena lobanja istopiti i da će doći kraj bronzanog doba. Ovakvo viđenje suda oslanja se i na poslednju strofu, gde se kaže da će budućnost, kao vreme koje tek treba da nastupi, razrešiti ulogu ličnosti o kojoj se govori u ovoj pesmi. Kod ovakvog stanja stvari sigurno je da se sve ovo ne može odnositi na Franju Josifa i ćesarska vremena. On i stihovima: “Kada se pokoljemo oko stola, / ona udarom groma / izmiri žrtve i ubice”, čini jasnu aluziju, ružnu i neprijateljsku, na izuzetan doprinos predsednika Tita pri rešavanju unutrašnjih konfliktnih situacija i problema.
Za pesmu “Ovidije u Tomima” optuženi kaže da je njome hteo da prikaže ovoga velikog pesnika koji je živeo u egzilu, da je pesnički subjekt ovaj pesnik, prognan u Tome, koji je tamo pisao svoje elegije. Prema tome, kaže da u ovoj pesmi nema ništa o našoj situaciji, ništa o našim vremenima. Ali dodaje da je u ovom našem veku bilo, i ima, dosta velikih i malih diktatora u čijim je rukama gvozdena moć i sila bez priziva. I pesnik ima pravo da peva o tome i da se bori protiv zla. Dalje kaže da i deca u školi znaju za Ovidija i da ga je Cezar prognao.
U pravu je optuženi: znaju sigurno i deca u školi za Ovidija i da ga je August prognao u daleke, varvarske Tome. Ali se isto tako zna, i đaci u školi, da je Ovidije, i iz Toma, dakle, celog života, pisao ode u slavu Augusta i njegovog naslednika, i da on nije prognan u te Tome zbog pesme. Naravno, sve ovo ne može objasniti ništa, jer pesnik nije dužan da sledi neke istorijske činjenice i istine.
Ranije je već navedeno da recenzent kaže da je optuženi svoju poeziju situirao u ovo naše vreme, zar to nije slučaj i sa ovom pesmom, evo je u celini, pa neka ona priča.