Suđenje
O tome da li postoji razlika u sadržini između prihvaćenog rukopisa i objavljene zbirke, svedoci su različito kazivali u prethodnom postupku i na glavnom pretresu. Sud prvenstveno, bolje reći jedino, interesuju pesme iz izreke presude. Ovo zbog toga jer je sud ovlašćen da se kreće samo u granicama onoga što se optužnicom učiniocu stavlja na teret. Istina, što treba na ovom mestu naglasiti, samom izrekom optužnice se ne pominje zamenjivanje pesama. Ali ovo ne znači da sud vrši prekoračenje onoga o čemu raspravlja, već samo to da se bliže, jasnije, objasne radnje iz Izreke. Kasnije će biti detaljnije objašnjeno u čemu je značaj ovoga pitanja sa pravnog stanovišta.
Svedok Branislav Petrović u istrazi kaže da je optuženi dosta dugo zadržao rukopis kod sebe tako da su bili prinuđeni da ga požuruju i pozivaju da rukopis što pre vrati kako bi se moglo prići štampanju svih odabranih rukopisa. Seća se ovaj svedok sasvim dobro onih trenutaka kada mu je optuženi predao rukopis, kada ga je, naravno u šali, upitao da li je nešto menjao u rukopisu i da li ima “nečega protiv naroda i države”, “protiv našeg samoupravljanja”. Optuženi mu je odgovorio, kako svedok navodi, da je izbacio neke ljubavne pesme, ali i da je “ubacivao bilo što novo”. Poverovao je on optuženom. Kaže on, u prethodnom postupku, i zašto: “…kada sam Gojka upitao ima li u rukopisu nečeg što bi bilo protiv naroda i države, da nisam mislio da on to može da napiše, jer poznavajući njegovu poeziju od ranije, on je za mene važio kao pisac koji ne može tako nešto da ima, tako nešto da napiše”. Posle ovoga svedok je potpisao nalog za štampanje knjige. Svedok je samo letimično prelistao rukopis. Znači, rukopis ponovo nije čitao, rukopis koji mu je tada optuženi predao.
Izjašnjava se svedok Petrović i o tome kakva je razlika, po sadržini, između prvog rukopisa i objavljene knjige. Doslovno kaže: “Kada sam pročitao knjigu “Vunena vremena”, ja sam video da su u njoj napisane i objavljene pesme koje nisam pročitao u onom rukopisu… kategorički tvrdim da u prvobitnom rukopisu nije bilo pesama ili ceo odeljak štampan u knjizi “Crnokrug na Trgu Republike”. Dalje kaže da u rukopisu nije bilo pesama “Svetilište oca Crnboga” i “Balada o ćesarevoj glavi”. Ovo je, dakle, ono što u zapisniku u prethodnom postupku stoji da je svedok Branislav Petrović izjavio. Ali na glavnom pretresu ovo ne kaže, već nešto drugo: Da nema nikakvih pouzdanih pokazatelja da li je i šta menjano u rukopisu.
Za pesmu “Crnokrug na Trgu Republike”, za koju je u prethodnom postupku bir vrlo kategoričan da nije bila u rukopisu koji je čitao, kaže da je možda bila i u tom rukopisu, ali ne na kraju, kao u knjizi. Pitamo se zašto ipak u ovom delu iskaza svedoka Petrovića ima neslaganja. Da li je to stvarno odraz njegovog stava i mišljenja, plod njegovog ubeđenja (mislimo na iskaz sa glavnog pretresa) ili je u pitanju nešto drugo. No, o tome će kasnije biti više reči. Za sada ističemo: Znao je dobro svedok Petrović da pomenute pesme nisu bile u rukopisu koji je čitao.
Na ovakav zaključak ukazuju i druge okolnosti. Tako, (da za sada pomenemo samo jednu) na sastanku Književne redakcije svedok Petrović je rekao da će i Svetlana Velmar-Janković potvrditi da “svih ovih pesama nije bilo u rukopisu”. I dodaje: “Stihovi koji su se pojavili u štampanoj knjizi ne bi kod nas troje mogli proći ni u ludilu. Poverenje u ljude se pokazalo kao vrlo loše”. Ovo dokazuje i još nešto: da je svedok Petrović, čitao ovu knjigu pre sastanaka održanih u “Prosveti”, a u svakom slučaju pre sastanka Književne redakcije. Onda, eto, moramo zaključiti, što ne činimo sa zadovoljstvom da je neprihvatljiva tvrdnja svedoka Petrovića, izneta na glavnom pretresu, da “pre tih sastanaka” u “Prosveti” ovu knjigu nije čitao. Još kaže da je istupao na ovim sastancima. Ali na glavnom pretresu navodi da je na tim sastancima isticano da su neke pesme uperene na najosnovnije simbole, pa je tada u prvom trenutku, pomislio “da su možda takve pesme naknadno ubačene” jer takvih pesama nije bilo u rukopisu koji je čitao. Istina, on na sednici redakcije ne pominje određeno ni jednu pesmu, ali se, vezano za sve ovo što je rekao u prethodnom postupku, može zaključiti da se to odnosi na pomenute pesme. Da li bi se na sednici Redakcije svedok Petrović pozivao i na Svetlanu Velmar-Janković, koja nije prisustvovala ovom sastanku, da potvrdi da ovih pesama nije bilo u rukopisu koji su čitali, a da nije već bio knjigu pročitao.
I svedok Milan Komnenić se u prethodnom postupku izjašnjavao o tome da postoji razlika između knjige u konačno objavljenom obliku i verzije koju je čitao u rukopisu i kaže da je nekoliko puta pažljivo pročitao objavljenu knjigu i uočio da završne pesme “Crnokrug na Trgu Republike”, nije bilo u prvobitnoj verziji.
Kako je bilo prošlo sedam meseci od čitanja rukopisa pa do čitanja objavljene knjige, kaže da sasvim pouzdano ne može tvrditi “koje još pesme nisu postojale u prvobitnoj verziji”. Ali dodaje da, gotovo sa sigurnošću može da tvrdi da nije bilo pesama “Zver nad zverovima” i “Balada o ćesarevoj glavi”.
Jedino dozvoljava mogućnost da su postojale u “ublaženoj ili sasvim drugačijoj formi”. Navodi najzad, da je uočio da se ciklus “Kuća oca Crnboga” razlikuje od istoimenog ciklusa objavljenog u časopisu “Delo”, pa da, upravo, tamo nedostaje uvodna pesma ovog ciklusa “Svetilište oca Crnboga”. I na glavnom pretresu svedok Komnenić se izjašnjava o ovome. Za razliku od kazivanja u prethodnom postupku, gde je izričito tvrdio da pesme “Crnokrug na Trgu Republike” nije bilo u rukopisu koji je čitao, na glavnom pretresu kaže da u to nije siguran. Ipak dodaje: čini mu se da je “svakako nije video”. On je i na sastanku Književne redakcije o ovome govorio, i kazao: “Kada se taj rukopis po- javio ovde, ja sam pročitao verziju koja se sasvim razlikuje od ove u štampanoj knjizi”. Prema tome ukazuje i ovo da je bilo razlike između čitanog rukopisa i štampane knjige.
Najzad, i svedok Svetlana Velmar-Janković, koja je bila određena da čita prispele rukopise poezije, kaže u prethodnom postupku da je videla, kada je pročitala ovu knjigu “da postoji velika i ogromna razlika između sadržine ove knjige i onog rukopisa” koji je čitala. Za pesme “Zver nad zverovima” i “Crnokrug na Trgu Republika”, sasvim određeno, kako stoji u ovom zapisniku, kaže da nisu bile u rukopisu koji je čitala i koristi reč “sigurna”.
Vidi se iz ovog njenog iskaza da ona pominje još neke pesme ili delove pesama, kojih po njenoj oceni, nije bilo u rukopisu, što znači da je brižljivo razmišljala i cenila te okolnosti. Ako je sve to tako, a sigurno je da jeste, onda neuverljivo deluje i njen navod sa glavnog pretresa da ne može da bude sigurna u svoja sećanja koje su sve razlike postojale između “prvobitnog broja pesama” rukopisa koji je čitala i objavljene knjige. Na glavnom pretresu čak kaže da je bila usredsređena, kada je sredinom maja meseca čitala knjigu, na to da vidi da li ima razlike između rukopisa i objavljene knjige. Zar i sam ovaj navod ne ukazuje da je ona dobro razmišljala, i bila sigurna, kada je u istrazi izjavila onako kako je već navedeno i sa puno osnova upotrebila reč “sigurna”.
Ne poričući, i na glavnom pretresu, postojanje razlika između rukopisa koji je čitala i objavljene knjige, ona te razlike drugačije objašnjava, svodi ih na formalnu razliku: na izmenjen redosled ciklusa ove zbirke i redosled pojedinih pesama u samoj knjizi. Sasvim je sigurno da je svedokinja u pravu (to ona dobro zna) kada se izmene mogu i ovako posmatrati i kvalifikovati. Ali ona zaboravlja da i sam optuženi kaže da je on ceo jedan ciklus iz prvog rukopisa izostavio.
Pomenuti svedoci u svojim iskazima pominju i druge pesme koje po njihovoj oceni možda nisu bile u prvobitnom rukopisu. Sud se nije upuštao u ocenu o kojim pesmama se eventualno radi, a pojavljuju se u izašloj knjizi. Ovo zbog toga jer sud raspravlja samo o onim pesmama koje su navedene u izreci ove presude.
Prema tome, kada se pažljivo razmotre prednji navodi ovih svedoka, ocene ovi iskazi, odnosno delovi iskaza ovih svedoka koji se odnose na ovaj deo, onda se sasvim pouzdano može zaključiti: u rukopisu koji su urednici čitali i odobrili za štampu, nije bilo pesama: “Svetilište oca Crnboga”, “Balada o ćesarevoj glavi”, “Zver nad zverovima” (za koji i sam optuženi to kaže) i “Crnokrug ia Trgu Republike”.
Već je naglašeno da optuženi nije urednika obavestio koje je izmene učinio. Ako autor čini neke izmene, dužan je, kako to svedok Svetlana Velmar-Janković kaže, da urednika o tome obavesti, ali i urednik je dužan da pročita taj doterani, ispravljeni ili izmenjeni rukopis. Optuženi, eto, to nije učinio. Zašto? Reći će se kasnije. Ovde treba napomenuti za sada još nešto. Kada je već utvrđeno, sa punom izvesnošću, koje pesme su naknadno ubačene, a videće se kakav je pravi smisao i cilj tih pesama, zar onda ne izgleda sasvim shvatljivo, i lako objašnjivo, onakvo reagovanje dvojice urednika na sastancima u “Prosveti”.
U pismu upućenom “Prosveti” optuženi navodi da je uredniku rekao da je “izbacio jednu skupinu pesama, a ubacio drugu”, i da je urednik samo prelistao rukopis. Svedok Petrović je, međutim, sasvim jasan u prethodnom postupku: da mu je optuženi rekao da je izbacio neke ljubavne pesme, ali ne i da je “ubacivao bilo šta novo”. Znači, optuženi je već tada nastojao da prikrije da je ubacivao nove pesme.
Književni teoretičari i kritičari kažu da je poezija, posebno moderna, višeznačna, dvosmislena, slojevita, tanana, podrugljiva, da je teško utvrđivati smisao poezije i onoga što je pesnik hteo da kaže (to se dvoje, kažu, uvek ne poklapa). Verovatno je to sve tačno. Ali, oni kažu da je ipak moguće utvrđivati smisao, poruku i cilj moderne poezije. Kažu i još nešto: da je poezija, pa i moderna, namenjena, upućena čitaocu i da on može, i ima pravo tumačiti tu poeziju, utvrđivati njen smisao. Sigurno je da književni teoretičari i kritičari ipak to najbolje mogu da čine. Ali, da li je baš uvek nužno i neophodno njihovo posredovanje da bi se shvatio pravi smisao poezije uopšte ili određenih pesama. Jedan poznati književnik napisa: “Ako je tačno da se poezija i umetnost uopšte, izdvajaju od ostalih ljudskih aktivnosti i zaslužuju poseban pristup i svojevrsno poštovanje, ne znači da je ta autonomija apsolutna, vanljudska, da poezija predstavlja suštinu među suštinama, istinu različitu od istina ovoga sveta.”
Ali, ovde se ne raspravlja o umetničkim vrednostima i estetskim svojstvima poezije optuženog, ni o poeziji uopšte. Sud je svestan činjenice da je poetski jezik, taj metaforični jezik, najfiniji oblik umetničkog izražavanja, da se pesnik služi i aluzijama, gde se prava misao ili pravo osećanje kazuje prikriveno, drugim, tuđim rečima, slikom koja služi kao jasan nagoveštaj prave misli ili osećanja.
No, pođimo redom, pogledajmo sporne pesme i da vidimo šta one kažu. Prethodno treba reći da optuženi ističe: da je naš vek, posebno poslednjih četrdeset godina, prepun kultova, crnih bogova, bogova mraka, da je sindrom straha jedna od najtežih bolesti našeg vremena, da je u tom periodu više diktatora i despota nego skoro kroz celu ljudsku istoriju. Iz njegove odbrane, dakle, jasno proizilazi da je, i dok priča o svojoj poeziji, okupiran ovim poslednjim decenijama, proteklih četrdeset godina.
Pesma “Svetilište oca Crnboga” (prema manuskriptu završena u novembru 1978. godine) počinje strofom: “Naša sveta nedelja traje 365 dana, (prestupnog dana nema), naša godina – zgrčka traje već 40 godina i još se nije završila.”
Zar samo ovaj početak pesme ne ukazuje na vremenske i prostorne odrednice, na naše društvo, na poslednjih 40 godina u razvitku ove zemlje. Znano je nama svima da je pre nekoliko godina slavljen jedan značajan jubilej – 40 godina od dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ odnosno SKJ. Ili stihovi: “Naš svetac nikada neće umreti…”, a zatim dodaje da mu godine unazad brojimo, da je mlađi nego lane, i nove zube ima, očnjake, ili stihovi: Naše Svetilište poznato je u svetu. /Kad naš prorok govori / slušaju crni i beli/. Zar se ovde ne radi o direktnim aluzijama koje su jasno usmerene na ličnost predsednika Tita i naše vreme i društvo. Sud nalazi da ovim stihovima optuženi čini jasnu i direktnu aluziju na ulogu i značaj naše zemlje u svetu i u pokretu nesvrstanosti i na ugled predsednika Tita u tome pokretu. Stihovi: “… a stoku mu čuva sedam-osam vlašića” čini aluziju na Predsedništvo SFRJ. Iz ovoga što je napred navedeno vidi se da se sve te aluzije jasno nedvosmisleno odnose na ono što je napred navedeno. A to znači, kada se prevedu te aluzije, da on tvrdi, najpre karikirajući, da niko ništa ne radi, da naša sveta nedelja ima 365 dana i da prestupnog dana nema i da to traje već 40 godina. Pravi jasnu i direktnu aluziju na predsednika Tita, nazivajući ga “svecem”, da on nikada neće umreti, da se oko njega sve okreće i kolo vrti i da ne igraju samo mrtvi i vezani. Iznosi još i tvrdnju da on svima određuje sudbinu, da drži guje u rukama, da mu na uho pevaju tri-četiri slavuja.