Suđenje
PRESUDA OKRUŽNOG SUDA
K. 460/81
OKRUŽNI SUD U BEOGRADU
Opt. Gojko Đogo zbog krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133 stava 1 KZ SFRJ od 17. 09. 1981. godine
U IME NARODA
Okružni sud u Beogradu, u Veću sastavljenom od sudije Benjamina Pejovića, kao predsednika Veća i sudija porotnika Lidije Kosić i Vukašina Popovića, kao i članova Veća, sa zapisničarom Draganom Čupić, u krivičnom predmetu opt. Gojka Đoga, zbog krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133 stava 1 KZ SFRJ, a po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 663/81 od 12. 6. 1981. godine, nakon održanog glavnog javnog pretresa u dane 16. i 17. septembra 1981. godine, a u prisustvu Danila Jovanovića, zamenika javnog tužioca, optuženog i njegovog branioca, adv. Branislava Tapuškovića – doneo je i istog dana javno objavio
PRESUDU
Opt. Gojko Đogo, rođen 1. novembra 1940. godine u selu Vlahoviću, opština Ljubinje, od oca Rista i majke Anđe rođ. Krulj, sa stanom u Novom Beogradu, Ulica Jurija Gagarina broj 193 stan 82, Srbin, državljanin SFRJ, književnik, urednik književnih programa u Domu omladine u Beogradu, gde i radi, oženjen, otac dvoje maloletne dece, završio Filološki fakultet, vojsku služio 1967/68. u Titogradu i Čapljini, vodi se u VE SO Novi Beograd, vlasnik stana u kome stanuje, ima lični dohodak od 10.000,00 dinara mesečno, neosuđivan, ne vodi se drugi krivični postupak.
KRIV JE
Što je:
u svojoj zbirci “Vunena vremena” objavljenoj aprila meseca 1981. godine u izdanju Izdavačke radne organizacije “Prosveta” u Beogradu, koja je delimično rasturena prodajom ili na drugi način, a jedan broj primeraka on lično podelio nekim licima – zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u našoj zemlji, na taj način što je, služeći se očiglednim aluzijama, na svojevrstan način izveo tvrdnju da u našoj zemlji nema slobode i demokratije, da je nastupilo beznađe i nerad, da naše društvo nema nikakve perspektive, da se naš sistem zasniva na strahovladi jedne ličnosti kojoj je sve podređeno, da niko i ništa ne radi već se samo ta ličnost veliča, želeći pri tome da omalovaži sva dostignuća naših naroda i narodnosti u posleratnoj socijalističkoj izgradnji, obezvredi tekovine naše revolucije i na najgrublji način vređa vrednosti i simbole našeg društva, pa tako između ostalog:
1. u pesmi “Svetilište oca Crnboga” karikira prilike u našoj zemlji i neistinito tvrdi da niko ništa ne radi jer “naša sveta nedelja ima 365 dana”, što traje već 40 godina, a zatim, praveći očiglednu aluziju na pokojnog predsednika Tita, dodaje: “Naš svetac nikada neće umreti”, pa nastavlja kako oko “njega” svi igraju osim mrtvih i vezanih, da tom “svecu” pevaju slavuji, a da on u rukama drži guje, da “njega” slušaju i crni i beli i da je on svima odredio sudbinu;
2. u pesmi “Balada o ćesarovoj glavi” tvrdi da o nama misli jedna bronzana glava, da tu bronzanu glavu ima svaka kuća, vrt i ulica, da za nju rade jedan rudnik olova i cinka i jedna velika livnica u glavnom gradu, da su za tu glavu pale mnoge druge kako bi ona bila zašrafljena na ramenima našeg naroda pod kojom on sada povija leđa, da pred tom bronzanom glavom kleče vojnici, žreci, sluge i sudije bez obzira što bogovi govore da ne obožavamo mračne idole, da i oni što prose i kradu odvajaju procenat za tu glavu, koja je, zahvaćena svojom vrtoglavicom, izgubila svaki smisao za realnost, da ta glava udarom groma miri žrtve i ubice koje se kolju oko stola, da bi završio pitanjem: šta će biti ako baterija te glave crkne? I rasplet: kako će neko “sići s uma i baciti u kotao glavu da se kuva, istopiće se i njena lobanja i doći će kraj bronzanog doba”;
3. pesmom “Ovidije u Tomima” takođe pravi aluzije na negovanje simbola naše revolucije, pa kaže: da svi slave “njegov” rođendan, da je ovo bilo “njegovo” vreme, da se čeka “njegov” kraj, da bi konstatovao “… i bolje bi bilo da nisi ni živeo nego što si živeo u njegovo vreme”, a zatim tvrdi da su u “njegovo” vreme živeli i bili srećni mutavci, izmećari, telali, tunguzi, gmizavci, prelivode, krpelji i gnjide i proriče: “– jednoga će dana i njegova zvezda pasti”;
4. u pesmi “Crni dani”, želeći da naš put u izgradnji samoupravnog socijalističkog društva prikaže apsurdnim i da smo kao društvo dovedeni u bezizlazni položaj kaže: “Bože, kako ne vide da rade ćorav posao – ćorava im sreća. Vran peva na grani, došli crni dani – ćuti, dušo, ne krvari”;
5. u pesmi “Crnokrug na Trgu Republike” čini aluziju na navodno nedostojan položaj srpskog naroda koga poistovećuje sa ovcama koje “mirno pasu na Terazijama i osluškuju zvono na ugiču”, i
6. u pesmi “Zver nad zverovima” govori kako “veliki medved zver … i samozvani zveri car”, svojim gvozdenim zubima i vojskom, po zakonu svoje zverske ćudi, kolje sve što mu na žulj stane, davi u mraku najbolje drugare i guta svoju decu ali sada mrtav leži dok mu šape ližu bezumne životinje, koje ne veruju da je umro, već da se samo ućutao i plaše se da zver ne vaskrsne i ponovo ne sedne na “Stolicu”, što opet predstavlja jasnu aluziju na pokojnog predsednika Tita, grubo vređa njegovu ličnost i osećanja naših naroda prema njemu, uz tvrdnju da je poštovanje prema Titu lažno i iznuđeno strahovladom, a čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133 stava 1 KZ SFRJ,
pa ga sud primenom navedenog zakonskog propisa i članova 33, 38, 41 i 50 KZ SFRJ
OSUĐUJE
NA KAZNU ZATVORA, u trajanju od 2 – DVE GODINE, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29. maja do 8. jula 1981. godine.
Primenom člana 69 KZ SFRJ oduzimaju se primerci knjige “Vunena vremena”.
Obavezuje se optuženi na plaćanje troškova krivičnog postupka čija će visina biti određena posebnim rešenjem kada se pribave potrebni podaci, i na plaćanje paušala u iznosu od 2.500,00 dinara, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.
O b r a z l o ž e n j e
Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 663/81 od 12.6.1981. godine optužen je Đogo Gojko da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133 stava 1 KZ SFRJ.
U dokaznom postupku sud je kao svedoke saslušao Živku Nikolić, Branislava Petrovića, Jordana Živkovića, Petra Džadžića, Milana Komnenića i Svetlanu Velmar-Janković, na osnovu saglasnog predloga stranaka pročitani su iskazi svedoka Dobrila Nikolića, Ivana Čolovića, Branke Jejinić, Nade Tomičević i Đorđa Dragosavca i izvedeni su pismeni dokazi navedeni u zapisniku sa glavnog pretresa.
Optuženi je svoj rukopis pesama, tada pod naslovom “Vunene godine”, predao Izdavačkoj radnoj organizaciji “Prosveta” septembra ili oktobra meseca 1980. godine. Poslove urednika za poeziju obavljao je tada pesnik Branislav Petrović. Bilo je tada prispelo dosta rukopisa poezije koje je u dosta kratkom roku trebalo pročitati i jedan broj, tačnije 9 rukopisa, odabrati i odobriti za štampu. Svedok Petar Džadžić navodi da je radni princip Redakcije, dugo vremena unazad, takav “da rukopis svakog žanra domaćeg stvaralaštva” čita grupa od tri urednika, i u ovom slučaju je tako postupljeno.
Nesporno je da su sve prispele rukopise poezije čitali svedoci Branislav Petrović, Svetlana Velmar-Janković i Milan Komnenić s tim da recenziju za prihvaćene rukopise piše Branislav Petrović, što je i učinio.
Nije sporno da su svi ovi svedoci, kao urednici, jednoglasno predložili, da se, kao jedan od devet rukopisa, zbirka pesama “Vunene godine” predloži za objavljivanje, dakle, da se štampa.
Optuženi ne spori da je, posle prihvatanja rukopisa, isti uzeo da ga, kako kaže, pročita, pregleda, dotera i doradi. U ovome nema ničega neobičnog, neuobičajenog, ovo je ustaljena praksa. Jer, svedoci Džadžić, Komnenić i Velmar-Janković, sasvim jasno kažu da je to ustaljena praksa, da se, dakle rukopisi, posle prihvatanja za štampu, daju autorima da bi oni izvršili eventualno određene ispravke i doterivanje. Kod ovakvog stanja stvari sasvim neuverljivo deluje tvrdnja svedoka Jordana Živkovića da se posle prihvatanja rukopisa oni više autorima ne daju, ne vraćaju. No, posmatrana sama za sebe ova okolnost (da li se smeju vraćati autorima prihvaćeni rukopisi ili ne) ne bi imala nikakvog značaja. Nešto drugo je tu značajnije: da li je optuženi vršio bitnije izmene, u rukopisu koji je prvih meseci 1981. godine lično predao uredniku Branislavu Petroviću i na osnovu kojeg je rukopisa štampana zbirka pesama, sada pod naslovom “Vunena vremena”, da li su ubačene pesme iz izreke presude ili neke od njih i, ako je to tačno, kakvog značenja to ima, da li to može nešto objasniti, kakvu težinu to sve može imati i da li je optuženi, ako je ubacio nove pesme, svesno prećutao da uredniku to kaže i ako jeste – zbog čega je to učinio. No, da počnemo redom.
Optuženi pri prvom saslušanju kaže da je negde u januaru 1981. godine (rukopis je već bio prihvaćen za štampu) zatražio rukopis da bi ga “doterao i pripremio za štampu”. Dalje kaže da je u rukopis uneo neke izmene, nešto je doterao, izmenio i dopunio, i u rukopis je “ubacio i ceo jedan nov odeljak – ciklus pesama koji nosi naslov “Zoo azil”. Na glavnom pretresu je dodao da u ovom novom ciklusu, pošto je izbacio jedan ciklus pesama koje se uslovno mogu nazvati ljubavnim, ima pesama koje su bile i u prvom rukopisu, kao: “Narodni junak”, “Šapat u čeki” itd. Međutim, tvrdi da su sve pesme iz izreke presude, osim pesme “Zver nad zverovima”, bile i u prvom rukopisu. Tako ispravljeni, i ponovo prepisani, rukopis predaje lično svedoku Branislavu Petroviću. Da li je sve baš tako?
Prethodno treba naglasiti da je optuženi, kako sam kaže, onaj prvi, prihvaćeni rukopis uništio. Ne znamo da li je to uobičajeno, odnosno da li pisci tako rade. Taj rukopis je, inače, već bio lektorisan, što je učinila svedokinja Živka Nikolić.