Suđenje
Tu pesmicu recituju i moja deca. A vi, drugovi sudije, bar sad, znate koliko je poezija opasna!
Da bih pokazao kako takvi glasovi utiču na formiranje javnog mnenja, dopustite mi da se poslužim slikom. Kad po vetrovitom vremenu na balkonu rasporite jastuk i prospete perje – to je novinska informacija, a demanti je – pokušaj da se rasuto perje pokupi i ponovo strpa u jastuk.
Ja se i peruški bojim, drugovi sudije. Na svaki mali šušanj zadrhtim. Osluškujući, uši su mi, čini mi se, porasle kao u zeca.
Ne treba se, dakle, čuditi što se crni glasovi, koje sam malopre pominjao, prenose od usta do usta. Rekoh da ja u njih ne verujem. Ali, onaj ko zna kako se pod uticajem tog halo-efekta formira javno mnenje, ne može ostati ravnodušan. I ja se – da budem pošten do kraja – tog Halo! strašno bojim. Zato vam sve i poveravam. Sumnja je crv, glista, ako ostane samo jedan člančić u glavi, ljigava zmija brzo poraste. A nekako se ta mitološka kazivanja nezgodno kaleme na moje uverenje da je ceo ovaj slučaj, od početka, imao svoje skrivene motive.
Ako u svemu tome ima i trunke istine, pred ovim sudom moram izraziti svoj najdublji prezir prema takvoj politici. Ja nikada neću prihvatiti takvo kafkijanstvo. To bi bila strašna optužba ovog društva. Delo ravno najmračnijim Staljinovim zlodelima. Svaku takvu primisao, vi, drugovi sudije, morate sa indignacijom odbiti; ne radi mene, nego radi poezije i slobode, radi budućnosti.
Zato sam se ja odlučio za ovu, malo preopširnu, pa i dosadnu odbranu. Ne želim ništa da prećutim. I zato pokušavam da osvetlim lice i naličje ovog suđenja, onako kako ih ja vidim iz svoje perspektive. Ako je ta perspektiva nešto sužena, nemojte zameriti, ja sam ipak optužen. I to nevin.
Možda nije umesno moje ispovedanje, ovo nije bogomolja, ali, molim vas, da imate u vidu da je ovo jedino mesto gde je meni data prilika da nešto kažem. Sud je moja prva i jedina šansa da branim svoju poeziju i svoju kožu. Jer – da vas podsetim na onaj čuveni Staljinov telefonski razgovor sa Pasternakom o Mandeljštamovu pesničkom majstorstvu – ovde se više ne radi o poeziji, nego se radi o životu i smrti.
Tolstoj ima u “Ratu i miru” jednu zanimljivu priču o progonjenoj zveri. Kad je psi i lovci priteruju u ćošak, zver se okrene i mirno gleda u lice gonitelja, očekujući poslednji udarac. Tolstoj kaže da i lovci, zbunjeni, načas, zastanu, pitajući se šta da urade?
Tako i ja iščekujem vašu odluku. I još uvek se nadam da nećete pucati, nego da će vaša odluka za mene biti Veronikina maramica, kojom je Isus obrisao krvavo i ispljuvano lice.
Da Veronikina maramica ne bi bila na odmet, najbolje bi pokazao moj dnevnik, živopis leta gospodnjeg ‘81. Ja ću pomenuti samo detalj.
Višegodišnji moj trud, kao što znate, uništen je, poznanici su mi na ulici okretali leđa, nepoznati ljudi pretili, moja vrata susedi su obeležavali znacima srama i smrti, šikanirali su mi decu, a mene javno nazivali svinjom, konjem, kukavicom, crnom ovcom, podlacem, neprijateljem koji se pridružuje podzemlju… Ni u zatvoru mi nije bilo najprijatnije. I, sve to munjevito, kao lavina. To je previše i za podugačak ljudski život. Nije lako sve to istrpeti, a osećati se nedužnim.
No, nemojte misliti da sam ogorčen. Ja, oprostite na patetici, sve te ljude volim i žalim, njih i sebe. U takvim trenucima neki postupci u životu i ljudskoj istoriji dobijaju potpuno nov smisao. Ponovo sam čitao knjige o procesima protiv čarobnjaka u Evropi i svedočanstva o Staljinovim vremenima. Pa i jevanđelja su mi sad razumljivija. Ono najdublje u čovekovoj prirodi, ne menja se hiljadama godina.
Ja se ne mogu ljutiti na nepoznate ljude, na svoje kolege, na dojučerašnje prijatelje, niti na moje susede, na direktorku škole koja moju decu naziva decom narodnog izdajnika, nemam na to pravo, U jednom takvom, nesumnjivo bolesnom, psihotičkom društvenom trenutku, to je bilo normalno kažnjavanje raskolnika i jeretika. Sa stanovišta pravovernih, i Golgota je pravedna kazna.
Da je to tako, pokazuje i religijski rečnik. Sve moje sudije i javna glasila neprekidno su ponavljala kako ja: “blatim najsvetlije simbole”, “vređam” i “skrnavim naše idole i svetinje”. Blatiti, vređati, skrnaviti, svetlo, sveto, simboli, idoli, svetinje – zar to nije jezik Otkrovenja Jovanovog? Zar to nije religiozni čin? Ni kao progonjeni, ja se na takve ljude ne smem ljutiti, njihov gnev je dubok i pravedan.
Oni su zavedeni i ne znaju šta govore, da se i ja prisetim Sv. Luke. Njihove uši su napunjene lažima, a njihove kože strahom.
Ta proizvodnja laži najsramniji je deo priče. Montaža, u kojoj se obmana zasnivala na drugoj obmani, počela je lažnom dostavom tužilaštvu, a kulminirala neistinitom informacijom “Tanjuga” sa prvog dana suđenja, koju su prenela gotovo sva sredstva javnog informisanja. A tek taj divni televizor u našim domovima, dokle će u svoj kolor uvijati mišomor!
Ljudi, u čije se glave sasipa toliki otrov, potpuno je normalno da pomodre od besa.
Ni danas, kad se bura malo smirila, kad je demokratski duh omogućio i drukčija mišljenja, kad su mnogi počeli da preispituju vlastite savesti, kad su se uverili da đavo nije tako crn ili da nije uopšte crn – i sam na diskretnoj distanci, ne mogu, ipak, da se otmem uverenju da je cela ova zgoda raspirena u izvesnom političkom kružoku koji je, privatizujući društvenu moć, moje stihove proizveo i političke poruke, koristeći ih za svoje mutne račune. Istina, te namere i njihovi smerovi su mi nedovoljno jasni, a ja neću da ih naslućujem.
Moji stihovi nemaju ništa s tim. Kao čovek odlučno odbijam takve metode i njihov nehumani cilj. Ako nije neskromno, mogao bih, kao Majakovski u svom amanetu, da im poručim: Drugovi ne spletkarite, pokojnik to užasno nije voleo.
Oni što sede navisoko dobro znaju da nije uljudno pljuckati ispred sebe jer pljuvačka pada na lica onih ispred njihovih nogu. I, onda kad opogane čiju nedužnu glavu, lepo bi bilo da vlastitom maramicom obrišu vlastiti ispljuvak. A ne da se naivno pretvaraju kao da to nije njihovo delo.
Ja tako, možda, kao pesnik idealno, vidim i odnos između gospodara i sluge, nekamoli odnos između po svemu ravnopravnih ljudi u demokratski uređenom društvu.
Drugovi sudije!
Ne želim da upućujem na svoju biografiju, niti na poreklo, na ono što sam uradio kao pisac i delatnik u kulturi; verujem da sam ja ovde, na ovoj optuženičkoj klupi, pa ako hoćete i u sudskoj istrazi, služeći istini, dovoljno pokazao koliko verujem u demokratske tradicije našeg društva, u njegove slobode i institucije koje te slobode garantuju; koliko, najzad, verujem u zakon i ovaj sud, u pravdu koju ovo sudsko veće mora da oličava.
Ubeđen sam da istina, uprkos filistrima i farisejima, uprkos Irodu i Kajafi, mora pobediti. A istina nije crna, nije onakva kao što tvrdi javna tužba, nije kao lice Crnboga, boga mraka. Značenja moje poezije su ako kao autor o tom smem da se izjašnjavam – upravo suprotna. Ona su usmerena protiv nasilja, protiv neslobode, protiv podaničke psihologije, protiv zla u svetu i u čoveku. Ne može i ne sme se čitati poezija kao što je “pročitao” javni tužilac. Nema u toj knjizi prljavih aluzija, nema nikakvog blaćenja, nikakvog skrnavljenja, nikakvog negiranja vrednosti našeg društva. Sve je u javnoj tužbi izokrenuto na glavu. I, čini mi se da je to ovde iscrpno dokazano.
Ocena moje knjige je kvazi-politička, a suvišno je nabrajati čime su sve takve ocene uslovljene. Takva ocena često nema ništa zajedničko sa književnim tekstom. Nesrećan jedan sticaj okolnosti ovog puta je uticao na donošenje takve ocene.
Zar nismo imali dosta pouka u tuđoj i u vlastitoj istoriji? Zar smo tako brzo zaboravili sve estetičke sukobe na levici? Zar smo zaboravili da smo, i posle rata, dela nekih od najuglednijih naših pesnika proglašavali neprijateljskim? Kako to da smo početkom pedesetih imali demokratskog sluha, osećanja i razuma da te pesničke probleme razrešavamo izvan sudnice, a, danas, trideset godina posle, ta pitanja smo prepustili tužiocu, sudiji i advokatu? Šta to znači?
Mislim da bi trebalo zastati nad tim pitanjem i svi zajedno potražiti najbolji odgovor.
Jer, ja nisam prvi pesnik, čije je delo dobilo političke packe, ali ovo je prvo naše suđenje poeziji. Ova javna tužba, čini se, da je napisana u jednoj drugoj slovenskoj zemlji, pre više od četrdeset godina, i nama, danas, upućena poštom, da imamo i mi jednu takvu “povelju”, a možda i osudu. Zar ćemo se upr- ljati sad, a nismo onda kad je bilo: biti ili ne biti?
Na vama je odgovor, drugovi sudije, i na Vama druže zastupniče javne tužbe. Vaš odgovor je značajan i presudan, a ne tiče se, verujte, samo mene. Vaša odluka mora, neumitno, sadržavati i dubok interes društva.
Znam ja da je, u nas, još uvek, teško preokrenuti jednu političku ocenu. Makar ona i naopaka bila. Ali, ja verujem da je ovo društvo dovoljno zrelo i snažno, verujem da su njegova demokratska opredeljenja bezuslovna i uveren sam da je u najboljem društvenom interesu da i ovakve probleme rešava na adekvatan, samoupravvi i demokratski način. Snaga jednog društva ispoljava se ponajbolje baš u spremnosti da se uočene greške isprave. Nije u interesu našeg društva da sudi poeziji i pesnicima. I to se ne može opravdati nikakvom bremenitošću, društvenog trenutka. Društvo koje sudi poeziji, budućnost će osuditi.
Naše se društvo davno odreklo diktata u umetnosti i opredelilo se za punu stvaralačku slobodu. Ali, kako je onda moguće da, i pored tako jasnih opredeljenja, neko može, bespogovorno, prihvatiti moje stihove kao moje lične stavove, a pesničke slike i simbole kao političke moje primisli i aluzije, pa me još optužiti za neprijateljski čin? I to bez ijednog jedinog dokaza. Na osnovu tužiočeva slobodnog uverenja.
Ako je ovo dosad i moglo biti nekakva igra, sad šale više nema. Kažite mi, molim vas: koje to činjenice potkrepljuju javnu tužbu? – Nijedna. Ko je ovde osporio i jednu moju tvrdnju? – Niko. Je li ponuđeno bilo kakvo tumačenje stihova? – Nije. Šta je raspravljano? – Svašta. Šta je dokazano? Ništa. Pa čemu ćete vi onda suditi? – Nečastivom ili Svetom Duhu poezije!
Tu nešto nije u redu.
Stoga Vam ja, druže zastupniče javne tužbe – iako kao okrivljeni, verovatno, nemam to pravo – predlažem da povučete Vašu tužbu.
Verujte mi – ja Vam se ne obraćam kao krivac nego kao kolega – to bi bilo najsrećnije rešenje. Takvu Vašu odluku pozdravio bi svaki kulturan čovek. Kao pisac, kao svaki stvaralac slepo zagledan u budućnost, kome je iznad svega stalo da se pred tim sutra ne zastidi, ja bih želeo da moj narod u svojoj kulturnoj baštini nema takav dokument. Biću utoliko nesrećniji, ako moje ime bude u njemu zapisano.
Ako imalo mogu doprineti takvoj Vašoj odluci, dajem reč da nikoga neću kinjiti, ii od koga zahtevati nikakvo izvinjenje, niti ću tražiti bilo kakvu odštetu ili nadoknadu. Sve ću, kao pisac i kao čovek, učiniti da se ovaj nesporazum lakše zaboravi. Ovo izjavljujem, budući da sam bio neko vreme u pritvoru, sa jasnom namerom da sud oslobodim takvih briga.
Ako treba, sačekaću koji minut da razmislite?
…?
Dobro. Ni višestruko obesmišljavanje Vaše tužbe, ni moja molba ne pomažu. Preostaje mi, dakle, da pravdu zatražim od sudskog veća.
Drugovi sudije!
Mnogi su se pesnici žalili na svoju sudbinu. I ona nije nimalo vesela. Ali sa poezijom, čini se, nije tako, izgleda da pesništvo i nije tako bezazleno. Nije najbezazleniji zanat na svetu, kao što Helderlin, iz svog tišlerskog azila, piše u jednom pismu majci. Autoritarni režimi ga ne podnose, sude mu i proganjaju pesnike. Jer, poezija je sloboda, a ovi slobodu ne vole. Sloboda je Cezarova lična imovina. Mogao bi se, u našem veku, sačiniti podugačak spisak pesnika koji su tragično završili (od Čilea do Sibira) samo zato što se njihova poezija nije dopadala neprikosnovenom autoritetu.
Da se ti nesporazumi ne bi završavali na najtragičniji način, još stari Latini su izmislili jedan lukav i efikasan lek: prognali su pesnika u daleki svet i zabranili mu da se oglašava svojim delima. Tako je taj smrdljivi cvet cvetao i dalje, ali njegov miris nije stizao do Cezarova nosa.
Treba li napomenuti da ovo rimsko rešenje još nije najgore? Gore je tamnica, to, danas, omiljeno sredstvo za kažnjavanje pesnika.
Latini su znali da pesnik ne može biti grešnik za tamnicu, on nije toliko opasan po okolinu, ne uznemirava toliko javno mnenje da ga treba zatvarati, a eto mu tamo neko selo, neki Tomi, taj varvarski azil – pa neka svoj jad pretače u svoje elegije.
Naš vek je gori, mnogo gori i suroviji od Cezarova. U našem veku, toliki su pesnici svojom glavom platili svoje delo.
Naše se društvo, srećom, odreklo tog nasleđa i izabralo čovekovu slobodu za svoje sveto načelo. A poezija je, nesumnjivo, najviši izraz slobode. Zato ja ne razumem zašto sam optužen. Ja nisam Ovidije, i uveren sam da ovo društvo neće ni imati takvog pesnika.
Drugovi sudije!
Ovo je neobično suđenje, nimalo svojstveno našem društvu. Neka zastupnik javne tužbe kaže šta god hoće. Ovde se sudi jednoj pesničkoj knjizi, sudi se poeziji i njenoj slobodi. A sloboda je nedeljiva. Sloboda se ne krčmi na sto grama i ne nudi se kao razblažena ili gorka limunada. To nije ni socijalistička, ni samoupravna, ni demokratska praksa. Nije u skladu sa našim revolucionarnim i slobodarskim tradicijama.
Suprotstavljeno je direktno našoj borbi za punu slobodu čoveka stvaraoca i svim onim naporima koje smo, pogotovo poslednjih trideset godina, neštedimice ulagali da bi tu slobodu i ostvarili, pre svega za svoje građane, pa i za sve ljude sveta. Sa tim idejama i sa tom praksom, mi smo stekli slavu i prestiž u celom svetu. Kad govorimo o sebi i drugima, boreći se za prava čovekova, mi svoje lice uvek sa ponosom pokazujemo.
Ovaj proces je posledica jednog nesrećnog nesporazuma, zato hoću da verujem da je samo eksces, samo anomalija, i da neće biti mrlja na našem svetlom obrazu.
Žao mi je što je do svega ovoga došlo, iako mu ničim nisam doprineo. Tužan sam prilično: udaren mi je žig na čelo, izgubio sam ugled i poverenje, a najveća šteta nanesena je mojoj poeziji.
Kao čovek i kao pesnik osećam se nevinim. Ja nisam neprijatelj ovog društva, nego njegov veliki prijatelj. I celim bićem podržavam njegove temeljne vrednosti. Svojim stihovima sam, iznad svega, želeo da obogatim savremenu poeziju. Nisam imao nikakvih loših namera. I nisam učinio delo za koje me tereti javna tužba.
Duboko sam uveren da je moja poezija pogrešno čitana i shvaćena i da sam ja, zato, ovde zalutao.
Istorija književnosti me kao pesnika hrabri, a kao čoveka plaši: ovakvi su se nesporazumi često nesrećno završavali. Naše je društvo izabralo pravedniji put i ono mora imati bolja i srećnija rešenja za otklanjanje ovakvih nesporazuma, da ih ne razrešava tužbama i osudama i da ne maltretira svoje pesnike.
Drugarice sudija, drugovi sudije!
U ime socijalističke demokratije i njene budućnosti, u ime pamćenja naših unuka, u ime naše kulture, a, posebno, u ime srpske poezije i njene slobode – ja vas molim da me oslobodite svake krivice, jer sam potpuno nedužan.
Očekujući vašu pravednu odluku, hvala što ste me strpljivo saslušali.